Moto sportovi
Za početak ere moto-sportova zaslužan je nemački inženjer Nikolaus Oto, koji ranih sedamdesetih godina XIX veka pronašao četvorotaktni motor. Godine 1883. Gotlib Dajmler, bivši Otov asistent, dovršio je ajnšur (einspur), mašinu koju istoričari smatraju prvim motociklom. Iste godine, Nemac Karl Benc predstavio je prvi serijskii proizveden auto. Proizvođači su uskoro počeli da se međusobno nadmeću na neformalan način, neprestano pokušavajući da obore brzinske rekorde i rekorde u pređenoj kilometraži. Godine 1904. osnovana je Međunarodna automobilska federacija (FIA Federation internationale de l�automobile), a iste godine osnovana je i Međunarodna federacija motociklističkih klubova (FIMC - Federation internationale des motocycle clubs), koja je kasnije prerasla u Međunarodnu motociklističku federaciju (FIM - Federation internationale de motocyclisme). Nakon toga počelo je redovno održavnje automobilskih i motociklističkih takmičenja svih vrsta (na kružnim stazama, otvorenom putu i u terenskoj vožnji).
2. Mehaničke osnove
Na karakteristike vozila najviše utiču tri faktora: snaga motora, koja se meri konjskim snagama (KS) ili kilovatima (KW); optimalni broj obrtaja motora, odnosno raspon u broju obrtaja motora u kome se najracionalnije prenosi snaga motora na točkove automobila; težina vozila. Dva vozila s motorom od 100 KS ne moraju obavezno imati jednake karakteristike. Automobil težak tonu neće imati ni približno iste osobine u vožnji kao drugi s istim motorom, ali težine 700 KS. Slično tome, dva istovetna automobila s istim motorom od 100 KS različito će se ponašati u zavisnosti od brzine obrtaja motora kojoj se razvija maksimalna snaga.
3. Kamere
U većini takmičenja u moto-sportu koja se prenose na televiziji na vozilima se tokom trke nalazi barem jedna kamera. Kamere se postavljaju na najviše pet mesta na vozilu kako bi gledaoci dobili sliku iz različitih perspektiva. Od ranih devedesetih godina 20. veka automobili i motocikli koji učestvuju u trkama na kružnim stazama opremljeni su telemetrijskim sistemima koji inženjerima u timovima daju mogućnost da tokom trke iz boksa neprekidno prate kritične komponente vozila.
4. Glavni signali i zastave
Crno-bela zastava - Ova zastava se kao upozorenje pokazuje vozaču koji se poneo na nesportski način i uz nju ide broj automobila na koji se upozorenje odnosi. Crna zastava - Uz ovu zastavu se pokazuje broj automobila čiji je vozač prekršio određeno pravilo i ona ga obavezuje da ode u boks na izdržavanje kazne. Bela zastava - Simbolizuje prisustvo vozila hitne pomoći, vatrogasnog vozila ili vozila koje se kreće malom brzinom na stazi. U trkama koje se organizuju u SAD (poput trka CART i NASCAR), ona označava da je započeo poslednji krug trke. Plava zastava - Ova zastava pokazuje se vozaču kako bi znao da se brže vozilo koje je iza njega sprema da ga pretekne, sa ciljem da vozač sporijeg vozila ne ometa bržeg konkurenta. Žuta zastava - Mahanje ovom zastavom obaveštava vozače o opasnoj situaciji koja je nastala. Vozači moraju da uspore i zabranjeno im je da pretiču druga vozila u delu staze u kome je pokazana žuta zastava. Karirano crno-bela zastava - Ovo se pokazuje pobedniku trke simbolizuje kraj trke ili treninga. Crna zastava s narandžastim krugom u sredini - Uz ovu zastavu se pokazuje broj automobila čijem vozaču sudije žele da saopšte da, iako on toga nije svestan, deo njegovog automobila predstavlja opasnost po njegov ili život drugih takmičara. Vozač mora da se vrati u boks. Žuta zastava sa crvenim prugama - Služi kao informacija da vozila ne prianjaju dobro na stazu, da se na stazi nalazi ulje, neka druga tečnost ili krhotine. Crvena zastava - Pokazuje se na startnoj, tj. ciljnoj liniji, a istovremeno je pokazuju i redari duž staze. Označava prekid trke, odnosno treninga. Zelena zastava - Označava da više ne važi zastava upozorenja i pokazuje se posle žute zastave kako bi vozači znali da sada mogu da prođu.
5. Službena lica
Automobilističke i moto-trke koje se održavaju na kružnim stazama nadgleda grupa službenih lica, nadležnih da osiguraju da sve protekne bez problema. Direktor trke donosi najvažnije odluke tokom trke. On daje znak za početak trke, pokazuje kariranu zastavu pobedniku i nadgleda celu trku. Takođe odlučuje o trajnom ili privremenom prekidu trke i kažnjava vozače koji su prekršili pravila. Tehnički stjuardi obezbeđuju da ne bude prekršen nijedan tehnički proces (npr. da vozila ispunjavaju sve pravilima propisane uslove). Stjuardi na stazi odgovorni su za primenu sportskih pravila (koja se odnose na trku). Merioci vremena beleže vreme svakog od vozača postignuto u svakom krugu i dužni su da paze da se ne prekorači propisano vreme trajanja trke. Redari pokazivanjem različitih zastava vozačima daju značajne informacije i pomažu im kada je to neophodno (npr. kada vozač izgubi kontrolu nad autom ili u slučaju mehaničkog kvara). Oni se nalaze na svim krivinama (barem trojica na svakoj) i na ulazu u boks. Na svakoj trci mora biti prisutna ekipa hitne pomoći (zdravstveno osoblje i lekari).
Formula 01
Najpopularnije od svih auto-trka, trke formule 1 su takmičenja u vožnji jednoseda na pistama (napravljenim specijalno za tu namenu) ili na gradskim ulicama. Prvi automobil formule 1 napravio je nemački konstruktor automobila Karl Benc 1885. godine, a prva zvanična trka održana je u 22. jula 1894. godine u Francuskoj, na 126 km dugačkoj stazi između Pariza i Ruana. Do 190. godine međunarodno prvenstvo sastojalo se od serije trka između gradova, povezujući tako evropske metropole. Godine 1904. osnovana je Međunarodna automobilska federacija (FIA - Federation internationale de l�automobile), koja je postala nadležno međunarodno telo za automobilske sportove. Prvi gran pri održan je u Le Manu u Francuskoj 1906. godine, a prvo prvenstvo u formuli 1 1950. godine. Prvak je postao Italijan Đuzepe Farina s bolidom marke „alfa romeo“. U decenijama koje su usledile formula 1 je postala medijski vrlo atraktivan sport, a visoka tehnologija i velika novčana ulaganja - njene glavne odlike.
2. Gran pri trka
Organizatori trka često menjaju pravila. Razlozi za to su briga za bezbednost vozača, ali i potreba da trke budu što atraktivnije za gledaoce. Trka se sastoji od tri trkačka dana i, prema pravilima za 2007, odvija se na sledeći način: petkom po dva vozača iz svake ekipe (ukupno 22 vozača) voze dve probne sesije u trajanju od po 90 minuta; subotom pre podne se vozi još jedna probna sesija od 60 minuta, a popodne se voze kvalifikacije u trajanju od 60 minuta. Kvalifikacije su podeljene u tri vožnje od po 15 minuta (vozi se neograničen broj krugova), sa pauzama od 7 i 8 minuta. Po 6 vozača sa najslabijim prolaznim vremenima nakon prve i druge kvalifikacione vožnje završavaju kvalifikacije i razvrstavaju se u stratni raspored (od 11. do 22. mesta). Prethodna vremena preostalih 10 vozača se brišu i oni voze odlučujućih 15 minuta kvalifikacija, nakon kojih se utvrđuje konačni startni raspored. Najbrži vozač startuje sa prvog startnog mesta (pol-pozicija). Po završetku kvalifikacija vozači moraku da odvezu automobile u zonu ograničenog pristupa (Parc ferme) i tu ih ostave do jutra, kako ekipe ne bi imale priliku da u međuvremenu vrše mehanička ili aerodinamička podešavanja na automobilima. Trka se održava nedeljom popodne. Pola sata pre starta vozači izvoze automobile iz boksa, voze jedan krug i zauzimaju startni poredak. Automobil koji ni 15 minuta pre početka trke ne napusti boks mora da startuje iza svih, s linije za izlazak iz boksa nakon što prođe poslednji automobil i bez prava na učešće u krugu za zagrevanje. Motori se uključuju minut pre kruga za zagrevanje (krug po stazi koji se vozi malom brzinom i tokom kojeg nije dozvoljeno preticanje) kako bi se gume zagrejale pre zvaničnog početka trke. Gume dostižu optimalnu efikasnost na temperaturi od 100�C. Nakon završetka kruga za zagrevanje, vozila ponovo zauzimaju svoja mesta u startnom poretku. Pet crvenih svetala uključuje se jedno po jedno s razmacima od jedne sekunde. Trka počinje kada se svih 5 svetala zajedno ugasi.
3. Pregled sporta
Glavni događaj u kalendaru kada je reč o moto-sportovima je Formula 1, godišnja serija uzbudljivih, brzih Velikih nagrada koje se održavaju na kružnim stazama širom sveta. Konstruktori automobila i vozači moraju da se pridržavaju striktnog seta propisa - brojnih specifikacija koje se neprekidno prilagođavaju u cilju što veće bezbednosti i pravičnosti trke - dok se takmiče za tehnološku prednost koja će im omogućiti da trijumfuju nad svojim rivalima. Vozači i konstruktori koji osvoje najviše bodova tokom sezone proglašavaju se za svetske šampione Formule jedan.
4. Iz prve ruke
Penzionisani vozači Formule 1 počeli su da se takmiče između sebe 2005. u seriji trka po imenu Masters velike nagrade. Vozeći identične automobile po uzoru na Rejnard šampionske bolide iz 1999. i sa V-8 motorima zapremine 3,5 l, svi učesnici moraju da budu zdravstveno sposobni, da imaju minimum 45 godina i da budu veterani dve ili više sezona Formule 1. Najdžel Mensel je bio pobednik inauguralnog takmičenja u Kjalami, u Južnoj Africi.
5. Lepi se kao lepak
Dizajneri bolida Formule 1 imaju za cilj da naprave lagani automobil koji povećava mehaničko prianjanje i „lepi se za stazu“ kao lepak. Ovo se postiže smanjenjem otpora vetra i aerodinamične vuče i povećavanjem opterećenja osovina automobila. Tokom godina, među dizajnerskim inovacijama našli su se i uzdignuti rep, mala krila s obe strane prednjeg dela automobila, fleksibilni štitnici i zadnja krila. Osamdesetih godina prošlog veka ceo bolid je izgledao kao veliko krilo, stvarajući „zemljani efekat“ koji je dramatično povećao brzine, ali i učinio vožnju u krivinama još opasnijom, tako da je zabranjen. Skoro svaka površina na modernom automobilu Formule 1 dizajnirana je da proizvede opterećenje.
6. Bolid formule 1
Kao proizvod vrhunskog inženjeringa i revolucionarne tehnologije, bolid Formule 1 se oslanja na precizno uravnotežen spoj aerodinamike, elektronike, gume i sistema vešanja.
7. Tačke kontakta
Bolidi Formule 1 su opremljeni gumama koje omogućavaju maksimalan kontakt sa površinom sataze dok istovremeno odolevaju neverovatnom pritisku. Tvrde gume su izdržljivije i dugotrajnije od mekih guma, koje bolje prianjaju. Gume se najbolje ponašaju na određenim temperaturama i dizajnirane su da traju najviše jednu trku. Ograničenja se redovno proveravaju i mogu da se menjaju iz godine u godinu. Gume bez šara, ili glatke gume, ponovo su dozvoljene 2009, nakon što su zabranjene 1998. godine. U suvim uslovima, timovi moraju da koriste i tvrde i meke gume u svakoj trci.
8. Profil vozača
Vozači moraju da budu u dobroj fizičkoj kondiciji i mentalno stabilni da izdrže surovost takmičenja pri velikim brzinama, u vrelim, skučenim, bučnim i izuzetno opasnim uslovima. Pored vrhunskog vozačkog umeća, neverovatne hrabrosti i brzih refleksa, vozači moraju da blisko sarađuju sa svojim timom i brzo prilagode svoju taktiku okolnostima trke.
Trke ubrzanja
Kao isključivo brzinske trke dva vozila, trke ubrzanja (drag racing) su u automobilizmu ono što je sprint u atletici. Nastale su u južnoj Kaliforniji, gde su održavane nezvanično i često ilegalno na dnu isušenih jezera ili na sporednim putevima. Osnivanje udruženja NHRA (National Hot Rod Association), 1951, dovelo je do razvoja ovog sporta u Americi tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Godine 1975. finansijska podrška duvanske kompanije R. J. Reynold Tobacco pomogla je uspostavljanje prvenstva pod nazivom NHRA Winston Championship, koje je postalo događaj na nacionalnom nivou i privuklo veliki broj sponzora i televizijskih mreža. Trke ubrzanja je 1993. godine zvanično priznala i Međunarodna automobilska federacija (FIA - Federation internationale de l�automobile), osnivanjem komisije koja se njime bavi. Sada NHRA ima međunarodni status i ovo udruženje nadgleda razvoj trka ubrzanja van SAD.
2. Pravila trke
Trke ubrzanja se sastoje od eliminacionih rundi u kojima se takmičari u parovima utrkuju jedni protiv drugih na pravolinijskoj stazi. Parovi se određuju žrebom. Pobednik svake runde prelazi u sledeću, sve dok na kraju ne ostanu svega dva takmičara. Oni se nadmeću u finalu. Na početku svake runde takmičari vozila postave u svoje staze i čekaju da se upali zeleno svetlo na elektronskom semaforu. Ukoliko vozač pređe startnu liniju pre nego što se upali zeleno svetlo, diskvalifikuje se. Vreme potrebno da vozači reaguju na pojavu zelenog svetla naziva se vremenom reakcije i meri se elektronskim putem. Ono se dodaje vremenu koje je takmičarima potrebno da pređu dužinu staze i na tak način se utvrđuje pobednik trke. Vozači imaju odlične reflekse i sposobni su da vrlo brzo procene uslove na stazi, što im daje mogućnost da pre početka trke prilagode svoju taktiku na startu.
3. Staza
Prvih 45 m staze napravljeno je od betona radi povećanja trenja, dok je ostatak staze načinjen od mešavine asfalta i komadića granita. Na celu stazu se nanosi poseban zaštitni sloj kako bi se postiglo bolje prianjanje točkova vozila za podlogu. Staza je dugačka 402,36 m (četvrtina milje) ili 201,18 m (osmina milje). Vozači mogu da zagreju gume na vozilu u za to posebno određenom prostoru u blizini linije starta. Na kraju staze mora postojati oblast za usporavanje, po dužini jednaka 1,5 dužini takmičarskog dela staze. Trke se otkazuju zbog kiše jer klizava staza sprečava automobile da dobro funkcionišu.
GP2 - bolidi
Uvedena u kalendar moto-sportova 2005, GP2 serija-često samo GP2 - je novi oblik moto-trka koji zamenjuje formulu 3000 kao način pripremanja vozača i njihovih timova za brza takmičenja Formule 1. GP2 šampionat je godišnja serija trka koja u nekim zemljama prati trke Formule 1. Da bi se osigurale da najbolji vozač dominira serijom, svaka od ekipa učesnica deli isti motor, šasiju, menjač brzine i gume.
2. Iz prve ruke
Pet osnovnih vrednosti oblikuje GP2 trkanje i propise koji ga regulišu. To su visoke performanse GP2 automobila, kontrola troškova takmičenja, bezbednost vozača, obuka svakog člana ekipe i izvođenje zabavnog i uzbudljivog programa. Kontrola troškova je postala ključna od raspada formule 3000, koja je ekipama postala preskupa za učešće. GP2 serija je prvi moto-sport sa potpuno integrisanom strategijom - na primer, centralizovana kupovina omogućava timovima da kupuju jeftinije delove.
3. Profil vozača
Mladim takmičarima koji učestvuju u GP2 trkama su nadasve potrebni vozačko umeće i talenat, zato što automobil koji voze nema dodatne tehnološke prednosti koje mogu da im pomognu prilikom upravljanja.
4. Vikend format
Vozači se takmiče u trkama koje se odvijaju na 11 lokacija. Po dve trke održavaju se svakog vikenda tokom trajanja serije, osim u Monaku, gde nema trke nedeljom. Vozači vežbaju, a zatim se u petak kvalifikuju za svoje startne pozicije; u subotu se trkaju na 180 km (112 mi), i u nedelju na 120 km (75 mi). Najboljih osam subornjih rezultata određuju redosled startnih pozicija u nedelju, ali u suprotnom poretku - 8. mesto zauzima pol-poziciju, a pobednik startuje na 8. mestu. U subotnjoj trci postoji samo jedno obavezno zaustavljanje u boksu, kada timovi imaju obavezu da zamene najmanje dve gume.
Indikar
Indi kar format je pretežno severnoamerički fenomen u kojem bolidi jure neverovatnim brzinama, često na kompaktnim ovalnim stazama sa strmim nagibima, ali i na putevima i uličnim trasama. Indi kar serija je jedan od najpopularnijih moto-sportova u Sjedinjenim Državama: trke privlače brojnu publiku koja uživa da posmatra uzbudljiva i česo do samog kraja neizvesna takmičenja. Trke se razlikuju po dužini trase, a najduža je svetski poznata Indijanapolis 500 trka na 800 km (500mi).
2. Iz prve ruke
Indi kar trkanje potiče sa staze Indijanapolis moto spidvej. Dugi niz godina, indi kar trke su bile pod upravom CART-a (Championship Auto Racing Teams), ali posle ogorčenog raskida 1994, naziv „indi“ uzela je Indi trkačka liga. CART sada rukovodi serijom Svetskih automobiliskih šampionata, indi formatom koji je sličan Formuli 1.
3. Trkačke staze
Indi kar trke se održavaju na trima vrstama trkališta: ovalnim (spidvej), dužim superovalnim (superspidvej) i uličnim. Vozači mogu da pređu do 800 km (500 mi) u najdužim trkama. Najpoznatija indi kar staza je Indijanapolis motor spidvej na kojoj se vozači u 200 krugova po 4 km dugom superovalu takmiče za titulu šampiona Indija 500. Ulice Sankt Peterburga na Floridi su ulična staza za još jednu etapu u kalendaru indi kar serije. Ovoj seriji pripada i jedna trka u Japanu - Tvin ring Motegi, koja podrazumeva ovalni spidvej i uličnu trasu.
4. Profil vozača
Neki kvaliteti su očigledni: odlična koncentracija, vid i koordinacija; mnogo hrabrosti i dugogodišnje trkačko iskustvo. Pored toga, vozaču je potrebna izdržljivost za dugo trkanje u užarenom automobilu, kao i snažni mišići vrata, podlaktica i nogu kako bi izdržao sate upravljanja, kočenja i menjanja brzina.
5. Pol-pozicija
Tokom kvalifikacija, vozači jure najbolje vreme kako bi zauzeli što bolje mesto u startnom poretku. Pravila za kvalifikacije se razlikuju od trke do trke. Za ovalne trke, vozači moraju da prođu do tri kvalifikaciona kruga. Vozač koji zabeleži najbolje prolazno vreme dobija prvo mesto; drugoplasirani ide na drugo mesto, i tako dalje sve dok se ne popuni startni poredak. Posle nekoliko krugova zagrevanja, trka kreće iza automobila koji diktira tempo. U drumskim trkama, šest najbržih vozača u kvalifikacionim krugovima trka se jedan do drugog, da bi se odredilo ko će biti raspoređen u prva tri reda startnog rasporeda.
Karting
U kartingu, koji se takođe zove go-karting ili kart trkanje, vozači jure oko staze i takmiče se jedni protiv drugih sa ciljem da prvi prođu kroz cilj. Iako se često smatra najjednostavnijim oblikom moto trkanja, ali i važnom odskočnom daskom za vozače koji teže Formuli 1, karting je idealna rekreacija za mlade i stare, muškarce i žene. Iskusni vozači mogu da učestvuju u juniorskim ili seniorkim takmičenjima, u kojima se trke organizuju u skladu sa nizom različitih podela i klasa.
2. Iz prve ruke
Standardni kartovi se pokreću spoljašnjim starterom ili na guranje. Za razliku od njih, TaG kartovi (touch andse) su opremljeni dugmetom za startovanje, veoma su dugotrajni i koriste se u brojnim klubovima šitom sveta. Rotax Max je bio prvi uspešan TaG kart, i njegov austrijski proizvođač organizjue državna takmičenja u više zemalja.
3. Profil vozača
Vozači moraju da budu u dobroj formi, mentalno stabilni i odlučni da pobede. Moraju da savladaju tehnike preciznog upravljanja, savladavanja krivina, ubrzavanja, preticanja i kočenja.
4. Vrste kartinga
Najčešća vrsta kartinga je sprint karting, u kojem se vozači takmiče na vijugavim stazama dugim između 400 m (437 yd) i 1.500 m (1.640 yd). Drumski kartovi razvijaju veće brzine i koriste se na većim stazama, sa dužim pravcima. Šifter kartovi imaju sekvencionalni menjač i uglavnom se koriste na sprint stazama.
Turing automobilske trke
Turing vozila su prvenstveno limuzine sa četvtoro vrata i kupei sa dvoje vrata koji su temeljno prilagođeni takmičarskoj vožnji na putnim pravcima i uličnim stazama. Turing vozila se razlikuju od sportskih automobila, koji su često namenski izrađeni. Različiti tipovi turing automobila se nadmeću u nekolikim glavnim takmičenjima i serijama širom sveta, posebno u Britaniji, Nemačkoj i Australiji.
2. Iz prve ruke
Godine 2005, Međunarodna automobilska federacija (FIA) zamenila je Evropsko turing prvenstvo za Svetsko turing prvenstvo. Vozači se takmiče na 12 staza u raznim zemljama, poput Brazila, Italije i Rusije. Trke su uglavnom za Super 2000, Dizel 2000 i Super prodakšn automobile.
3. Profil vozača
Vozači moraju da budu fizički spremni i mentalno stabilni, kao i da poseduju niz veština - od oštrih ulazaka u krivine pri velikim brzinama i manevrisanju kroz šikane, do umeća kako da gume traju tokom cele trke - da bi uspeli u brzim i opasnim trkama na stazama koje se znatno razlikuju jedna od druge.
4. DTM trke
Dojče Turenvagen Masters (DTI - Deutsche Tourenwagen Masters) je izuzetno popularna trka u Nemačkoj, u kojoj učestvuju vrhunski svetski vozači. Voze se turing automobili sa V8 motorima koji proizvode maksimalno 470 KS. Automobilima su zajedničke standardizovane gume, menjači, dimenzije i aerodinamika.
Drag automobilske trke
Suština drag trka je naravno, brzina. Ovo je najbrži kopneni sport. Takmičenje je jednostavno: dva vozila trkaju se na relativno kratkoj, pravoj i nivelisanoj stazi, a pobednik je vozač koji prvi pređe cilj. Vozila se klasifikuju prema raznim kriterijumima, uključujući vrstu vozila, veličinu motora, međuosovinsko rastojanje i vrstu karoserije.
2. Trkalište
Trkalište za trke ubrzanja je prava, nivelisana i kratka staza. Specijalna smesa se nanosi na površinu staze kako bi se poboljšalo trenje. Standardne dužine staze su 400 m (� mi) ili 200 m (? mi). Elektronski zraci na startu i cilj beleže prolazno vreme takmičara. Vozači ubrzavaju preko startne linije čim ugledaju zeleno svetlo na „božićnoj jelci“ ispred njih. Pri kraju staze postoji deo za usporavanje koji je jednak 1,5 dužina takmičarskog dela staze.
3. Trka je počela
Takmičari se u parovima takmiče jedni protiv drugih, a pobednici prelaze u sledeću rundu, i tako sve do finala. Ne postoji mnogo pravila, ali se vozač diskvalifikuje za neispravan start ili prelazak u drugu traku. Kada se upali zeleno svetlo, sve se svodi na postizanje maksimalne brzine u najkraćem mogućem vremenu, dok prvi automobil ne pređe cilj. Ponekad motor eksplodira pre nego što vozilo stigne do kraja staze, ali svejedno može da se otkotrlja preko cilja pre rivala. To se zove „heads-up“ trkanje i relativno je česta pojava.
4. Profil takmičara
Neustrašivost vozača je, uz visok stepen koncentracije, od najveće važnosti, pošto kašnjenje od samo delića sekunde na startu može da odluči pobednika, ali i gubitnika. Vozači moraju da budu mentalno jaki kako bi nadmudrili svoje protivnike, i ujedno se oduprli sličnim taktikama svojih rivala.
Stok automobilske trke
Stok automobilske trke su prvenstveno severnoamerički mot-sport, u kojem se vozači u raznim kategorijama vozila takmiče na ovalnim stazama. Prvobitno, automobili su morali da budu deo zaliha iz slobodne prodaje. Međutim, 1973. su se pravila promenila, pa vozila mogu da izgledaju kao fabrički modeli, ali su njihove specifikacije prilagođene standardima koje je postavio NASKAR, upravo telo ovog sporta.
2. Iz prve ruke
Stok automobilske trke stigle su u Britaniju 1954, a koristili su se neznatno modifikovani sedani. Kontakt između vozila postao je sastavni deo sporta, tako da su dodati branici i rol barovi. Britansko udruženje stok automobila (BriSCA) upravlja ovim sportom. Stok automobili Formule 1 uopšte ne izgledaju kao fabrički modeli; imaju izbačene gume, a vozač sedi u sredini vozila.
3. Profil takmičara
Vozači stok automobila moraju da budu vrsni taktičari, da bi tokom trke procenili najbolje trenutke za preticanje, za postrojavanje kako bi smanjili otpor, kao i za odvajanje od grupe kako bi pobedili u trci.
4. Ovalne staze
Trke se uglavnom održavaju na ovalnim stazama dugačkim između 400 m (437 yd) i 4,26 km (2? mi). Neke su pod nagibom a neke, poznate kao staze od šljake, su neasfaltirane kratke staze. Dugačke staze, kao što je ona u Taladegi u Alabami, zovu se supertrkališta (superspeedways).
Reli trke
Reli trke se voze na putevima (obično zatvorenim za saobraćaj) u etapama između dve tačke, s fiksiranim vremenskim rasporedom ili kao posebne trke na hronometar, tokom kojih vozači moraju da se prilagode uslovima na putu. Od početka XX veka održane su mnoge trke između dva grada, ali tek zahvaljujući predsedniku Automobilskog i biciklističkog kluba Monako (Automobile and Cycle Club de Monaco) 1911. godine održan je prvi pravi reli, Reli Monte Karlo. On je predložio da se u tom prvom sedmodnevnom reliju 23 takmičara nadmeću ko će prvi stići do Monte Karla, ali tako što će poći sa različitih mesta. Engleski Kraljevski automobilski klub (Royal Automobile Club) svoj prvi reli je organizovao 1932. godine. Sport je postao neverovatno popularan tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, pa su se nove trke pojavile širom Evrope: Šveski reli, 1950; Reli 1.000 jezera u Finskoj, 1951; Reli Akropolj u Grčkoj, 1953; Reli oko Korzike i San Remo reli u Italiji, 1956. Međunarodna automobilska federacija (FIA) organizovala je 1994. svetski šampionat u reliju, koji uključuje takmičenje vozača i takmičenje konstruktora. On trenutno obuhvata 16 trka, koje održavaju u Evropi, Meksiku, na Novom Zelandu, u Japanu i u Australiji.
2. Pravila relija
Tim čine vozač i suvozač, koji dele dužnosti. Dok vozač upravlja vozilom, suvozač, tj. navigator, čita mapu trke i obaveštava vozača o različitim pojavama na putu. Mapa trke, koju obezbeđuje organizator relija, predstavlja zvaničan plan puta, s detaljima poput onih o tome gde vrebaju opasnosti i koje su karakteristike puta, uključujući i krivine, ulegnuća, neravnine itd. Svaki tim dobija i kontrolnu knjižicu s podacima o vremenu određenom za prelazak rastojanja između dve kontrolne tačke. Put u najvećem broju slučajeva predstavlja rastojanje od nekoliko desetina do nekoliko hiljada kilometara (ovako velika rastojanja se odnose na terenske, tzv. offroad relije). Reli čine dve vrste etapa: većina etapa vozi se od jedne do druge tačke, što znači da vozači moraju da zvrše etapu u predviđenom vremenu (navedenom u mapi trke), prilagođavajući se uslovima na putu. Postoje i posebne etape, u kojima ne startuju svi takmičari istovremeno, a mogu se održavati i noću, na zatvorenim delovima puta ili na pravim trkačkim stazama. Dozvoljena je pomoć mehaničara u vidu opravki tokom trke. Sudije dodeljuju poene nakon što im ekipe daju na uvid svoju kontrolnu knjižicu na određenoj kontrolnoj tački. Ukoliko ekipa na kontrolnu tačku stigne sa zakašnjenjem od minuta (ponegde manje od toga), dobiće kaznu od 10 sekundi. Ukoliko stigne rano, kazna predstavlja vreme za koje takmičari žure u odnosu na plan. Poeni se skupljaju na isti način kao u formuli 1: vozač koji osvoji najviše poena, na kraju sezone postaje svetski prvak. Pobednicima posebnih etapa trka dodeljuju se dodatni poeni.
3. Tehnika vožnje
Na relijima mogu da učestvuju putnički automobili iz grupe N (fabrička vozila) i iz grupe A (minimalne serije od 2.500 vozila). Od 1997. godine takmičenja su otvorena i za automobile klase World Rally Championship (WRC), koji su brži i za koje nema toliko ograničenja (za pravo učešća dovoljno je da bude proizvedena serija od 20 vozila). Danas najjači WRC automobili imaju pogon na sva četiri točka i turbo-motore. Ovi posebno izrađeni trkački automobili mogu da razviju snagu od maksimalno 300 KS, u skladu sa međunarodnim propisima. Kočnice, gume i sistem za ogibljenje projektovani su za odgovarajuće terene: npr. za zemljane australijske puteve, korzikanski asfalt ili švedski sneg. Savremeni reliji najčešće se održavaju na zemljanim stazama, a najveći broj automobila ima pogom na sva četiri točka. Reli-vozači moraju da imaju dobru procenu i brze reakcije na promene na stazi, poput promena nagiba i površinskog sloja.
4. Pregled sporta
Reli je brza i mahnita moto-trka od tačke do tačke koja se održava na javnim i privatnim putevima, uglavnom sa ciljem da se postigne najbolje prolazno vreme. Svetski reli šampionat (WRC) je najveća manifestacija ovog sporta, i podrazumeva čitav niz trasa širom sveta, koje testiraju pouzdanost automobila i živce i veštine vozača i suvozača.
5. Vožnja po svim vrstama terena
Od zaleđenih prostranstava Švedske do visokih planinskih klanaca Argentine i šumskih staza Velsa, WRC trke se održavaju na svakoj zamislivoj vrsti terena. Vozači imaju šansu da osvoje šampionat samo ako mogu da savladaju raznolike podloge, poput leda, blata, šljunka i peska. Reliji se sastoje od kratkih, vremenskih utvrđenih etapa u kojima se osvajaju bodovi, kao i od povezanih etapa koje omogućavaju timovima da stignu na start naredne specijalne etape.
6. Iz prve ruke
Koncept reli trka potiče od takmičenja prvih kočija bez konjske vuče u 19. veku. Među prvim motorizovanim reli trkama bio je Monte Karlo reli, koji je prvi put održan 1911. i održava se i dan-danas. Zatim su se pojavile trke na duže staze, poput 16.000 km (10.000 mi) dugog afričkog relija od Alžira do Kejptauna, koji se odvijao 1950-ih godina. Svetlosne godine dele te prve trke od profesionalnih, modernih relija i njihovi munjevitih automobila.
7. Profil vozača
Upravljanje reli automobilom od 300 KS zahteva mnogo više od tehničke i vozačke umešnosti. Vozač reli automobila mora brzo da reaguje kako bi se prilagodio promenljivom terenu, zatim mora da bude visoko koncentrisan kako bi se nosio sa svim izazovima, kao i da ima potpuno poverenje u suvozača.
8. Format reli trke
Svaka reli trka ima 25 specijalnih etapa, u rasponu od samo nekoliko kilometara do 60 km (37 mi). Etape imaju cik-cak start: vozila kreću u intervalima od jednog ili dva minuta, i trkaju se (zatvorenim za saobraćaj) javnim i privatnim putevima. Cilj vozača je da pređe stazu što je brže moguće, a pobednik je vozač koji izveze sve etape za najkraće celokupno vreme.
9. Ludo brzi
Održavanje impulsa sile je ključno za brzo kretanje stazom. Ubrzavanje prilikom skokova ili prolaska kroz vodu zadržava „nos“ automobila u vazduhu, što je ključno za bezbedno prizemljenje. Vozači koriste dodatno trenje na padinama i u rečnim koritima za jače kočenje i upravljanje, kako bi glatko prešli stazu. Većina reli automobila koristi pogon na četiri točka, gde se snaga prenosi na svaki točak, što pruža dodatno trenje guma, za bolje prianjanje.
10. Automobili pod nadzorom
Prema pravilima koje je predvidela Međunarodna automobilska federacija (FIA), upravno telo ovog sporta, automobili za svetske reli trke moraju da budu bazirani na svojim putničkim ekvivalentima dostupnim u slobodnoj prodaji - mada u ograničenom broju. Međutim, tu prestaju sve sličnosti, pošto timovi modifikuju vozila uz poštovanje ograničenja koje je postavila FIA. Na WRC trkama, zvanični kontrologi proveravaju da li su automobili u skladu sa zakonom - pre, za vreme i posle trke - a vozači se ponekad diskvalifikuju iz relija zbog prekršenih tehničkih propisa.
Terenske reli trke
To su trke u kojima, pored potrebne brzine, postoji i element avanture. Koncept vožnje relija van puta star je koliko i automobil kao prevozno sredstvo. Godine 1907. održana je trka na 12.000 km dugoj relaciji između Pariza i Pekinga. Francuski proizvođač automobila Sitroen organizovao je 1931. godine ekspediciju pod nazivom Žuto krstarenje (La Croisiere Jaune), u kojoj su dve ekipe, jedna koja je krenula s Bliskog istoka, a druga iz Evrope, morale da pređu nekoliko pustinja i planinskih venaca, među kojima su bili i Himalaji, i dođu do Pekinga. Godine 1968. reli London-Sidnej, koji je prolazio kroz gotovo 90 država, ostvario je veliki uspeh, pa je organizovan i reli London-Meksiko. Francuz Tjeri Sabin je 1978. godine prvi put organizovao najvažniji terenski reli u istoriji, Pariz-Dakar, koji se danas zove samo Dakar. Na ovom takmičenju, automobili, motocikli i kamioni nadmeću se ko će brže preći pustinju Saharu. Ovaj reli, koji svake godine privlači ogromnu medijsku pažnju, podstakao je nastanak velikog broja novih relija na afričkom kontinentu, među kojima se ističe Reli faraona, Atlas reli, Tuniski reli i Reli gazela. Tim s najvećim brojem pobeda na kraju sezone osvaja svetski kup za terenske relije, koji organizuje FIA.
2. Pravila terenskog relija
Maršuta, koja obično prolazi kroz pustinjske krajeve, najčešće je dugačka nekoliko hiljada kilometara. Sastoji se od etapa između dve tačke i posebnih etapa koje se voze na hronometar. Dozvoljena je tehnička pomoć koju pružaju ekipe mehaničara koje u kamionima prate takmičare. Popravke su dozvoljene tokom etapa, kao i nakon dolaska vozila na cilj, ali pre nego što ih vozači parkiraju u zatvoreni deo u kome borave do početka nove etape sledećeg jutra. Timovi najčešće dobijaju mapu trke, s preciznim detaljima o tome koju maršrutu treba slediti i podacima o tome na kojim mestima je moguće dobiti pomoć, što korišćenje drugih mapa čini izlišnim. Nedostatak mape trke stavlja na probu sposobnost navigacije tima ili vozača. U zavisnosti od dužine etape, vožnja može trajati od 8 do 24 sata bez zaustavljanja, ali je ekipama dozvoljeno korišćenje globalnog satelitskog navigacionog sistema (GPS), zahvaljujući kojem mogu lako da odrede geografsku dužinu i širinu svog položaja. Oprema ovog tipa može se koristiti samo ukoliko organizator trke obezbedi da bude dostupna svim takmičarima.
3. Tehnika vožnje
Terenski reliji, koji mogu trajati i nekoliko nedelja, pravi su testovi fizičke psihološke izdržljivosti. U njima vozačka veština članova tima i pouzdanost vozila prolaze kroz najsurovije probe. Na takmičenjima je zastupljen veliki broj najvećih proizvođača vozila. Oni plaćaju profesionalne vozače kako bi pokušali da svojim vozilom dođu do titule.
4. Pregled sporta
Ovo je krajnji ispit izdržljivosti kada je reč o trkama; vozači moraju da poseduju avanturistički, ali i sportski duh. Nekada je terenski reli bio isključivo automobilski sport, danas se u njemu takmiče i motocikli i kamioni, prelazeći na hiljade kilometara kroz pustinje, planine i druge divlje terene. Pobeđuju oni vozači koji imaju najbrža prolazna vremena u nekoliko etapa, ponekad se trkajući svakodnevno nedelju i više dana. Najpoznatija trka je Dakar reli, koja kreće iz Evrope i završava se u Dakaru, u Senegalu.
5. Vozila
Automobili - Najbolji i najsnažniji automobili imaju pogon na sva četiri točka; to su posebno adaptirana fabrička vozila. Da bi vozila mogla da učestvuju u trci, neophodno je da budu proizvedena u seriji od najmanje 1.000 komada. U kategoriji prototipova nalaze se vozila s pogonom na dva točka i vozila izrađena specijalno za tu namenu. Motocikli - Motocikli moraju da imaju zapreminu motora od najmanje 450 cm3 i domet od 380 km. Uglavno se radi o fabričkim modelima sa brojnim poboljšanjima u skladu sa vrstom relija. Kamioni - Organizatori trke nedavno su počeli da podstiču učešće kamiona s prednjim pogonom i platformom za utovar. Kamioni s pogonom na 4, 6 i 8 točkova su poboljšani fabrički modeli. Oni se koriste za brzu podršku lakšim vozilima.
Trke kamiona
Trke kamiona možda nisu najistaknutiji moto-sport, ali su svakako jedan od najuzbudljivijih. Evropsko prvenstvo u trkama kamiona (ETRC) održava se na nekim od najpoznatihih trkališta, kao što je Nirburgring u Nemačkoj i Le Man u Francuskoj. U Sjedinjenim Državama, Kemping vorld trak serija se održava na stazama širom zemlje i privlači brojnu publiku koja prati takmičenja modifikovanih pikapova u trkama do 400 km (250 mi).
2. Na stazi
Evropsku trkačku seriju kontroliše Međunarodna automobilska federacija (FIA), koja je ograničila najveću brzinu kamiona na 161 km/h (100mph). Za razliku od statičnih startova koji se primenjuju u drugim vrstama moto-sporta, trke počinju letećim startom i traju određen broj krugova. Bodovi se dodeljuju kamionima koji završe na vodećim pozicijama i pamte se iz obe trke koje se održavaju tokom jednog vikenda na svakom od trkališta.
3. Staze za kamione
U Evropi i SAD, trke kamiona se odvijaju na raznim stazama, od „drumskih trasa“, koje podrazumevaju krivine nadesno i nalevo, do ovalnih trkališta koja imaju samo krivine nalevo. Evropsko prvenstvo u trkama kamiona (ETRC) se održava na manje od 10 staza, ali Kemping vorld tak serija godišnje poseti do 25 trkališta.
4. Pravila trkanja
Pored uobičajenih kazni u moto-sportu, kao što je prekoračenje brzine u boks traci, vozači kamiona se kažnjavaju za prekršaje poput prekomerne emisije izduvnih gasova i prekoračenja ograničenja brzine.
5. Profil vozača
Vožnja kamiona od 5,5 t po trkalištu, i to velikom brzinom, nije za strašljive. Munjevite reakcije i čelični nervi su apsolutno neophodni. Da bi učestvovali u trkama kamiona, vozači moraju da imaju najmanje 21 godinu i dozvolu za trkanje.