Sport, fizička kultura i rekreacija

Lekari nisu nekada obraćali veću pažnju na zdravstvenu vrednost sporta i fizičkog vaspitanja, pa su mu ponekad pogrešno pripisivali i štetne osobine. Danas, međutim, dolazi sve više do izražaja vrednost sporta i fizičkog vaspitanja za pravilan razvoj tela i čovekovog zdravlja. U nekim naprednim zemljama različiti oblici fizičkog vežbanja iskorišćavaju se u mnogim slučajevima i kao metod lečenja. Današnja svestrana aktivnost medicine dovela je do toga da se ona morala podeliti na pojedina područja, odnosno specijalnosti. Tako se razvila kao posebna medicinska grana i sportska medicina koja prati čoveka u njegovoj sportskoj delatnosti i proučava korisna i štetna zbivanja što nastaju u telu kao posledica sportske aktivnosti. Sportska medicina oslanja se na niz drugih medicinskih grana i specijalnosti, posebno na fiziologiju, traumatologiju odnosno hirurgiju, internu medicinu, školsku medicinu i higijenu. Zbog preglednosti sportska medicina može se podeliti na fiziološki, patološki i preventivni deo.

2. Fiziološki deo sportske medicine

Fiziološki deo sportske medicine (grč. fysis = priroda i logos = reč, nauka) ima pretežno naučnoistraživački karakter i odnosi se na proučavanje fizioloških zbivanja u organizmu koja nastaju za vreme sportskih delatnosti. Praćenjem tih zbivanja upoznaje se i funkcionalno stanje organizma, ili kako se to u sportskoj terminologiji kaže kondiciono stanje. U savremenom sportu bez poznavanja kondicionog stanja pojedinog sportiste ne može se voditi ni planirati trening. Danas su opterećenja i dostignuća u sportu poprimila neslućene razmere, pa za postizanje velikih sportskih rezultata nije više dovoljan samo trener već je potrebna čitava ekipa stručnjaka, među njima svakako i sportski lekar, odnosno fiziolog.

3. Patološki deo sportske medicine

Patološki deo sportske medicine (grč. pathos, č. patos = bolest i logos = reč, nauka) ima koren u dalekoj prošlosti, jer su povrede postojale od kada postoji i sport, pa su se lekari od davnina bavili lečenjem povređenih sportista. Svaka sportska delatnost spojena je sa stanovitom opasnosti od povređivanja. Neke su povrede tipične za pojedinu sportsku granu, pa se one smatraju sportskim povredama u užem smislu. Osim povreda kod sportske aktivnosti može doći i do drugih bolesnih stanja, koja mogu biti opasna po život. Ima slučajeva da pri velikim naporima takmičari padaju, pa čak gube i svest, a ima i smrtnih slučajeva, ali oni su, na sreću, veoma retki.

4. Preventivni deo sportske medicine

Preventivni deo sportske medicine (lat. praevenire, č. prevenire = preteći, unapred sprečiti) ima zadatak da se sportska delatnost dopusti samo zdravim osobama, da se povrede i oštećenja za vreme treninga i takmičenja svedu na najmanju meru, da se sprovodi higijena ishrane sportiste, higijena sportskih objekata, naprava i sprava, sportskih odevnih predmeta i sportske obuće. Osnovno je pravilo sportske medicine da se pojedina sportska delatnost dopusti samo onim osobama koje su za nju sposobne. To se postiže sistematskim pregledima svake osobe pre započinjanja sportske aktivnosti. Bolesnik u sportskom kolektivu stalna je opasnost i za sebe i ponekad za svoju okolinu. Koliko god je sportska aktivnost zdrava i korisna zdravom čoveku, ona može biti štetna i opasna za bolesnog čoveka. Budući da se oboljenja mogu razviti kod pojedinaca i za vreme sportske aktivnosti, predviđeni su i periodični sistematski pregledi, najmanje jednom godišnje, a za mlađe članove 2 ili 4 puta na godinu. U vreme napretka civilizacije najštetnije za čovekovo zdravlje je nedostatak kretanja. Osim toga, čovek se u civilizovanim krajevima danas nepravilno hrani, uzimajući suviše velike količine hrane kju ne može energetski potrošiti zbog nedostatka kretanja. Stoga mu se prekomerno povećava masno tkivo, a prema tome i telesna težina. Osim toga, hrana civilizovanog čoveka u najviše slučajeva je nepravilna i po svom sastavu. Ona sadrži suviše masnoće i supstance slične mastima. Današnji način života dovodi i do čestih živčanih napetosti i slomova. Prema tome, tri su glavna uzroka tzv. bolesti savremene civilizacije: nedovoljno kretanje, nepravilna ishrana i nervna preopterećenost. Među njima prvo mesto zauzima svakako nedostatak kretanja. Delotvorno sredstvo koje uspešno uklanja uzroke bolesti današnjeg vremena je fizičko vežbanje. Ako se pravilno i planski sprovodi, ono ispravlja poremećenu ravnotežu kretanja i mirovanja, povećava potrošnju energije, pa tako sprečava nepotrebno povećanje telesne težine i napokon pomoću fizičke aktivnosti isključuje čoveka od psihičkih napetosti. Koliko je civilizacija uticala na promenu vrste oboljenja današnjeg čoveka, vidi se iz upoređivanja uzroka smrti u određenom vremenskom periodu.

5. Fiziologija telesnog vežbanja i sporta

Od pojedinih specijalnosti sportske medicine fiziologija sporta danas ima sve veću ulogu. Ona se u mnogome podudara sa fiziologijom rada. Rad i sport na sličan način opterećuju organizam, samo se ta opterećenja razlikuju u jačini i dužini trajanja, pa su prema tome odgovarajuće i posledice koje ona ostavljaju na organizmu. Za podizanje radne sposobnosti najvažnije je pitanje treninga, zamora i spoljnog uticaja na radnu sposobnost.

Uticaj sporta na pojedine telesne organe

1. Uticaj fizičkog vežbanja na srce

U nekoliko zadnjih decenija bitno se izmenilo gledanje lekara na povećano srce kod sportista. Rentgenološka ispitivanja koja su se vršila početkom ovog veka pokazala su da je srce kod sportista koji su se bavili sportom mnogo godina veće nego kod nesportista. Mnogi su lekari ovakva povećanja dovodili u vezu sa oboljenjem srca, jer su se navikli u bolnicama gledati povećana srca samo kao posledicu neke bolesti. Trebalo je dosta vremena i naučnih ispitivanja da se dokaže kako povećanje srce, uslovljena obukom, nije posledica nikakve bolesti, već je samo normalno prilagođavanje povećanim naporima i zahtevima na taj organ stavlja sistematski sportski trening. Povećanje srca, kao posledica fizičkog napora, susreće se naročito kod tzv. sportova izdržljivosti. Trkači na duge staze i maratonci, a takođe biciklisti, plivači i vaterpolisti imaju najveće srce. Trkači i atletičari na srednje staze koji se bave različitim sportskim igrama povećano je srce u nešto manjem stepenu, a sprinteri i sportisti koji nisu izvrgnuti dugotrajnim fizičkim naprezanjima veličina srca je najmanje promenjena. Veličina srca ne zavisi samo o vrsti sportske delatnosti nego još više o intenzitetu treninga i dužini sportskog staža. Smatra se da je za potpun razvoj sportskog srca potreban sportski staž od nekoliko godina. Pri tom odlučuju i individualne konstitucionalne karakteristike pojedinih sportista, jer isti napori kod jednog izazivaju umereno povećanje, a kod drugog veliko povećanje. Normalna posledica povećanog srca kod sportiste je i usporen puls. Položaj tela takođe utiče na ritam pulsa. Kod osobe koja leži puls udara 66 puta na minutu, kod osobe koja sedi 75, a kod osobe koja stoji 93 puta na minut. Kod opterećenja povećava se puls tako da dostiže 180 otkucaja na minut, a kod pojedinaca, naročito mlađih, i 220 otkucaja na minut. Uporedo sa sniženjem pulsa umereno se snižava i pritisak krvi. Funkcionalne sposobnosti organizma usko su povezane i sa potrošnjom kiseonika. Čovek u mirovanju troši za 1 minut 300 cm3 kiseonika. Za vreme rada utrošak kiseonika se povećava, već prema intenzitetu rada. Količina potrošnje kiseonika u određeno vreme zavisi o funkcionalnim sposobnostima organizma: što su te sposobnosti veće to će organizam moći u određenom vremenu primiti veću količinu kiseonika. Netreniran organizam može primiti najviše do 3000 cm3, a organizam treniranih sportista može primiti i iznad 5000 cm3 kiseonika. Za vreme opterećenja povećava se udarni i minutni volumen srca. Udarni volumen je ona količina krvi koju izbaci srčana ventrikula u jednom udaru, a minutni volumen srca je ona količina krvi koju srčana ventrikula izbaci u toku jedne minute. Udarni volumen iznosi normalno oko 70 cm3, a minutni oko 5000 cm3. Međutim, kod maksimalnih opterećenja treniranih sportista podiže se udarni volumen približno do 180 cm3, a minutni volumen do 37 l, a kod žena udarni volumen 150 cm3 i minutni volumen 25 litara. Za vreme fizičkog opterećenja povećava se i tzv. kiseonikov puls. Kiseonikovim pulsom naziva se ona količina kiseonika koja je sadržana u jednom udarnom obimu srca, tj. koju daje količina krvi u jednom srčanom izbačaju (sistola). Puls kiseonika izračunava se tako da se utrošak kiseonika u jednoj minuti podeli brojem srčanih otkucaja u jednoj minuti. Kada telo miruje, puls kiseonika iznosi 5-7 cm3. Kod fizičkog opterećenja taj se puls povećava kod netreniranih osoba do 15 cm3, a kod treniranih osoba do 30 cm3. Za vreme intenzivnog rada ljudski organizam troši veću količinu kiseonika nego što je u istoj vremenskoj jedinici prima. Zbog toga nastaje tzv. kiseonikov dug, koji se nadoknađuje u fazi odmora. Količina kiseonika duga zavisi i o stanju treniranosti sportiste. Treniran organizam podnosi u većoj meri kiseonikov dug koji može iznositi najviše 18 do 21 l.

2. Uticaj treninga na organe za disanje

Rad disajnih organa usko je povezan sa radom srca, pa trening obično uporedo utiče na rad tih organa. Funkcionalna sposobnost pluća može se meriti veličinom vitalnog kapaciteta, koji uveliko zavisi od veličine tela, tj. od visine, težine i površine tela. Vitalni kapacitet je ona količina vazduha koja se može nakon najdubljeg udaha izdahnuti u jednom dahu. Kao što se puls menja kod vežbi izdržljivosti, tako vežbe utiču i na vitalni kapacitet, odnosno na broj izdisaja i udisaja u određenom vremenu (frekvencija disanja). Obično već nakon 1-2 meseca sistematskog treninga povećava se vitalni kapacitet do 500 cm3. Svakako, takav porast nastaje samo kod onih sportista koji započinju trening, dok kod onih koji su već u fazi treninga, taj je porast manji. Po veličini vitalnog kapaciteta na prvom su mestu veslači, plivači i trkači dugoprugaši na skijama. Kod žena su prosečne vrednosti vitalnog kapaciteta 25% manje nego kod muškaraca. Povećanje vitalnog kapaciteta posledica je povećanog broja plućnih alveola, odnosno bolje tehnike disanja, a i opšte povećanja grudnog koša. Posledica većeg vitalnog kapaciteta i bolje funkcionalne sposobnosti je usporeno disanje. Tako npr. sportisti udišu svega 6-10 puta u minuti, dok prosek disanja kod nesportista iznosi 16 udisaja i izdisaja u minuti.

3. Uticaj vežbi na skeletne mišiće

Na preveliko jačanje mišića najviše utiču vežbe snage, dok vežbe istrajnosti nemaju gotovo nikakav uticaj na jačanje mišića, nego više deluju na stvaranje kapilara u mišiću, pri čemu imaju važnu ulogu konstitucionalni faktori. Tako npr. ista vežba kod jednog sportiste u znatnoj meri povećava obim mišića, dok kod drugog u mnogo manjoj meri. I muskulatura žena slabije reaguje na stimulans tih vežbi, pa se kod žena teže razvijaju jaki i snažni mišići. Neke sportske grane prilično jednostrano razvijaju mišiće tela. Tako npr. kod tenisa, mačevanja i različitih bacanja mišić se nesimetrično razvija, što ne utiče najpovoljnije na skelet mlađih sportista. Sa godinama opada sposobnost prevelikog jačanja mišića.

4. Uticaj vežbi na koštani skelet

Vežbe najjače utiču na koštani skelet mlađih sportista, i njima jačaju kosti više u širinu nego u dužinu. U fazi razvoja umerena i srednja jačina mišićnog potezanja utiče na rast u dužinu, dok jaki rad tome manje pogoduje. Zbog toga se kod mladih ljudi koji se previše fizički naprežu, njihov rast donekle usporava, što ne mora nužno uticati na njihovu konačnu visinu. Kod odraslih stimulans mišića može ojačati koštano tkivo i stvarati različita koštana zadebljanja. Vežbe utiču na koštani sistem u nekim slučajevima i negativno. Tako npr. kod biciklista nastaju zakrivljene kičme, tzv. biciklističke grbe, kod boksera bokserske grbe, kod fudbalera i skakača nesimetrično se razvijaju noge, a kod bacača nesimetrično se razvijaju ruke.

5. Uticaj treninga na živčani sistem

Uigravanje pojedinih refleksnih automatizovanih kretanja vrlo je važno, posebno kod sportova koji zahtevaju brzinu, spretnost, orijentaciju itd., kao što su npr. trčanje preko prepona, vežbe na spravama i skokovi u vodu. Vreme koje je potrebno da bi se uigrale refleksna kretanja zavisi od starosti, konstitucionalne sklonosti i funkcionalnog stanja sistema za pokretanje i čula. Treninzima se može vreme živčanih reakcija skratiti za nekoliko stotinki sekunde, što je u nekim sportskim granama vrlo važno (npr. kod sprintera). Kod pojedinih sportista može se već po harmoničnim kretanjima uočiti koliko su istrenirani i uvežbani, ali ima pojedinaca koji postižu odlične rezultate (Zatopek) iako im kretanje ne daje utisak naročite usklađenosti. Kod sportista koji su već formirani bilo bi pogrešno menjati tehniku njihovog kretanja, jer ta promena verovatno ne bi poboljšala ekonomičnost njihovih pokreta i potrošnje energije.

Povrede kod fizičkog vežbanja

1. Sportske povrede

Sportske povrede nastaju kao posledica delovanja mehaničke sile spolja ili iznutra, ili kao posledica delovanja fizičkih napora. One se dele na povrede u užem i u širem smislu. Pod sportskom povredom u širem smislu smatra se svaka povreda koja se dogodila za vreme sportske aktivnosti. Povrede u užem smislu tipične su za pojedinu sportsku granu, npr. povreda lakta tenisera (tzv. teniski lakat), uha rvača (tzv. rvačko uho), meniskus fudbalera, bočni ligamenti kolena skijaša. Na broj i vrstu sportskih povreda deluju: starost i pol, trajanje i vrsta sportske aktivnosti, stanje treninga i zamora, klimatski i meteorološki uslovi, karakteristike terena i opreme. O sportskoj grani zavisi koji će deo tela najčešće biti povređen. Tako npr. kod boksa najčešće su povrede glave, prsti, trup; kod rvanja: trup, rame, glava; kod fudbala: gležanj, koleno; kod atletike: gležanj, podlaktica, zglob ruke; kod skijanja: gležanj, koleno, rame, trup. Potrebno je razlikovati povrede i oštećenja. Povrede nastaju kao posledica jednokratnog snažnijeg delovanja mehaničke sile (npr. uganuća zgloba), a oštećenja nastaju kao posledica češćih manjih mehaničkih uticaja koji se duže vreme ponavljaju (npr. kopljaški lakat). Uzroci povređivanja mogu biti u samoj osobi, sportskoj opremi i okolini. Gotovo najčešće za povredu je kriv sam sportista. Tako npr. u različitim skijaškim disciplinama uzrok povreda je nepažnja i nedovoljna sabranost. Često nastaju povrede i zbog umora i pretreniranosti sportiste. Poznato je da u industriji broj povreda raste u razmeri sa radnim satima, jer je umor iz sata u sat sve veći. Zamoren organizam ne može tako brzo reagovati i uskladiti pokrete pa stoga može lako doći do povrede. I u sportu povrede nastaju najčešće pri kraju treninga. Umor je više povremena pojava, a pretreniranost je stanje dužeg zamora. Za vreme umora i pretreniranosti sportista je više podložan povređivanju, pa u to vreme mora biti kod sportske aktivnosti posebno oprezan. Savladavanjem tehnike u pojedinim sportskim granama smanjuje se i broj povreda. Tako je npr. broj povreda kod skijaša početnika veći nego kod naprednih skijaša. Isto tako kod sportista koji su bolje trenirani i imaju bolju opštu fizičku kondiciju verovatnost povređivanja je manja. Kod pojedinih sportskih disciplina broj povreda i oštećenja zavisi i od vrste tehnike. Tako npr. neke tehnike skijanja utiču ne toliko na broj povreda koliko na njihovu vrstu. Isto tako kod bacanja koplja jedan način češće izaziva pojavu kopljaškog lakta, drugi ređe. Zbog prebolelih bolesti, posebno zaraznih, organizam je još neko vreme osetljiv pa se češće povređuje.

2. Odeća, obuća i sprave

Odeća, obuća i sprave imaju u nekim sportovima veoma važnu ulogu. Često je odeća ne samo odbrana od nepovoljnih atmosferskih uticaja već ona štiti sportistu i od povreda, npr. golmana kod fudbala, golmana i igrače hokeja na ledu, a isto tako i igrače ragbija. Skijaške cipele kod skijanja štite gležanj od povreda. Kramponi na fudbalskim kopačkama uzrokuju velik broj povreda meniska, ali se njihovim zgodnim razmeštanjem može bitno smanjiti broj povreda. Sportske sprave sve se više poboljšavaju kako bi se smanjio broj povreda kod sportske aktivnosti. Skije npr. nikako ne odgovaraju konstrukciji skijaševih nogu, pogotovo zgloba kolena, ali upotrebom sigurnosnih vezova smanjen je broj povreda kod skijanja za više od 70%. U nekim timskim sportskim igrama može gruba igra uzrokovati teške povrede. Grub nasrtaj protivničkog igrača u fudbalu često uzrokuje prelom potkolenice. Povrede koje nastaju zbog grube igre mogle bi se znatno smanjiti kad bi se više pažnje posvećivalo pravilnom vaspitanju sportiste. Velika hladnoća može uzrokovati lokalne ili opšte smrzotine, od čega se sportista brani dobrom odećom i obućom. Umerena hladnoća, tj. nešto hladnije vreme, povećava broj povreda mišića, što sportista sprečava boljim zagrevanjem i zaštićujući telo od gubitka toplote trenerkama. Vlažan vazduh za hladnije vreme pojačava odvođenje toplote, a za toplije vreme sprečava odvođenje toplote, što izaziva nelagodnosti i u svakom slučaju povećava sklonost organizma povređivanju. Maglovito vreme onemogućava dobru orijentaciju u prostoru, pa može kod nekih disciplina (npr. biciklizma, skijanja) uzrokovati pad i povrede. Naprotiv, visoka atmosferska temperatura kao i snažno ultraljubičasto zračenje može kod sportista izazvati različite pometnje kao što je npr. sunčanica, toplotni udar, snežno slepilo itd. Sve takve pojave mogu se sprečiti pravilnim zaštitnim merama i sredstvima. U sportskoj aktivnosti vrlo je važno i uređenje igrališta. Neravan i klizav teren može izazvati različite povrede sportista. Zbog loše drenaže igrališta su duže vremena vlažna i klizava, a osim toga u vlažnom terenu bolje se razvijaju štetne bakterije. Loše izvedene jame za skokove, sa uzdignutim i tvrdim ivicama ili neprokopanim peskom vrlo su opasne za sportistu, a takođe i zaleđene skijaške staze sa neravninama i jamama.

3. Vrste povreda

Otisci ili žuljevi pojavljuju se zbog spoljašnjeg pritiska na kožu, obično na rukama i nogama. Pritom se odigne površni sloj kože, a ispod njega se nakupi prozirna tečnost. Žuljeve najčešće uzrokuje nepogodna i nova obuća. To se može izbeći da se održava redovna higijena nogu, da se nova obuća nosi samo na kratko vreme, i da se na mestu izloženu spoljnim pritiscima stave široke trake leukoplasta. Kada se pojave žuljevi, treba najpre otkloniti njihov uzrok i pustiti da oni zacele. Kod upale žuljeva, koji se manifestuju crvenilom okolne kože, dobro je da lekar otvori mehur i preuzme sve kako bi sprečio infekciju. Ako mehur sam napukne, treba sa žuljem postupati kao sa svakom drugom ranom i nastojati da se spreči infekcija. Najčešće povrede sportske aktivnosti su udari. Oni nastaju delovanjem tupe sile na kožu i potkožno tkivo, a mogu zahvatiti i mišić. Mesto udara najpre pocrveni, zatim poplavi, otekne i boli. Kao prva pomoć kod udara stavlja se na povređeno mesto hladan oblog (prva 24 sata). Hladnoća izaziva stezanje krvnih sudova, i tako umanjuje krvarenje, pa se povreda može brže izlečiti. Hladni oblozi pripremaju se tako da se u vodu stavi po mogućstvu nešto leda ili snega, pa se u takvoj vodi kvasi svakih pola sata komad lanene tkanine. Preko vlažnog obloga stavlja se suvi peškir. U prvoj fazi može se preko vlažne lanene krpe ili peškira staviti polivinilska vrećica sa ledom ili snegom. Ovakav ledeni oblog ne sme se na mestu udara ostaviti neprekidno jer previše hladi telesno tkivo. Upala mišića - Kod sportske aktivnosti susreće se i upala mišića koja nije nikakva povreda, ali joj treba posvetiti pažnju jer se kod sportiste često pojavljuje. Manifestuje se bolovima u mišićima nekoliko sati nakon prestanka aktivnosti ili idućeg dana. Mišići bole posebno kod pokreta i na pritisak. Nakon početnog zagrevanja i razgibavanja bolovi popuštaju i u velikom broju slučajeva sasvim nestaju ne sprečavajući sportske aktivnosti. Dva su oblika mišićnih upala. Prvi nastaje kod sportiste koji naglo započinje sa treningom, ili kod osoba koje se prvi put pojavljuju na sportskom terenu. Kod njih se za vreme treninga otvara u mišićima velik broj kapilara u kojima se nakupe otpadne supstance i izdvoji histamin što proširuje krvne sudove. U isto se doba odvodne krvne žile stisnu, a prošireni kapilari se napune kao sunđer. Podražaj otpadnih supstanci izaziva bolno grčenje koje u teškim slučajevima prati i povišena temperatura. „Lečenje“ takvih upala prilično je jednostavno. Nakon noćnog odmora može se ponovo početi sa zagrevanjem i treningom uprkos početnim bolovima. Time popuštaju grčevi krvnih sudova, što povoljno utiče na ispiranje otpadnih supstanci. Dobro je da se telo prilikom odmora ugreje, jer se znojem izdvaja iz mišića znatna količina mlečne kiseline. Za tu svrhu najbolja je posebna suva topla kupka, tzv. finska sauna. Drugi oblik mišićnih upala susreće se kod sportista koji su već duže vremena u treningu i kod kojih se odjednom pojave bolovi u mišićima. Kod takvih upala bolovi za dalje vežbanje ne postaju manji, jer oni ne nastaju zbog grčenja krvnih sudova i mišićnih vlakana, već zbog bakterija i njihovih otrova. Takve bakterije dolaze iz nekog žarišta, koje se mora pronaći lekarskim pregledom.

4. Istegnut i napuknut mišić

Najčešća povreda kod sportske aktivnosti je istegnut mišić. Takva povreda nastaje kad se razdere manji broj mišićnih vlakana. Ovu povredu obično prati izliv koji može sadržati i krv. Da bi se izliv razišao, potrebno je mirovati i na istegnut mišić stavljati hladan oblog. Znaci povrede su: bol za vreme treninga, koja ostaje i nakon treninga, pojačanje bola kod onih kretanja koje traže rad povređenog mišića, i bol na pritisak. Napuknut mišić može biti razderan delimično, ili, ređe, u čitavom preseku. Kod manje razderanih mišića znaci su slični kao kod stegnutih mišića. Kod većih povreda razderano mesto može se napipati prstima, a ako je mišić potpuno rezderan, onda on, svakako, više ne može raditi, i povređeni deo tela je sasvim opušten.

5. Uganuće zgloba

Uganuće zgloba je povreda kod koje se istegnu ligamenti, napuknu ili puknu. Ako je pri tom zglobna glava napustila svoje ležište, ona se odmah vraća i bez tuđe pomoći na svoje normalno mesto. Prema težini povrede uganuće se deli na tri stepena. Prvi stepen uganuća je ako su ligamenti i čaura samo istegnuti, drugi je stepen ako su napuknuti, a treći stepen ako su ligamenti pukli. Osim ligamenata kod uganuća je povređeno i okolno tkivo, krvne žile i živčana vlakna. Zato ovu povredu prati oticanje povređenog mesta i bolovi. Prema veličini otoka (koji se razvije obično za prvih 6-12 sati) i jačini bola može se približno oceniti stepen povrede. Kod uganuća zgloba od velike je važnosti blagovremeno i dobro pružena prva pomoć, kojoj je zadatak da spreči oticanje i donekle smanji bol. To se postiže mirovanjem povređenog zgloba (najbolje na malo povišenom mestu) i stavljanjem hladnih obloga ili kompresivnih zavoja, zatim lečenjem pomoću ultrazvuka ili inekcijama novokaina. Kod uganuća drugog i trećeg stepena uganuti zglob mora se iza prve pomoći staviti na 2-3 nedelje u gipsani zavoj.

6. Isčašenje zgloba

Isčašenje zgloba je povreda kod koje zglobna glava trajno napusti svoje ležište, pri čemu popucaju ligamenti i razdere se zglobna karlica. Isčašen zglob je iskrivljen, otečen i bolan. Kod isčašenja zgloba mora se zglobna glava što pre vratiti u svoje ležište. Isčašen zglob sme namestiti samo lekar. Nestručnjaci ne smeju nameštati isčašene zglobove jer to može dovesti do loših posledica. Povređena osoba mora se što pre uputiti u zdravstvenu ustanovu, jer se isčašen zglob može najbolje namestiti kada je povreda sveža. Ako se isčašen zglob ne namesti za 3 do 4 nedelje, onda se okolno zglobno tkivo i ligamenti toliko promene da se zglob može namestiti samo operacijom.

7. Povreda meniskusa

Meniskus je polumesečast uložak od veoma čvrstog vezivnog tkiva koji se nalazi u zglobu kolena da bi izjednačio nejednakost kosti. Meniskusi deluju kao odbojci i pojačavaju čvrstoću kolena kod kružnih kretanja. Ako se meniskus osvoji i jednim se krajem slobodno miče u zglobu, onda meniskos u manjoj ili većoj meri otežava kretanje. Meniskus se pomiče istovremeno sa pokretima zglobova tela, pa se uglavnom ne može između njih uklještiti. Međutim, neki pokreti kod pojedinih sportskih aktivnosti mogu izazvati uklještenje meniskusa, pa se više od 80% povreda meniskusa javlja kod sportista. Npr. ako se kod fudbalera potkolenica okrene prema spolja i lagano povuče u kolenu, i ako se u tom trenutku telesna težina nađe na toj nozi, a noga se ispruži, onda se meniskusi uklješte i eventualno zdrobe između zglobnih delova natkolenice i potkolenice. Unutrašnji meniskus, koji je vezan uz bočni ligament ne samo na svojim krajevima nego i u sredini, teže može izmaknuti uklještenju, pa se zato češće povređuje od spoljašnjeg meniskusa koji je slobodan. Kad se meniskus uklješti, onda se koleno uopšte ne može kretati, javljaju se bolovi, a nakon 12 sati koleno otekne. Povređeni meniskus može lečiti jedino iskusan stručnjak. Kad se operacijom odstrani unutrašnji meniskus, radna sposobnost kolena nije smanjena. Međutim ako se odstrani spoljašnji meniskus, onda je unutrašnji meniskus toliko preopterećen da se ponekad i on mora odstraniti. Kada nakon operacije nestane otok i ojačaju mišići, može s ponovo preći na vežbanje pazeći pri tom da se zglob postepeno prilagodi nastaloj promeni.

8. Kopljaški lakat

Velik broj bacača koplja oseća posle vežbanja na unutrašnjoj strani lakta bolove. Na rentgenskim snimcima starijih bacača mogu se zapaziti promene obično u području unutrašnjeg koštanog zgloba nadlaktice. Kod kopljaškog je lakta područje hvatišta na unutrašnjoj strani lakta hronično oštećeno. Lakatni mišić ima zadatak da okreće podlakticu prema unutra i da je pregiba prema laktu. Međutim, kod izbacivanja koplja ruka se ispruža u laktu, a podlaktica se ujedno izvrće prema unutra. Time se sukobljavaju dva zadatka mišića: prema jednom se on mora stezati, a prema drugom bi se trebao opuštati. Posledica toga je da se mišići prenapregnu i napuknu u skrotumu. Stalnim novim podražajima stvara se na povređenim mestima novo, čvršće pa čak i koštano tkivo. Zbog toga mogu bolovi nestati, ali je rad samog zgloba otežan. Oštećenje lakta kod bacanja koplja može se uglavnom sprečiti tako da se vrh lakta primakne što više prema napred pre nego se ispruži podlaktica, a šaka sa kopljem da se povuče što više uz glavu kako bi se sprečilo delovanje centrifugalne sile koja nastoji povući podlakticu prema spolja. Lečenje kopljaškog lakta je veoma dugotrajno i mukotrpno.

9. Teniski lakat

Za razliku od kopljaškog lakta, teniski lakat, zahvata spoljni deo lakta, tj. hvatište mišića na spoljnoj strani nadlaktice (epikondil). Na razvoj teniskog lakta deluje uglavnom bek hend udarac (eng. backhand), pri čemu povlačenje ekstenzornog mišic?a stimuliše periosteum. Početni oblik teniskog lakta prepoznaje se po pojavi bola kada se pokuša podići šaka koja visi preko ivice stola, a podlaktica leži ravno na stolu. Treba nastojati da se u početku spreči razvijanje teniskog lakta, jer kada se oštećenje već sasvim razvilo, lečenje nema mnogo uspeha. Da bi se sprečio razvoj teniskog lakta, treba loptu udarati kada je ona na vrhuncu krivulje svoga leta, a ne pre kada joj je snaga leta još velika, pa pri sudaru sa reketom izaziva jak udarac, koji se preko reketa prenosi na podlakticu. Udarac ne sme izlaziti samo iz lakatnog zgloba već iz čitave ruke, pa i tela. Čitavo telo treba zauzeti pravilan položaj prema lopti. Dešnjak treba kod bekhend-udarca iskoračiti desnom nogom napred da bi doveo čeonu liniju tela što više u liniju udarca. Ako su već nastale smetnje u spoljnom delu lakta, one se često mogu popraviti da se promeni debljina drške i da se na reketu zamene žice od veštačke supstance žicama od creva kod kojih su udarci mekši. Teniski lakat leči se mirovanjem, eventualno inekcijama novokaina i hidrokortizonskih preparata ili operacijom.

10. Povreda nervnog pleksusa u abdomenu

Živčani centar u gornjem delu stomaka, tzv. pleksus solaris, ide u autonomni živčani sistem koji deluje nezavisno od naše volje i upravlja radom unutrašnjih stomačnih organa. Vezan je nervnim sistemom istog tipa koji upravljaju i srčanim radom. Udarac u područje stomačnog nervnog sistema uzrokuje zastoj u radu tog centra, zbog čega automatski zastaje i rad nekih drugih za život važnih organa, pa i samog srca. Takav udarac izaziva kod ranjenika prolaznu nesvest, bledilo, znojenje, slab puls, nizak pritisak, površno disanje itd. Napokon, jaka povreda može uzrokovati trenutnu smrt, što se ponekad dešava u bokserskom sportu. Za prvu pomoć bolesniku se položi glava nisko i omogući mu se pristup svežeg vazduha. Zatim mu se daju topli napici i crna kafa, i to samo ako je ranjenik pri svesti. Kada prestane prirodno disanje, mora se početi veštačkim disanjem.

Higijena telesnog vežbanja i sporta

1. Uvodne preambule

Pod pojmom higijene ne podrazumeva se samo održavanje čistoće tela već taj pojam obuhvata i delovanje spoljašnjih faktora na čovekovo telo (sunca, vazduha, vode), zatim ishrane, oblačenja i upotrebe higijenskih sprava (kupatila, toaleta). Stoga se i sportska higijena deli na ličnu higijenu, higijenu ishrane, odeće, obuće, sportskih objekata i higijenu treninga.

2. Lična higijena

Sportska aktivnost više zahteva od svih telesnih organa, pa i od kože. Proces regulacije telesne toplote kod fizičke aktivnosti je brz, i znojenje je ponekad neobično snažno kao posledica stvaranja suvišne toplotne energije. Koža mora biti zdrava i čista, jer zagađenja zatvaraju pore, što otežava funkciju tog organa. Stoga se koža mora čistiti ne samo posle sportskih napora već i pre njih. Koža pokriva čitavo tele, i njena površina iznosi oko 1,5 m2, već prema visini i težini tela. Na samoj površini kože nalaze se vlasi, dlake i nokti. Njihov zadatak je da kožu zaštite od različitih loših uticaja okoline. Koža sadrži široku mrežu tankih žilica (kapilarna mreža). Krvne žile mogu menjati svoj obim, pa jednom propuštaju veću količinu krvi, a drugi put manju, već prema tome da li pojedini organi zahtevaju više ili manje krvi. Ovo menjanje obima potkožnih i kožnih krvnih žila ima presudnu ulogu kod toplotne regulacije organizma. Kada je obim kapilarnih žila povećan, protiče kroz krvnu mrežu veća količina krvi. Kako je pod normalnim okolnostima temperature okoline niža od temperature krvi, to krv, protičući kroz kapilare koji se nalaze odmah ispod površine kože, smanjuje svoju toplinu, pa se hladi. Na taj način i telo gubi od topline. Međutim, kada su kapilari suženi, kroz njih protiče manja količina krvi, i prema tome krv gubi manju količinu topline. Ova igra sužavanja i proširenja kapilara veoma je živahna kada se naglo menja temperatura okoline.

3. Znojne žlezde

Znojne žlezde takođe utiču na regulaciju telesne toplote. Lučenjem znoja iz tela izlazi niz supstanci koje ono više ne može korisno upotrebiti, pa bi bilo štetno kad bi se te supstance zadržale u telu. Kada telo ima suviše topline, znojne žlezde pojačavaju lučenje, pa znoj sa površine kože ispari i na taj način odvodi veće količine topline. Ako je procenat relativne vlažnosti u vazduhu visok, i ako je temperatura visoka, telo ne može dovoljno da isparava i otpušta toplotu. Zato se u zatvorenim prostorijama u kojima je vazduh zasićem vodenim parama a temperatura visoka ne sme vežbati ni igrati jer bi to dovelo do tzv. toplotnog udara.

4. Koža

Koža je kod sporskih aktivnosti izložena različitim nečistoćama, u nekim sportovima više (npr. u nekim granama atletike, kod fudbala i dr.) u nekim manje (npr. kod plivanja, klizanja itd.). U svakom slučaju treba paziti na čistoću kože, posebno kod onih sportova kod kojih telo jednog protivnika dolazi u direktan dodir sa telom drugog protivnika, npr. kod rvanja, boksa itd., zatim kod sportova i gimnastičkih vežbi gde se upotrebljavaju zajedničke sprave (npr. gimnastičke sprave, koplja, bokserske rukavice i sl.). Ispod kože nalazi se potkožno tkivo građeno od masti i rastresitog vezivnog tkiva. Takva naslaga masnog tkiva deluje poput jastuka protiv različitih spoljnih udara, a ujedno je i odličan izolator protiv hladnoće. Tako npr. kod plivača, koji često duže borave u vodi, stvori se vremenom zadebljani sloj masnog tkiva, zbog čega oblici njihovog tela postaju zaobljeniji.

5. Pranje tela

Pranje tela ne odražava samo čistoću već ono ima i toplotni učinak budući da vlažno telo gubi znatno veće količine toplote nego suvo. Prema tome, svako pranje koje obuhvata dovoljan deo površine tela utiče na širenje kapilara i jača proticanje krvi kroz krvne sudove kože. Svakako da će gubitak telesne toplote biti veći što je voda hladnija, jer hladna voda već za vreme pranja ili kupanja odvodi od tela znatne količine toplote. Gubljenje telesne toplote kod pranja sprečava se brzim sušenjem tela i održavanjem određene temperature vazduha u prostorijama za kupanje. Postepenim ali stalnim izlaganjem tela toplotnim podražajima vode i vazduhu telo postepeno očvrsne i postaje manje osetljivo na nagle promene temperature, odnosno na delovanje hladnoće. Zato se izlaganje tela vodi, vodenoj i vazdušnoj kupki pridaje velika važnost, posebno za sprečavanje prehlade i drugih oboljenja koja mogu nastati kao posledica prehlade. Teško je odgovoriti na pitanje treba li upotrebljavati toplu ili hladnu vodu za pranje iza sportskih napora. Toplu vodu treba svakako upotrebiti uvek kad je telo jače zagađeno, zatim u zimsko doba iza vežbi u dvorani ili posle trčanja u prirodi. Leti se može upotrebljavati za pranje i tuširanje mlaka ili hladnija voda. Međutim, i tu ima izuzetaka. Sportisti koji je upravo završio veći fizički napor (trčanje na duge staze, napornu fudbalsku utakmicu) ne preporučuje se da ide odmah pod hladan tuš. Pod uticajem hladne vode stežu se veći delovi kožnih i potkožnih krvnih žila, pa se iz njih krv mora naglo nekuda povući. Posledica toga je veliki protok krvi prema srcu. Budući da je srce podnelo velike napore za vreme trčanja ili utakmice, ono se mora štedeti i ne sme se naglo opterećivati velikim količinama krvi. Vrlo prikladan način za pranje tela je tuširanje, čime se u prilično kratkom vremenskom periodu može čitavo telo dobro oprati. Ako je voda hladna, tuširanje ne sme trajati previše dugo. Najpotpuniji način pranja je kupanje u kadi. Osim toga postoji i kupanje u bazenima, jezerima, moru i rekama. Svrha kupanja u kadi je pranje i čišćenje tela, a kod kupanja u bazenima taj je zadatak sporedan. Kupanje u bazenu korisno je zbog kretanja i plivanja, boravka na vazduhu i suncu itd., jer sve to vrlo povoljno utiče na ljudski organizam. U grupu kupatila ubraja se i tzv. vazdušno kupatilo, tj. kraći ili duži boravak na svežem vazduhu pri čemu telo mora biti oslobođeno odeće kako bi uticaj vazduha bio što snažniji. Takvo je kupatilo često vrednije i od vodenog kupatila. Voda je za čoveka, moglo bi se reći, u neku ruku neprirodna okolina dok vazduh stalno okružuje čovekovo telo. Zato je vazdušno kupatilo najprirodniji način nege i jačanja otpornosti tela. Jedina prednost vode je u tom što ona kod kupanja brže odvodi telesnu toplotu. Delovanje vazdušnog kupatila zavisi od atmosferskih prilika, temperature vazduha, brzini kretanja vazduha, vlažnosti, atmosferskom pritisku itd. Vazdušno se kupatilo može kombinovati i sa tzv. sunčanim kupatilom. Odavno je poznato u koliko velikoj meri sunce utiče na ljudski organizam. Ono koristi posebno deci i omladini, kod koje nedostatak sunca može uzrokovati teške poremećaje u razvoju. Sunčani zraci u velikoj meri utiče na delovanje D-vitamina u telu. Nedostatak tog vitamina uzrokuje teške promene u koštanom sistemu: kosti postaju mekše, pa se pod različitim mehaničkim uticajima izobličuju (O-noge, X-noge, iskrivljena kičma itd.). Ovakvo oboljenje naziva se rahitis. Stoga ljudi trebaju iskorišćavati blagodati sunca što više, a pogotovo deca, kojoj je ono najpotrebnije.

Higijena ishrane

1. Uvodne preambule

Ishrana ima višestruki zadatak: ona služi za izgradnju organizma, održavanje funkcija pojedinih organa i kao pogonski materijal za rad mišića. Kao što je za pogon parnih mašina ili benzinskih motora važna vrsta i kvalite goriva, tako je i hrana važna vrsta za rad mišićnog sistema. Razlika je u tom što ljudski organizam hranu ne upotrebljava kao pogonsku materiju direktno kao što je prima, već je pre toga rastvara, odnosno probavlja i upija. Razumljivo je da organizam opterećen fizičkom aktivnošću, tj. treningom i takmičenjem, troši veće količine pogonskog materijala i stoga traži više hrane. Taj višak potrebne hrane zavisi o dužini trajanja i intenzitetu napora. Osim toga, na količinu potrebne hrane utiču i klimatske prilike, visina i težina tela, starost, pol, funkcija žlezde sa unutrašnjim izlučivanjem itd. Upravo zbog ovako velikog broja faktora kod određivanja količine potrebne hrane teško je dati tačnu šemu hrane potrebne za pojedine kategorije sportista. Količina potrebne hrane izražava se u kalorijama, tj. jedinicama za merenje količine toplote. Jedna kalorija je ona količina toplotne energije koja je potrebna da se 1 kg vode zagreje od 14� do 15� stepena celzija, tj. za 1 stepen. Obzirom na količinu hrane sportisti ne smeju preterivati. Iskustva su pokazala da je i kod najnapornijih sportskih grana dovoljna količina od 4000 do 4500 kalorija na dan. To se odnosi na osobe srednje težine i visine. Količinu od 5000 praktičnije. Nedostatak ili suvišak u prehrani odražava se na promeni telesne težine. Merenjem telesne težine najbolje se kontroliše stanje ishrane u odnosu prema naporima i trošenju energije. Osim količine u ishrani treba paziti i na kvalitet. Hrana treba sadržati dovoljne količine belančevina, masti, ugljenih hidrata, minerala i vitamina. Nedostatak bilo kog od navedenih sastava ima štetne posledice za organizam.

2. Belančevine

Belančevine se nalaze najviše u mesu, jajima, siru i mleku. Na dan je potreban 1 g belančevina na kg težine, pa npr. osoba teška 70 kg treba dnevno 70 g belančevina. Kod težih fizičkih napora povećava se potreba za belančevinama za 50-100%, ali njihova količina obično ne prelazi 130 g na dan. Polovina belančevina treba biti životinjskog porekla.

3. Ugljeni hidrati

Ugljeni hidrati su glavni izvor energije za mišićni rad. Šećer je čist ugljeni hidrat, a inače se ugljeni hdrati nalaze u testu, hlebu, krompiru itd. Dekstroza je jedan od sastavnih delova običnog jestivog šećera. Ona se veoma brzo resorbuje u probavnom traktu i najbrže dolazi na mesto potrošnje. Zbog relativno velike kalorične vrednosti, brze resorpcije i manje slatkoće dekstroza se preporučuje naročito kod dugotrajnih napora (maratonske trke, trčanje na skijama, biciklističke trke i sl.).

4. Masti

Masti sačinjavaju manji deo ljudske ishrane. Određena količina masti potrebna je ljudskom organizmu zbog nekih vitamina topivih u mastima. One imaju vrlo veliku kalorijsku vrednost. Na dan se uzima prosečno oko 50 g masti. Životinjske masti teže se probavljaju od biljnih.

5. Vitamini

Vitamini su takođe vrlo važni u ishrani. Zbog nedostatka vitamina smanjuje se otporna snaga organizma, i mogu nastati razne bolesti. Normalna mešanja hrane sa dovoljnim količinama voća i svežeg povrća sadrži potrebne količine pojedinih vitamina. Jedino zimi i u proleće, kada je prehrana nedovoljna obzirom na količinu vitamina, ili kad ih iz nekih drugih razloga nema dovoljno u hrani, treba ih posebno uzimati u tabletama. To vredi posebno za skijaše trkače, koji mnogo treniraju baš zimi i u proleće. Osim toga, intenzivni trening povećava potrebu organizma za pojedinim vrstama vitamina, pa ako ih u hrani nema dovoljno, mogu nastati poremećaji organizma koji se nazivaju hipovitaminoza. Zbog toga je poželjno zimi kod napornijeg treninga dodavati hrani posebno još svakog dana 50 do 100 mg C-vitamina. Nije važan samo sastav i količina hrane već je važno i vreme kada se ona uzima, jer ljudski organizam teško obavlja nekoliko radnji uporedo punim intenzitetom. Tako se za vreme intenzivnog fizičkog rada ne mogu najuspešnije probaviti veći obroci hrane. Zato treba postojati određeni vremenski razmak od uzimanja hrane pa do početka treninga i takmičenja. Taj razmak traje obično 3 sata. Glavni obrok ne uzima se pre treninga, već posle. Posle napornog treninga ne uzima se hrana odmah, već se čeka obično barem 1 sat. Pre treninga obroci se obično popunjavaju lako probavljivom hranom. Za vreme napornih aktivnosti hrana se uzima samo u izuzetnim slučajevima, npr. kod napora koji traju bez odmora duže od 60 do 90 minuta, kao što su npr. maratonsko trčanje, biciklistička takmičenja, trčanje na skijama, alpinizam itd.

Higijena odeće i obuće

1. Uvodne preambule

Odeća je u sportu jedno od pomoćnih sredstava kojem je zadatak da štiti od uticaja veće topline ili hladnoće, vlage, udaraca, povreda itd. Pri prosuđivanju vrednosti i prikladnosti različitih sportskih odevnih predmeta treba voditi računa o vrsti prediva, načinu tkanja, kroju i boji odeće. Kao materijal za sportsku odeću dolazi u obzir vuna, pamuk i svila. Vuna je veoma prikladna za čitav niz sportskih odevnih predmeta. Ona dobro propušta vazduh i omogućava dobru ventilaciju i promenu vazduha koji okružuje telo. Ujedno zadržava toplotu jer je veoma dobar toplotni izolator, što posebno koristi kod zimskih sportova. Pamučna prediva u mnogom zaostaju iza vunenih. Jedino nadmašuju vunu u tome što se mogu lako prati i sušiti. Zato se takva prediva upotrebljavaju svuda gde je potrebno češće pranje (majice, gaće, košulje itd.). Retka tkanja imaju prednost pred gustim jer sadrže veći broj malenih šupljina ispunjenih vazduhom, koje su odličan toplotni izolator. Osim toga, porozna tkanja su lakša, što je u sportu ponekad vrlo važno. Što je tkanje poroznije to bolje upija znoj koji telo kod fizičke aktivnosti izlučuje u povećanoj količini. Zbog toga je među sportistima veoma omiljeno tzv. triko-tkanje. Odeća kojoj je zadatak da štiti telo od većeg gubitka toplote (odelo za treniranje, vetrovka) ne sme usko ležati uz telo jer međuprostor između površine tela i odeće služi kao izolator. Ako se želi naročito dobra top

Dinarski račun: 160-505568-64 (uplata u dinarima) Banca Intesa

Devizni račun: 160-76567969 (uplata u dolarima $)Banca Intesa

Devizni račun: 160-76587854 (uplata u EUR) Banca Intesa

Matični broj: 28830718

Poreski broj- PIB: 110613597

Registarski broj: BZF 114/2018

Šifra delatnosti: 9499

Our Location:

BELGRADE ● SERBIA ● EUROPE 11211 Belgrade, Borča, Sonje Marinković 1/b

Email address:
office@fondacijaplanetarnisportskigrad.com dragisabogdanov.gile@gmail.com

Phone mobile and mobile:

Phone: +381 (11) 33 25 202

Mobile: +381 (65) 33 25 202

Popularizacija i humanizacija sporta, sportske solidarnosti, fizičke kulture i rekreacije

Izrada web sajta by Frozen-code