UVODNE PREAMBULE

Atletika je prvenstveno individualni sport, koji obuhvata oko trideset različitih disciplina. Nekadašnja podela obuhvatala je discipline na stazi (sprint, trke na srednje i duge staze) i discipline na terenu (skokovi i bacanja). Vrsta primitivnog vida atletike postojala je u Egiptu pre 4.000 godina. Oko 1500. godine pre nove ere stanovnici ostrva Krit počeli su da se sistematično bave ovim sportom, a posle njih i stari Grci. Reč „atleta“ potiče od starogrčke reči athlos, što znači „takmičenje“, a reč „stadion“ označava grčku jedinicu mere za dužinu i iznosi približno 180 metara. Savremena atletika nastala je u Engleskoj, gde se razvila krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka, uglavnom u vidu takmičenja u trčanju i brzom hodanju. Početkom devetnaestog veka održani su prvi atletski mitinzi i takmičenja. Univerziteti Oksford i Kembridž stupili su na sportsku scenu oko 1860, a prvi zvanični britanski šampionat održan je 1866. godine. Ovaj sport se potom proširio na Sjedinjene Države i ostale delove Evrope. Prve savremene olimpijske igre, održane 1896. godine, sastojale su se pretežno od atletskih disciplina.

OPŠTA PRAVILA TAKMIČENJA

Redosled nadmetanja određuje se žrebom. Takmičari koji propuste svoj red u određenoj disciplini nemaju pravo da to nadoknade. Sportista koji zakasni bez opravdanog razloga može biti diskvalifikovan. Takmičari koji zakasne po drugi put diskvalifikuju se iz daljeg takmičenja i računaju im se samo rezultati koje su ostvarili pre diskvalifikacije. Sudije mogu dozvoliti takmičaru da ponovi nastup ukoliko ga prilikom prvog nastupa omete neki spoljašnji faktor. Atletičari nose šorts i atletsku majicu ili triko. U oba slučaja ova oprema mora biti čista i neprozirna. Isto tako, moraju nositi i oznaku sa startnim brojem. Takmičari mogu nositi jednu ili obe patike, a mogu biti i bosi. Osim prilikom takmičenja u maratonu i nadmetanja u sportskom hodanju po javnim putevima, obuća mora biti lagana i izdržljiva, sa najviše jedanaest eksera na svakoj patici, da bi bolje prianjala uz stazu.

1. Pregled sporta

Takmičenja na stazi i terenu, poznata pod imenom atletika, sastoje se od tri vrste disciplina: disciplina na stazi (trčanje i hodanje), disciplina na terenu (skakanje ili bacanje) i kombinovanih disciplina, kao što je petoboj, koje su kombinacija disciplina na stazi i terenu. Discipline na stazi i terenu su u središtu olimpijskog pokreta i bile su prisutne na prvim igrama u Olimpiji 776. p.n.e. Tokom rimske vladavine, popularnost takmičenja na stazi i terenu je bila promenljiva, ali je atletika ponovo postala dominantna na prvim modernim igrama.

2. Arena za stazu i teren

Staza pune dužine je obično 400 m u obimu, podeljena je na šest ili osam manjih staza i okružuje sportski teren koji sadrži specifične oblasti za svaku disciplinu na terenu. Većina staza ima površinu od sintetičke gume ili poliuretana, za upotrebu tokom cele godine. Obim staza u dvorani je obično samo 200 m, podeljene su na četiri ili šest manjih staza, i postoji nagib na krivinama da bi se ublažila skretanja koja su mnogo oštrija od onih na otvorenoj stazi. Bilo da se takmiče u dvorani ili na otvorenom, atletičari uvek trče oko staze u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu. Zbog ograničenog prostora, u dvorani su jedine discipline na terenu skokovi i bacanje kugle.

3. Iz prve ruke

Pored toga što je od fundamentalnog značaja za olimpijski pokret, atletika je takođe glamurozan sport, atletika je takođe glamurozan sport, u kojem najbolji atletičari mogu da zarade doslovno milione dolara. Zlatna liga IAAF - koju rukovodeće sportsko telo organizuje jednom godišnje - ima nagrani fond od milion dolara, i on se deli među atletičarima koji pobede u svojoj disciplini na svih šest turnira tokom sezone (iako se struktura nagrada menja iz sezone u sezonu). Tokom lige 2000/2001. novčana nagrada je zamenjena zlatnim polugama teškim 50 kg (110 lb).

4. U dvorani i na otvorenom

Takmičenja na stazi i terenu se održavaju ili u dvorani (tokom zime), ili na otvorenom (u proleće i leto), gde se i održava većina takmičenja, iako ima izuzetaka. Ograničen prostor u dvorani podrazumeva da se takmičenja u bacanju koplja, kladiva i diska održavaju samo tokom sezone na otvorenom. Manja staza u dvorani podrazumeva da je u njoj trka na 100 m zamenjena trkom na 60 m.

1. Pregled takmičenja

Na takmičenjima u atletici, obično sprintovi - koji se trče na 60, 100, 200 i 400 m - najviše privlače pažnju gledalaca. Kao da ceo svet stane prilikom finalne trke na 100 m za muškarce na Olimpijskim igrama: postoji nešto očaravajuće - skoro iskonsko - u prizoru takmičara koji izleću iz startnih blokova, trče onoliko brzo koliko je to ljudski moguće, i proleću preko linije za finiš samo desetak sekundi kasnije.

2. Trčanje po stazama

U svim sprintovima trkači moraju ostati u svojoj početnoj stazi tokom cele trke. Na početku trka sa jednom ili više krivina (200 m i 400 m) takmičari su „stepenasto“ poređani, da bi se osiguralo da će svaki trkač preći potpuno istu razdaljinu.

3. Dužine sprinta

Postoje četiri dužine sprinta. Trka na 60 m, koja se obično održava u dvorani, naklonjena je trkačima sa zadivljujućom brzinom, ali ne nužno i velikom izdržljivošću. Trka na 100 m, pomoću koje se nezvanično saznaje ko je „najbrži čovek na planeti“, nagrađuje trkače koji mogu brzo da postignu, a potom i da održe maksimalnu brzinu. To zahteva izuzetnu mišićnu snagu i fino izgrađenu tehniku. Sve veštine trkača na 100 m potrebne su i trkačima na 200 m, uz dodatnu sposobnost kontrolisanja centrifugalnih sila prilikom skretanja u krivini. Oni moraju snažno startovati, ali imati i dovoljno energije za dobar finiš. Opisana kao sprint izdržljivosti, trka na 400 m predstavlja najnaporniji od svih sprintova. Proračunat tempo je izuzetno važan u ovoj trci, jer se nakon 30 sekundi trčanja skoro maksimalnom snagom u mišićima nagomilava mlečna kiselina, koja održanje brzine čini težim i bolnijim.

4. Faze trke

Sprint se može podeliti u četiri faze: start, ubrzanje (telo se naginje napred tako da noge mogu da pruže najveće moguće ubrzanje), trk (puna brzina je postignuta i održava se opuštenom tehnikom, a telo je sada uspravno), i finiš (ruke su povučene unazad tako da se glava i ramena naginju ka liniji finiša).

5. 100 metara sprintovi

Sprint na 100 m, taj test čiste brzine na ravnoj stazi, prvi put je istrčan na prvim olimpijskim igrama savremenog doba, u Atini 1896. godine. Ubrzo je postao glavna disciplina olimpijskih igara, a pobednik trke smatra se najbržim čovekom na svetu. Prva olimpijska takmičenja u ženskoj konkurenciji održana su na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. godine.

6. Takmičenje

Disciplina 100 m uključuje nekoliko serija kvalifikacionih trka. Osmorica trkača sa najboljim vremenima u kvalifikacijama nadmeću se u finalu. Staze se dodeljuju u skladu sa najboljim prolaznim vremenima postignutim u kvalifikacijama, pri čemu se najbrži trkači postavljaju u središnje staze.

7. 200 metara sprintovi

U ovoj trci, koja spada u dugi sprint, atletičari trče 200 metara najbrže što mogu. Preteča ovog takmičenja, trka dužine jednog stadiona (starogrčka mera), bila je disciplina drevnih olimpijskih igara. Na prvim olimpijskim igrama savremenog doba u Atini 1896. godine ustanovljena je zvanična dužina trke koja je iznosila 200 metara, iako sama trka nije održana. Tek četiri godine kasnije, na Olimpijskim igrama u Parizu, ova disciplina je uključena u program atletike u muškoj konkurenciji. Trka na 200 metara za žene prvi put je održana na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine.

8. 400 metara sprintovi

Atletičari koji se nadmeću u ovom dugom sprintu trče 400 metara najbrže što mogu. Na prvom atletskom takmičenju na koledžu Egziter u Oksfordu, u Velikoj Britaniji, 1850. godine, između ostalog održana je i trka na četvrt milje (402 m). Ova razdaljina smanjena je na 400 m, a trka je uvrštena u prve olimpijske igre savremenog doba iz

1896. U početrku, trka na 400 m se nije trčala u stazama; bila je to trka sa dosta

taktiziranja, čestim incidentima i mnogo guranja. Godine 1908. pravila su promenjena, a ova trka je postala najduža trka koja se trči u stazama. Trka na 400 m u ženskoj konkurenciji prvi put je održana na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. Trke na 400 metara u obe konkurencije održane su na prvom svetskom prvenstvu 1938. godine.

9. Karakteristike trkača na 100 m sprintovi

Na treningu sprinteri retko trče više od 300 m odjednom pošto, dugoročno posmatrano, produženi napori mogu negativno uticati na razvoj i održavanje maksimalne brzine i snage. Pre trke ili treninga sprinter provodi oko sat i po u zagrevanju i istezanju. Da bi povećali brzinu stopala, sprinteri koriste elastične trake koje ih vuku unapred i vežbaju na pokretnim trakama i nizbrdicama. Sprinteri koriste elastične trake koje im otežavaju kretanje i trče uzbrdo kako bi ojačali. Nakon sprinta atletičari moraju da se odmore oko 2 sata da bi ponovo mogli postići maksimalan učinak.

10. Karakteristike trkača na 200 m sprintovi

Najbolji trkači na 200 m u muškoj konkurenciji su u proseku visoki 1,80 m i teški 75 kg. Za žene je prosečna visina 1,70 m, a prosečna težina 60 kg. Ovaj sprint zahteva više snage i spretnosti od sprinta na 100 m. Usled starta na krivini i napora zbog iskošenog položaja, postoji visok rizik od povrede. Na treningu, startovi u krivini u svim stazama vežbaju se mnogo puta. Atletičari trče veliki broj sprintova, povećavaju brzinu na kraćim razdaljinama (30-60 m) i treniraju brzinsku izdržljivost na većim razdaljinama (80-200 m).

11. Karakteristike trkača na 400 m sprintovi

Takmičari moraju biti vrlo snažni, imati visok prag bola i biti sposobni da izdrže duže napore pošto je fizički nemoguće trčati maksimalnom brzinom duže od sedam sekundi. Morfološki profil trkača na 400 m je vrlo sličan profilu trkača na 200 m, pa im je i trening takođe sličan. Zarad povećanja brzinske izdržljivosti, oni češće trče brzim tempom na razdaljinama između 200 m i 600 m.

12. Profil atletičara

Mišići nogu trkača su veoma razvijeni, da bi se obezbedila eksplozivna snaga. Gornji deo tela je takođe mišićav, jer u skladu sa zakonima biomehanike, sila koju stvaraju noge prilikom trčanja mora biti istog intenziteta i suprotnog smera sili ruku kojima se zamahuje. Brzi refleksi su potrebni da bi se hitro reagovalo na početni pucanj.

1. Uvodne preambule

Ove trke se trče u timovima od po 4 atletičara, koji moraju da najbrže što mogu prenesu štafetu od starta do cilja, predajući je jedan drugome. Iako su u drevna vremena vrlo brzi i izdržljivi trkači prenosili poruke od grada do grada, štafetne trke nisu bile deo olimpijskih igara. Izmišljene su krajem devetnaestog veka, kada su američki vatrogasci organizovali trke u kojima su ekipe predavale zastavicu na svakih 300 jardi. Ideju su preuzela dva profesora iz Pensilvanije, koji su 1893. organizovali i prvu zvaničnu štafetu. Amerikanci su zavoleli ove trke, pa su štafetne trke različitih dužina pridodate međunarodnim atletskim takmičenjima, što je dovelo do toga da se štafete na 4 x 100 i 4 x 400 metara u muškoj konkurenciji uvrste u Olimpijske igre u Stokholmu 1912. Prva olimpijska štafeta na 4 x 100 metara u ženskoj konkurenciji održana je na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. godine, a štafetna trka na 4 x 400 metara u ženskoj konkurenciji prvi put je održana 1972, na Igrama u Minhenu.

2. Takmičenje

U finalu se takmiči osam ekipa od po četiri trkača. U trci 4 x 100 m palica se mora hitro predati, a ispuštene palice i nespretne razmene mogu biti pogubne čak i za najbolje ekipe. Trkači predaju palicu u prostoru za razmenu, koji se proteže od 10 m ispred do 10 m iza linija koje označavaju 100 m, 200 m i 300 m. Svakoj od ovih zona dugačkih 20 m prethodi zona zaleta dužine 10 m. Članovi ekipe moraju ostati u svojoj stazi kako ne bi ometali ostale takmičare. U trci 4 x 400 m brzina je manja, a predavanje palice manje rizično, ali je taktička strana mnogo važnija. Kod ove trke nema zone zaleta. Samo se prvi krug i prvi deo drugog kruga trče u stazama. Posle prvih 100 m drugog kruga trkači u drugoj izmeni probijaju se ka unutrašnjem delu staze.

3. Štafeta 4 x 100 metara

1) Zalet - Primač pravi šest do osam koraka u zoni zaleta. Ako krene prerano, dodavač

ga neće stići; ako pak krene prekasno, biće suviše blizu dodavača i izgubiće na vremenu. Radi bolje koordinacije, atletičari postavljaju marker na 6 do 9 metara pre zone zaleta. Kada dodavač prođe marker, primač počinje da trči.

2) Izmena - Dodavač uzvikom daje primaču do znanja da treba da ispruži ruku iza

sebe. Kada je u dometu člana svoje ekipe, on mu stavlja palicu u šaku. Primaočeva ruka automatski obuhvata palicu i čvrsto je drži. Pri dobrom dodavanju palica se predaje bez promene brzine. Ova izmena se obavlja bez vizuelnog kontakta između trkača.

3) Završetak predaje štafete - Primač nastavlja sprintom koji je započeo prilikom

predaje štafete. Dodavač ostaje u svojoj stazi i ne napušta svoju stazu sve dok postoji opasnost da zasmeta drugim takmičarima.

4. Pregled takmičenja

Štafetna trka kombinuje napetost poput one u sprintu sa dramatičnim izmenama palice. Svaki od četiri atletičara istrčava jedan deo, ili deonicu trke, nakon čega predaje palicu sledećem članu ekipe unutar označenog prostora za izmenu. Najčešće štafetne trke su 4x100 m i 4x400 m, i za muškarce i za žene. Muška štafetna 4x400 m je tradicionalno poslednje po redu takmičenje na stazi. Ređe štafete su 4x200 m, 4x800 m i 4x1.600 m.

5. Vreme za izmenu

Izmena palice je ključni momenat u štafetnoj trci, i mora se delikatno izvesti. U štafeti 4x100 m izmena je poznata kao „dodavanje naslepo“, pošto primalac ne održava vizuelni kontakt. Primalac počinje da trči kada dodavač dostigne određenu tačku na stazi, i nosilac palice potom uzvikuje „palica!“, da bi obavestio primaoca da ispruži ruku. U štafetnoj trci 4x400 m primalac lagano trči napred dok gleda unazad u dodavača, i pruža ruku da bi primio palicu. Predaja zamahom nagore - Palica se dodaje uzlaznim pokretom što je popularan metod u štafeti 4x100 m. Primalac mora prilagoditi hvat pre sledeće izmene. Predaja zamahom nadole - Dodavač predaje palicu primaocu pokretom nadole. Ovaj metod je popularan u štafeti 4x400 m i manje je rizičan od drugih dodavanja.

6. Staza za trčanje

Štafete se istrčavaju na običnoj stazi za trčanje. Zbog razlike u razdaljini koju prelaze trkači na unutrašnjoj stazi od onih na spoljašnjoj stazi, trkači startuju sa stepenasto poređanih mesta za štafetu 4x100 m, kao i za štafetu 4x400 m. Trkač u unutrašnjoj stazi počinje sa linije cilja u obe trke, dok drugi trkači startuju sa pozicija koje su progresivno pomerene unapred; pozicije su još stepenastije u štafetnoj trci 4x400 m. Tri prostora za izmenu su jasno označena na površini staze.

7. Profil takmičara

Trkači u štafeti 4x100 m moraju da poseduju eksplozivnost, baš kao i sprinteri. Trkači na svim razdaljinama moraju biti u stanju da efikasno tempiraju trčanje da bi napravili uspešne izmene, dok trkači u štafeti 4x400 m moraju posedovati izdržljivost za prelazak dodatne razdaljine.

8. Karakteristike trkača u štafetama

U trci 4 x 100 m učestvuju sprinteri koji su kadri da održe veliku brzinu duže od 100 m, dok u trci 4 x 400 m učestvuju takmičari specijalizovani za trke na 400 i 800 m, vrlo visokog nivoa izdržljivosti. Obe trke zahtevaju trkače koji su psihički snažni i tehnički precizni. Treninzi su intenzivni i učestali: brzinski ciklusi, izmene palice (zbog pravovremene izmene), sprintovi rame uz rame (zbog ujednačavanja koraka sa suparnikom).

1. Pregled takmičenja

Trke sa preponama uvek privlače veliku publiku i spadaju među najuzbudljivije trke na bilo kom turniru u atletici. Cilj trke sa preponama je preskočiti niz prepreka nalik na kapiju i prvi stići do linije cilja. Postoje četiri glavna takmičenja na otvorenom: trka na 100 m za žene i 110 m za muškarce (obe su sprintovi preko prepona) i trke na 400 m za muškarce i žene.

2. Sprintovi preko prepona

U trkama na 100 m i 110 m sa preponama, takmičari startuju iz blokova i trče duž pravolinijske staze, usput-preskačući 10 prepreka. U takmičenju za muškarce, prva prepona se nalazi na 13,7 m (45 ft) od startne linije, a rastojanje između svake prepone je 9,1 m (30 ft). Nakon poslednje prepone trkači sprintaju preostalih 14,4 m (47 ft i 3 in) do linije cilja. Prva prepona u ženskom takmičenju se nalazi na 13 m (42 ft i 8 in) od startne linije. Prepone su odvojene 8,5 m (29 ft 6 in) jedna od druge, a poslednja je postavljena na 10,5 m (34 ft 6 in) od linije cilja.

3. Savlađivanje iz koraka

Trkači ne pokušavaju da što više uvećaju korak. Glavnu pažnju usmeravaju na pristupanje svakoj preponi i na održanje glatkog i neprekinutog trka tokom cele trke: nikada ne treba da naruše korak zbog prepone koja sledi. Drugi ključ uspeha je efikasno i ekonomično preskakanje. Da bi postigli ovo, takmičari „trče kroz“ prepone, drugim rečima, oni prosto podižu noge umesto da skaču u klasičnom smislu reči, i pokušvaju da tokom trke ostanu što je moguće bliže stazi. Za prebacivanje preko prepone, uglavnom se koristi ista vodeća noga.

4. Aparatura

Visina prepona se razlikuje od jednog takmičenja do drugog. Sprintovi su poznati kao trke sa „visokim“ preponama. U drugim trkama preko prepona koriste se nešto niže prepone. Sve prepone moraju biti u obliku slova L i dizajnirane tako da padnu napred kada pretrpe udarac. Ponekad se za tening koriste prilagodljive prepone, u kojima se visina poprečne grede može menjati.

5. 100 metara sa preponama i 110 metara sa preponama

Obe trke su sprintovi sa preponama postavljenim na jednakoj udaljenosti. Prva takmičenja održana su u Velikoj Britaniji početkom devetnaestog veka, a trka na 120 jardi sa preponama bila je zvanična disciplina na atletskom susretu između univerziteta Kembridž i Oksford 1864. godine. Krajem XIX veka, Francuzi su dužini trke dodali nekoliko centimetara kako bi lakše prebacili u metrički sistem, pa je trka na 100 m sa preponama 1896. postala deo prvih olimpijskih igara savremenog doba. Trka na 100m sa preponama u ženskoj konkurenciji, prvi put uvedena na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, umesto 110 m bila je duga 100 m kako bi se nadomestila razlika u dužini koraka, koji je kod žena kraći za skoro 1 m nego kod muškaraca. Kasnije su dodatno određeni razmak između prepona i njihova visina za žene.

6. Takmičenje

Trke na 100 i 110 m sa preponama trče se u stazama. Svaka staza ima deset prepona. U ovim tehničkim disciplinama od atletičara se zahteva neprekidno smenjivanje sprinta i preskakanja prepona. Trkači mogu dodirnuti ili oboriti prepone a da za to ne budu kažnjeni, no diskvalifikuju se ako namerno obore preponu ili izbace nogu ili stopalo van nje.

7. Tehnika

1) Start i odraz - Trkač startuje kao sprinter, ali mu je važnija brzina koraka nego

njihova dužina. U prva četiri koraka ubrzava što je više moguće, zatim se priprema da pređe preponu tako što će u naredna četiri koraka ispraviti grudni deo. On vidi preponu, ali ne fokusira pogled na nju i napada je između 1,9 m i 2,35 m pre same prepone.

2) Prelaz - Atletičar se naginje unapred i gleda prema sledećoj preponi.

3) Doskok - Takmičar pravi doskok na oko 1 m od prepone i odmah ponovo dostiže

ubrzanje za sledeći korak. Skočni zglob ima veliku ulogu pri ovakvom pokretu unapred.

4) Trk između prepona - Atletičar postiže ubrzanje u tri koraka. Poslednji korak pre

sledećeg prelaza preko prepone je kraći i viši. Između prepona brzina je na vrhuncu, a ritam koraka se ne sme poremetiti.

5) Poslednja prepona i završni sprint - Doskok posle pređene poslednje prepone mora

biti snažan kako bi omogućio postizanje maksimalne brzine. U završnom sprintu, do prelaska linije cilja najčešće se napravi šest do sedam koraka ubrzanja.

8. 400 metara sa preponama

Trke sa preponama, za koje stari Grci nisu znali, vode poreklo od konjičkih trka. Poput trke od 120 jardi, i trka od 440 jardi je zvanično predstavljena na atletskom susretu između univerziteta Kembridž i Oksford 1864. Pošto su Francuzi krajem XIX veka dužinu za ovu trku takođe preveli u metrički sistem, ona je uvrštena u olimpijske discipline u muškoj konkurenciji na Olimpijskim igrama u Parizu 1900. godine. Osamdeset četiri godine kasnije, u Los Anđelesu, trka na 400 m sa preponama za žene postala je olimpijska disciplina.

9. Takmičenje

Trka na 400 m sa preponama trči se u stazama, a u svakoj stazi nalazi se 10 prepona. Kao i kod trka na 100 i 100 m, trkači mogu dodirnuti ili oboriti prepone bez kažnjavanja, ali diskvalifikuju se ako namerno obore preponu ili izbace nogu ili stopalo van prepone.

10. Karakteristike trkača preponaša

Preponašima je trenint isti kao za sprintove na 100 i 400 m, sa akcentom na gipkosti, tehnici, pokretljivosti zglobova (pogotovo kukova), eksplozivnosti, osećaju za ritam i koordinaciji. Od suštinske je važnosti ojačati trbušne i leđne mišiće, slabinski predeo i kompletne mišiće nogu. Žene su u proseku visoke 1,68 m i teške 57 kg. Muškarci su u proseku visoki 1,86 m i teški 78 kg. Dobrom trkaču treba oko 3 sekunde više vremena da pretrči teren sa preponama nego da pretrči istu tu razdaljinu bez njih.

1. Pregled takmičenja

Najčešća takmičenja u trčanju na srednje pruge su trke na 800 m i 1.500 m, uz stiplčez, koji je redovan deo atletskih takmičenja. Mnogi takmičari učestvuju u obe trke, pošto su trening i fizički zahtevi slični. U ovim trkama taktika igra značajnu ulogu, i u njima se često pobeđuje ili gubi u poslednjih nekoliko metara. Trčanje na srednje pruge je uvek bilo među glavnim takmičenjima, kako na Olimpijskim igrama, tako i na svim ostalim atletskim prvenstvima.

2. Glavna takmičenja

U trci na 800 m trkači obilaze dva kruga oko standardne staze od 400 m. Startuju sa mesta koja su stepenasto poređana duž staze i moraju ostati u svojoj stazi do kraja prve krivine (oko 100 m). Trka na 800 m zahteva brzinu i izdržljivost, tako da takmičari planiraju trku i pažljivo razmatraju i uvežbavaju taktiku. Trka na 1.500 m se sastoji od tri cela i tri četvrtine kruga oko standardne staze na otvorenom, i često se naziva „metričkom miljom“. Uz sve zastupljeniji naučni pristup izvedbi i treningu, takmičari su uspeli da pretvore ovu trku u produženi sprint. Međutim, kao i trka na 800 m, i trka na 1.500 m je i dalje veoma mentalno iscrpljujuća.

3. Takmičenje na 3000 metara-stiplčez (steeplechaze)

Trka na 3.000 m stiplčez trči se na atletskoj stazi, pri čemu se obavezna vodena prepreka nalazi van nje. U finalu se 8-12 trkača postavlja uz zakrivljenu startnu liniju. Na prvih 200 m nema prepreka - treća i četvrta prepreka postavljaju se za vreme same trke. U narednih sedam krugova trkačima predstoji po pet skokova po krugu, od čega je svaki četvrti preko vodene prepreke. Trka podrazumeva ukupno dvadeset osam preskoka preko prepreka i sedam preskoka preko vodene prepreke, što predstavlja najspektakularnije i najrizičnije trenutke u trci. Trkači ne dobijaju kaznene bodove u slučaju da se pomognu rukama pri savlađivanju prepreke, stanu na prepreku i zgaze u vodu.

4. Uopšteno o stiplčezu (steeplecheze)

Stiplčez je prvobitno bila konjička trka sa preprekama, po ugledu na lov na lisice u Irskoj iz osamnaestog veka. Ova konjička disciplina bila je inspiracija za trku 3.000 m stiplčez, koju su osmislili studenti oksfordskog univerziteta 1850. godine. Prvo takmičenje je održano na seoskoj poljani: takmičari su se trkali na terenu dugom 2 milje (3.218 metara), sa preprekama koje su uključivale prepone i potoke. Godine 1879. stiplčez je uvršten u englesko atletsko prvenstvo u muškoj konkurenciji, a zatim su takve trke organizovali u Francuskoj. Stiplčez trke na 2.500 i 4.000 metara prvi put su održane na Olimpijskim igrama u Parizu 1900. godine. Pravila su standardizovana

1954. i tada su zabeleženi prvi svetski rekordi. Ženska verzija ove discipline

demonstrirana je 1988. godine sa malo nižim preprekama, ali u olimpijski program je uvršten samo stiplčez za muškarce.

5. 800 metara i 1.500 metara

U ovim trkama na srednje staze takmičari moraju pretrčati propisanu dužinu za najkraće moguće vreme. Preteča današnje trke na 800 m prvi put je održana 1896. i zvala se trka na pola milje (805 metara), a prvi put se pojavila na muškom atletskom šampionatu u Engleskoj 1871. godine. Iako se trka na 800 m u ženskoj konkurenciji prvi put pojavljuje na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. godine, ova disciplina je tek 1960. u Rimu uvrštena u Olimpijske atletske discipline. Trka na 1.500 m je metrički ekvivalent trci od 1 milje (1.609 metara), koja je prvi put održana u Velikoj Britaniji u drugoj polovini devetnaestog veka. U ovoj disciplini, u kojoj napadi, saplitanje u finišu i laktanje nisu retka pojava, muškarci su se nadmetali još od igara u Atini 1896. Trka na 1.500 m za žene spada u olimpijske discipline od 1972.

6. Takmičenje na 800 i 1500 metara

Atletičari u obe trke startuju bez startnih blokova. U finalu trke na 800 m osam trkača prelazi prvu krivinu u stazama dodeljenim žrebom, a potom se probijaju ka unutrašnjem delu glavne staze. U finalu trke na 1.500 m najviše dvanaest trkača poređa se uz startnu liniju, koja je zakrivljena kako bi atletičari u stazama bliže spoljašnjem delu imali da pređu istu razdaljinu kao i oni bliže unutrašnjem delu.

7. Trkačke tehnike

Stav i ravnoteža su važni za trkača na srednje pruge. Oni omogućava ubrzanje i održavanje velikih brzina. Atletičar se koncentriše na postizanje opuštenog koraka, sa rukama koje labavo vise sa ramena i drže se blizu tela, čime se dozvoljava da zamahuju nadole i pozadi, u ritmu sa telom. U trci na 800 m trkači nastoje da završe oba kruga manje-više istovremeno. Trka na 1.500 m se takođe sve vreme trči postojanim korakom.

8. Karakteristike trkača na srednje staze

Vrhunski trkači u trkama na 800 i 1.500 m u proseku su visoki 1,80 m i teški 68 kg. Prosečna visina trkačica iznosi 1,65 m, a težina 55 kg. Atletičari razvijaju aerobnu izdržljivost pretrčavajući velike razdaljine umerenom brzinom, na terenima različite strukture. Osim toga, zarad povećanja anaerobne sposobnosti treniraju i trčanje velikom brzinom na kratke staze. Veći deo treninga na stazi posvećen je promeni tempa, što mora biti izvedeno bez poteškoća kako bi atletičari uz što manje napora mogli da poprave svoju poziciju u grupi.

9. Karakteristike trkača stiplčeza

U specijalistima za stiplčez objedinjeni su talenti trkača na srednje staze (brzi su i snažni) i preponaša (spretni i energični). Presudni su mišićni tonus, gipkost, osećaj za ritam i koordinacija. Da bi ojačali mišiće i zglobove ovi trkači rade specifične vežbe sa tegovima, vežbaju na preprekama i izvode razne vrste skokova. Trke na kratke staze, promene u brzini i treniranje različitom brzinom i na različitim terenima od suštinskog su značaja za održavanje dobre forme kardiovaskularnog sistema trkača stiplčeza. Maksimalna potrošnja kiseonika kod ovih atletičara je gotovo duplirana u odnosu na neaktivne osobe istih godina, iz čega proističe njihova velika izdržljivost.

10. Profil atletičara

Trkačima na srednje pruge je potrebna fizička i mentalna snaga da bi održali tempo. Rastojanja su previše duga za sprint, ali je za finiš potrebna brzina, tako da je taktika takođe važna.

1. Pregled takmičenja

Takmičenja u trčanju na duge pruge obuhvataju trke na 5.000 m i 10.000 m, kroskantri trčanje, maratone. Trke na 5.000 i 10.000 m i maraton su olimpijske discipline. Trke se održavaju na stadionskoj stazi, dok je maršruta maratona organizovana na ulicama grada domaćina. Neke od trka na 5.000 i 10.000 m se održavaju van regularnih puteva, u tom slučaju se obično nazivaju trkama na 5 i 10 km.

2. Na stazi

U trkama na 5.000 i 10.000 m takmičari startuju poređani po stazi, ali pošto spoljašnje krivine dodaju metre, svi trkači se ubrzo premeštaju u unutrašnje staze, kako bi smanjili ukupnu razdaljinu koju moraju da pretrče. Jedan krug oko staze je jednak rastojanju od 400 m. Shodno tome, u trci na 5.000 m, atletičari moraju prvo istrčati 200 m, a potom napraviti 12 krugova oko staze. U trci na 10.000 m trkači 25 puta obilaze oko staze. Linija cilja je zajednička za obe trke.

3. Kros trka (cross-country)

Kros je trka na duge staze koja se odvija preko neravnog terena. Prvi šampionat u krosu, održan u Engleskoj 1876. godine, doživeo je neuspeh pošto su se svi trkači izgubili u prirodi. Međunarodno takmičenje između Francuske i Engleske prvi put je održano 1898. godine; Cross des Nations, preteča današnjeg svetskog prvenstva, svečano je otvoren 1903. godine. Iako više ne spadaju u olimpijske discipline, krosevi su se održavali u pojedinačnim i ekipnim takmičenjima od 1912. do 1924; međunarodni šampionat za žene prvi put je održan 1967. Godine 1998. u svetskim prvenstvima dužim trkama od 12 km (za muškarce) i 8 km (za žene) pridodata je i kratka trka od 4 km (za muškarce i žene). Postoji više varijacija ovih veoma popularnih trka. Nadmetanja preko teških terena, naročito planinama, održavaju se širom sveta; najpopularnija su u Evropi. Kros-kantri trke se održavaju van puteva, preko svih vrsta terena, uključujući travu, blato, čak i vodu. Ne postoji određena dužina za kros-kantri trke: trke žena su obično na 2-8 km (1,25-5 mi); trke za muškarce mogu biti između 5 i 15 km (3-9 mi). Kroskantri trčanje je bio olimpijska disciplina do 1924, ali je zatim izbačeno pošto se smatralo neprikladnim za letnje takmičenje. Međunarodna atletska federacija organizuje Svetsko prvenstvo u kros-kantriju svake godine i ono se smatra najvažnijim takmičenjem u ovoj disciplini.

4. Takmičenje

Broj takmičara varira od 100 do preko 35.000. Kada se trka završi, formiraju se dva poretka: pojedinačni i ekipni. U ovom drugom slučaju, sabira se plasman članova jedne ekipe, najčešće njih četvoro. Najniži ukupan zbir određuje pobedničku ekipu.

5. Izgled staze za kros

Teren za ovu trku je najčešće dužine 3-12 km, kružnog oblika. Startna linija i linija cilja su uglavnom blizu jedna drugoj. Iz finansijskih i praktičnih razloga, zvanične kros-trke se sve ređe organizuju u prirodi, a sve češće na posebno napravljenim terenima. Razdaljinu od oko 12 km takmičari pretrče za četrdesetak minuta.

6. 5.000 metara i 10.000 metara

U drevna vremena u olimpijski program bile su uvrštene i trke na duge staze - dolihos - u kojima su takmičari morali da pretrče razdaljine od blizu 5.000 metara za najkraće moguće vreme. Od trka na 3 milje (4.828 metara) i 6 milja (9.656 metara), koje su se održavale u Engleskoj u devetnaestom veku, nastale su metričke adaptacije: trke na 5.000 metara i 10.000 metara. Godine 1912. obe trke su uvrštene u muške discipline na Olimpijskim igrama u Stokholmu. Trka na 10.000 metara u ženskoj konkurenciji prvi put se pojavljuje na olimpijskim igrama tek u Seulu 1988. godine - godinu dana nakon što je uvrštena u Svetsko prvenstvo u Rimu. Olimpijska trka na 5.000 metara u ženskoj konkurenciji prvi put je održana u Atlanti 1996. godine, zamenivši trku na 3.000 metara u ženskoj konkurenciji sa tri prethodna olimpijska takmičenja.

7. Trkačke tehnike

U finalnoj trci na 5.000 m dvanaest takmičara trči dvanaest i po krugova na stazi. U trci na 10.000 m najviše dvadeset takmičara trči dvadeset pet krugova, koliko iznosi dužina trke, za 63-68 sekundi po krugu, mada poslednji krug može da se pretrči i za manje od 60 sekundi.

8. Taktičke zamisli

Atletičari izbegavaju da u krivinama trče van druge staze, kako ne bi prelazili veću razdaljinu nego njihovi suparnici. U trci na 5.000 m, pretrčati u svakoj krivini svega 0,5 m više od neophodne dužine znači pretrčati ukupno 50 m više. Šampionima na 5.000 m i 10.000 m nije dovoljno da budu brzi samo na startu ili samo na cilju. Oni moraju biti u stanju da iskažu svoju brzinu u različitim trenucima trke, u zavisnosti od okolnosti, svog stanja i trenutne situacije u samoj trci. Pravi pobednik zna kako da navede protivnike da naruše svoj ritam i prerano se umore.

9. Karakteristike trkača na duge staze

Na međunarodnom nivou, trkač na duge staze u muškoj konkurenciji visok je oko 1,70 m i težak oko 60 kg; kod žena ove mere iznose oko 1,65 m visine i 50 kg težine. Oni poseduju mentalni kapacitet za neprekidne, duge napore. Cilj treninga je uglavnom razvoj izdržljivosti tržanjem sporijim tempom na razdaljinama između 1.000 m i 10.000 m, na različitim terenima. Zarad povećanja aerobne moći - nivoa energije proizvedene putem snabdevanja ćelija kiseonikom - ovi atletičari takođe trče velikom brzinom na razdaljine od 400 m do 1.000 m na stazi. Specijalisti za trke na 5.000 m i 10.000 m prosečno pretrče od 10 do 30 km dnevno, brzinom koja u nekim slučajevima u proseku prelazi i 17 km/h.

10. Profil atletičara

Trkači na duge staze su lakši, sitnije građe i žilaviji od moćnih sprintera. Izdržljivost i otpornost su izuzetno važni, kao i aerobna pripremljenost: od suštinske je važnosti da srce pumpa krv kroz telo što je efikasnije moguće, da bi više kiseonika dolazilo do umornih mišića. Uspeh u trčanju na duge staze ne dolazi samo kroz izuzetnu fizičku pripremljenost, već i kroz mentalnu izdržljivost i taktičko razmišljanje. Telo i um takmičara se iscrpljuju do krajnjih granica, i oni moraju biti u stanju da podese ritam da bi sačuvali energiju i bili svesni kada treba da ostanu pozadi, a kada da požure napred.

11. Karakteristike trkača krosa

Tokom mnogih uspona i spustova, kao i konstantnih promena ritma, tela ovih atletičara stavljena su na tešku probu. Stoga oni moraju biti snažni i pripremljeni za ekstremne napore. Kao prirodan produžetak treninga na srednje staze, kros omogućava trkačima da ojačaju zglobove i mišiće, razviju osećaj za ravnotežu, poprave kapacitet pluća i povećaju izdržljivost.

1. Uvodne preambule

Trke u sportskom hodanju podrazumevaju veoma tešku tehniku, koju atletičari koriste da bi se kretali unapred najvećom mogućom brzinom a da ne pređu u trk. Ova sportska disciplina nastaje u osamnaestom veku, inspirisana engleskim slugama iz dvanaestog i trinaestog veka koje su pratile kočije svojih gospodara naizmenično prelazeći iz hoda u trk. Godine 1866. trka u sportskom hodanju na 7 milja uvrštena je u engleski šampionat. Na Olimpijskim igrama u Londonu 1908. godine održane su dve trke u sportskom hodanju u muškoj konkurenciji: na 3.500 metara i na 10 milja. Trka na 10 km uvedena je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine, a trka na 20 km na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine; trka na 50 km prvi put se pojavljuje na programu Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1932. Prva olimpijska trka u sportskom hodanju u ženskoj konkurenciji održana je na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine, i to na 10 km, a trka na 20 km uvedena je na Olimpijskim igrama u Sidneju

2000. Danas trka na 10 km nije olimpijska disciplina, mada se još uvek održava na

pojedinim međunarodnim takmičenjima. Na olimpijskim igrama i svetskim prvenstvima trka na 50 km, koja traje gotovo 4 sata, još uvek je samo za muškarce, dok u trci na 20 km učestvuju i muškarci i žene.

2. Takmičenje

Trka se održava na atletskoj stazi ili javnom putu. Sudije pomno nadziru trkače, jer se učesnik diskvalifikuje ukoliko ne završi iskorak ispravljenom nogom ili ako izgubi kontakt sa tlom. Sudija koji uoči prekršaj daje prvo upozorenje. Ukoliko dođe do drugog prekršaja, na semafor koji vide svi učesnici na terenu postavlja se predlog za isključenje (još jedno upozorenje). Ako trojica sudija izdaju upozorenje određenom takmičaru, on je diskvalifikovan.

3. Tehnika hodanja

Tehnike za hodanje uzbrdo i nizbrdo neznatno se razlikuju. Kada se kreću uzbrdo, trkači naginju telo unapred, skraćuju dužinu koraka, malo više savijaju ruke, ali manje zamahuju njima kako bi uštedeli na snazi i brzini. Kada se kreću nizbrdo, naginju se unazad, povećavaju dužinu koraka, spuštaju podlaktice i više zamahuju njima kako bi održali kontakt sa tlom.

1) Opuštanje - Krajnje uspravan položaj gornjeg dela tela daje lažni utisak

ukrućenosti. Naprotiv, atletičari se trude da budu što opušteniji i da održe ovakav položaj zarad opšte ravnoteže u toku hoda.

2) Iskorak - Atletičar se odguruje nogom koja se nalazi u zadnjem položaju, a drugu

nogu ispravlja unapred zamahom kuka, koji izaziva njegov kružni pokret karakterističan za sportsko hodanje. Energični pokreti ruku obezbeđuju maksimalan opseg koraka, pomažući u održavanju ravnoteže pri prebacivanju težine sa jedne noge na drugu.

3) Obe noge na tlu - Pre nego što se noga u zadnjem položaju odigne od tla, atletičar

spušta drugu nogu na zemlju. Stopala se postavljaju jedno pred drugo u istoj ravni.

4) Ispravljanje kukova - Koristeći mišiće gornjeg dela nogu i prebacujući centar

ravnoteže, atletičar pomera telo unapred. Vrhunski takmičari mogu se kretati brzinom većom od 15 km/h.

4. Pregled takmičenja

Brzo hodanje nema mnogo veze sa onim što većina ljudi poznaje kao „obično“ hodanje. Atletičari izgledaju kao da pokušavaju da se uzdrže od trčanja. Tehnika hodanja zahteva brze i kratke korake i teško ju je savladati. Trke predstavljaju ispit hodačeve izdržljivosti i koncentracije.

5. Staze

Većina trka u brzom hodanju se održava na putevima. Sudije se nalaze pored staze da bi se postarale da takmičari hodaju u skladu sa pravilima. Često hodači naprave nekoliko krugova oko staze, tako da sudije imaju priliku da ih posmatraju nekoliko puta.

6. Pravila trke

Jedno stopalo mora dodirivati zemlju u svakom trenutku, dok noga koja se koristi za oslonac mora biti ispružena, a ne savijena u kolenu, od trenutka kada stopalo dodirne zemlju, do momenta kada noga koja se koristi za oslonac ne prođe ispod tela. Hodači se kažnjavaju za nedozvoljene tehnike, kao što je „podizanje“ - kada se oba stopala nađu iznad zemlje. Zvaničnici prijavljuju greške trojici sudija koji mogu pokazati žutu palicu upozorenja takmičaru koji je pogrešio; za nove greške pokazuje se crvena palica; tri crvene palice označavaju diskvalifikaciju.

7. Kontrolisano hodanje

Brzo hodanje je mnogo zahtevnije od običnog hodanja. Zaljubljenici u ovaj sport tvrde da je teži i od trčanja: predstavlja veći napor za telo jer su pokreti manje efikasni. Hodači se zanose i njišu kukovima da bi produžili korak i što više se podigli na prstima zadnje noge pre stupanja na zemlju petom vodeće noge.

8. Profil takmičara

Takmičari u brzom hodanju su većinom visoki i vitki. Na treninzima razvijaju mišiće leđa, abdomena i butina, kako bi odgovorili zahtevima pokreta pri hodanju. Neophodna su im zdrava stopala i ogromna fizička izdržljivost.

9. Karakteristike hodača

Ovi atletičari su lagani i vitki. Moraju ovladati tehnikom koja je mnogo teža nego što izgleda, moraju biti gipki i izdržljivi. Trening uključuje pešačenje na 2.000 m do 5.000 m, sprintove i razvoj butnih, trbušnih i leđnih mišića.

1. Uvodne preambule

Pobednik takmičenja u ovoj disciplini je atletičar koji najdalje baci disk. Bacanje diska je inspirisano starogrčkim ratnicima koji su prilikom preslaska reke bacali štitove da bi smanjili teret. Ova najstarija bacačka disciplina bila je deo petoboja na drevnim olimpijskim igrama 708. godine pre n.e., a Homer u Odiseji hvalospevom opisuje Odisejevo bacanje diska. Tokom vekova Kelti, Saksonci, Škoti i Englezi uvrstili su ovu disciplinu u svoja tradicionalna nadmetanja, dok su u pojedinim švajcarskim kantonima početkom devetnaestog veka atletičari bacali drveni disk. Prve olimpijske medalje u bacanju diska u muškoj konkurenciji dodeljene su na Olimpijskim igrama u Atini 1896. godine, a u ženskoj konkurenciji trideset dve godine kasnije, 1928. u Amsterdamu. Ova disciplina postala je 1983. deo svetskih atletskih prvenstava u muškoj i ženskoj konkurenciji.

2. Takmičenje

Takmičari imaju jedan minut da izvedu bacanje. Svaki takmičar ima tri pokušaja, a osmorica sa najboljim rezultatima dobijaju još tri pokušaja. Kada na takmičenju učestvuje osam ili manje takmičara, svako ima pravo na šest pokušaja. Pobednik je onaj ko najdalje baci disk a da ne istupi iz kruga pre nego što disk dodirne tlo.

3. Pregled takmičenja

Prvobitno deo petoboja na drevnoj Olimpijadi, bacanje diska je sada jedno od standardnih atletskih takmičenja na terenu. Cilj takmičenja je baciti disk što je dalje moguće.

4. Prostor za bacača

Ovaj prostor je delimično opkoljen zaštitnim kavezom - mrežom načinjenom od kanapa, sintetičkih vlakana ili metalne žice. Godine 1958. raspon bacališta je smanjen sa 90� na 60�, da bi se ograničila opasnost od sve jačih izbačaja. Ovaj ugao je 1970. godine smanjen na 40�, a 2003. godine na 34,92�. Ove promene od atletičara zahtevaju još veće umeće.

5. Karakteristike bacača diska

Bacači diska su vrlo snažni, moraju imati izuzetnu tehniku i veliku sposobnost koncentracije i relaksacije. Neophodno je izvesti stotine izbačaja nedeljno, a mnogo sati se posvećuje razvoju snage mišića korišćenjem jednoručnih i dvoručnih tegova. Na međunarodnom nidou, prosečna visina za muškarce iznosi 1,95 m, a prosečna težina je 115 kg. Za žene, odgovarajuće mere su 1,80 m visine i 93 kg težine.

6. Profil atletičara

Vodeći bacači diska su krupni: muškarci su u proseku visoki 193 cm (6 ft 4 in) i teški preko 115 kg (254 lb); većina šampionki je visoka najmanje 175 cm (5 ft 9 in) i teška 93 kg (205 lb). Iako su potrebna snažna ramena i ruke, glavna snaga dolazi iz nogu i trupa atletičara.

7. Tehnika bacanja diska

1) Zamah – Atletičar u ritmičnim kretnjama zabacuje disk napred-nazad, pokretima koji prate luk rotacije koja sledi. Ruke i ramena su mu opušteni, a on pokušava da postigne duboku koncentraciju.

2) Okret – Za vreme rotacije od jednog i po kruga telo atletičara prikuplja što je više moguće energije. Bacač dešnjak snažno se odguruje levom nogom, dok mu leva ruka služi kao protivteg, prateći osu ramena. Njegova se stopala u trenutku odižu od tla.

3) Usmeravanje – Do poslednjeg trenutka trup i ruke zaostaju za pokretima stopala, nogu i kukova. Da bi održao ravnotežu za vreme ovog kratkog ali složenog pokreta, bacač zadržava pogled na nepomičnom orijentiru u vidokrugu.

4) Izbačaj – Koristeći desnu ruku kao polugu, atletičar naglo ispravlja telo. Disk se otpušta u eksplozivnom pokretu, dok ruka nastavlja kružno kretanje.

1. Uvodna preambula

Tokom vekova, bacači su uvek imali isti cilj – da bace predmet što je dalje moguće. Takmičenje u bacanju kugle direktan je potomak bacanja teškog kamenja, ratne tehnike korišćene u drevna vremena. Pošto su u četrnaestom veku izmišljeni topovi, kamenje je zamenjeno gvozdenim kuglama. Upravo takve kugle su se koristile u atletskim nadmetanjima na britanskim koledžima oko 1850. Bacanje kugle u muškoj konkurenciji bilo je jedna od disciplina na Olimpijskim igrama u Atini 1896. godine; bacanje kugle u ženskoj konkurenciji prvi put se javlja kao olimpijska disciplina u Londonu 1948.

2. Takmičenje

Takmičari izvode tri bacanja da bi se kvalifikovali. Osam najboljih dobijaju još tri pokušaja. Ako na takmičenju učestvuje osam ili manje takmičara, svi imaju pravo na po šest bacanja. Na međunarodnim takmičenjima najmanje dvojica sudija prate pokušaje i verifikuju rezultate na kraju svake serije. Bela zastavica označava uspešan pokušaj, a crvena grešku (ako kugla padne van bacališta, ako bacač napusti krug pre nego što kugla dotakne tlo ili ako mu stopalo dotakne ivicu kruga).

3. Pregled takmičenja

Bacanje kugle je takmičenje na terenu u kojem se atletičari nadmeću u što daljem bacanju teške metalne kugle. Svakom takmičaru je dozvoljeno da napravi tri pokušaja. Pravila, potrebne veštine i tehnika su slični onima koji se koriste u bacanju diska.

4. Pravilo bacanja kugle

Prilikom svakog od tri pokušaja takmičar može dodirnuti unutrašnjost table za zaustavljanje, na prednjem delu kruga, ali ne sme prestupiti preko nje. Dužina bacanja se meri od prednjeg dela kruga do prvog mesta na koje je kugla pala, i zaokružuje se na prvu nižu celu vrednost, u centimetrima ili polovinama inča.

5. Profil atletičara

Bacači kugle su često visoki i moćno građeni: muškarci su u proseku visoki 187 cm (6 ft 2 in) i teški 125,6 kg (277 lb), dok su žene visoke preko 175 cm (5 ft 9 in) i u proseku teške 90 kg (200 lb). Ova disciplina zahteva brzinu, elastičnost i koordinaciju pokreta, kao i snagu tako da bacači kugle moraju da budu svestrani atletičari.

6. Tehnika bacanja kugle

Rus Aleksandar Barišnjikov je 1972. godine razvio tehniku koja uključuje okret sličan onome koji koriste bacači diska. Rotacija obezbeđuje energiju koja, kada se pravilno usmeri u trenutku izbačaja, atletičaru omogućava da izbaci kuglu većom brzinom. Danas je ovo najpopularnija tehnika.

1) Odraz – Gornji deo tela je postavljen slično kao u O’Brajenovoj tehnici, a i kugla se drži na isti način, ali su noge postavljene kao za bacanje diska.

2) Okret – U eksplozivnom kružnom odrazu atletičar sa izuzetnom preciznošću usklađuje izvijanje tela i optimalno opterećenje mišića nogu, ruku i šake kojom izvodi izbačaj.

3) Izbačaj – Ako se loše kanališe, energija proizvedena okretom može odneti atletičara van kruga ili izbaciti kuglu sa željene putanje. Pokušaj je neuspešan ako atletičar dodirne vrh balvana ili napusti krug pre nego što kugla dodirne tlo.

7. Karakteristike bacača kugle

Najbolji bacači kugle u muškoj konkurenciji u proseku su visoki 1,90 m i teški 126 kg; za žene prosečna visina iznosi 1,80 m, a prosečna težina je 90 kg. Imaju vrlo snažne trbušne, karlične i leđne mišiće. Bacači kugle moraju biti snažni, brzi i gipki, a moraju imati i odličnu koordinaciju, osećaj za ravnotežu i tehniku. Na treningu atletičari bacaju kugle i lopte različite težine stotinama puta nedeljno. Mnogo se sati posvećuje razvoju mišića vežbanjem jednoručnim i dvoručnim tegovima, skokovima i trčanjem.

1. Uvodna preambula

U ovoj disciplini atletičari bacaju koplje što dalje mogu. Koplje je prvobitno korišćeno u lovu i ratovanju, a postalo je olimpijski atletski rekvizit još 708. godine pre n.e., kada je koplje napravljeno od maslinovog drveta bacano u dve discipline: bacanje udalj i u metu. U devetnaestom veku Skandinavci su razvili savremenu verziju bacanja koplja. Ova disciplina se prvi put pojavljuje na atletskom prvenstvu u Engleskoj 1908. godine, a bacanje koplja u ženskoj konkurenciji uvršteno je u Olimpijske igre u Los Anđelesu 1932. godine.

2. Takmičenje

Ako na takmičenju učestvuje osam ili manje takmičara, svaki od njih ima šest pokušaja. Ako ih ima više, svaki takmičar baca koplje tri puta, a osmorica sa najboljim rezultatima dobijaju još po tri pokušaja. Hitac je ispravan ako vrh prvi dodirne tlo, bez obzira na to da li se koplje zabolo u zemlju ili nije. Takmičari se diskvalifikuju ako ne izvedu bacanje u roku od jednog minuta ili ako napuste prostor za bacanje pre nego što koplje padne na tlo.

3. Pregled takmičenja

Bacanje koplja je takmičenje na terenu za atletičare oba pola. Oni se nadmeću u bacanju projektila nalik koplju, sa ciljem da ga hitnu što dalje. Pored toga što je samostalna disciplina, bacanje koplja je jedna od disciplina u okviru petoboja i desetoboja.

4. Sektor za bacanje

Atletičari se zaleću do linije za bacanje duž sintetičkog zaletišta, širokog 4 m (13 ft), koje se može pružati preko atletske staze. Preko linije se širi sektor za bacanje pod uglom od 29 stepeni, obično je od trave i dužine oko 100 m (328 ft); o tačnoj veličini se delimično odlučuje na osnovu raspoloživog prostora, a delom to čine sudije. Linije sektora pružaju približne naznake o postignutoj razdaljini.

5. Izgled takmičenja

Svaki od atletičara ima tri bacanja na raspolaganju, osim u slučaju da je manje od pet takmičara, kada svi bacaju šest puta. Nakon što su se pripremili, oni imaju 90 sekundi da izvedu bacanje. Da bi se bacanje uvažilo, atletičar mora ostati iza linije na kraju zaletišta dok se koplje ne prizemlji, a to podrazumeva zabadanje vrha koplja u zemlju unutar sektora za bacanje. Dužina bacanja se meri od kraja zaletišta do prve tačke kontakta koplja sa zemljom. U slučaju nerešenog rezultata, pobednik je atletičar sa drugim najboljim bacanjem.

6. Karakteristike bacača koplja

Bacači koplja međunarodnog kalibra slabije su građe od ostalih bacača (muškarci: 1,90 m visoki, 95 kg teški; žene: 1,75 m visoke, 70 kg teške), dobri su trkači i imaju eksplozivnu snagu mišića. Bacanje lopti i „medicinki“, kao i treniranje sa elastičnim trakama neophodni su za razvijanje koordinacije, gipkosti i ravnoteže. Bacači provode mnogo vremena radeći vežbe za razvoj gipkosti lakta i ramena ruke kojom bacaju koplje, prepona, sedalnog dela, mišića primicača i lumbalnih mišića. Program treninga kompletiraju vežbe za izgradnju mišića i skokovi.

7. Profil atletičara

Snažni kukovi, ramena i laktovi su ključni za uspeh, kao i brzina zaleta. Snaga i brzina proizvode silu kojom se koplje baca preko velikih razdaljina.

1. Uvodne preambule

U ovoj disciplini bacač izbacuje kladivo što je dalje moguće. Poreklo bacanja kladiva vezuje se za Irsku, za tradicionalne Tejltine igre, koje su obuhvatale i disciplinu roth cleas, odnosno bacanje kolskog točka sa rukohvatom na osovini. Točak je zatim zamenjen kamenom pričvršćenim za štap, a onda, u četrnaestom veku, kovačkim čekićem. Ova disciplina pojavila se potom na atletskom susretu između Oksforda i Kembridža 1866. godine, a u englesko atletsko prvenstvo bacanje kladiva je uvršteno 1875. godine. Prve olimpijske medalje dodeljene su u Parizu 1900. godine, kada je kovački čekić zamenjen kladivom u obliku kugle, kakvim ga danas znamo. Bacanje kladiva u ženskoj konkurenciji postalo je zvanična disciplina na svetskim prvenstvima tek 1999. godine u Sevilji, a prvi put se pojavljuje na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000.

2. Takmičenje

Takmičari imaju po jedan minut za izvođenje svakog od tri pokušaja. Atletičari sa osam najboljih rezultata imaju pravo na još tri bacanja. Pobednik je atletičar koji najdalje baci kladivo. U slučaju nerešenog rezultata poredak se utvrđuje prema drugom po vrednosti rezultatu takmičara.

3. Pregled takmičenja

Cilj ovog atletskog takmičenja na stazi i terenu je baciti kladivo iz kruga što je dalje moguće u označeni sektor za bacanje. Kladivo koje se koristi je teška metalna kugla prikačena lancem za dršku.

4. Uopšteno o kladivu

Kladivo koje se koristi u takmičenjima za muškarce se sastoji od kugle prečnika 11-13 cm (4⅓-5 in), čeličnog lanca dugog 1,2 m (4 ft) i trouglaste drške koja je široka 13 cm (5 in) u najširoj tački i duga 10 cm (4 in) u najdužoj tački. Maksimalna ukupna težina je 7,26 kg (16 lb). Kugla kladiva za žene je manja i lakša. Prečnika je od 9,5-11 cm (3½-4⅓ in) i teška je 4 kg (8 lb 13 oz). Lanac i drška su sličnih dimenzija kao kod kladiva za muškarce.

5. Zavrti za pobedu

Klasično bacanje se sastoji od četiri faze. Na početku atletičar zauzima stojeću poziciju, sa leđima okrenutim sektoru za bacanje, potom zamahuje kladivom levo-desno, što je nalik pokretu klatna. Da bi se povećao impuls sile, kladivo se podiže iznad glave i njime se zamahuje, što je poznato kao faza vetrenjače. Ona traje dva ili tri obrta pre nego što se kladivo baci.

6. Karakteristike bacača kladiva

Ovi atletičari moraju imati veliku sposobnost koncentracije i relaksacije, gipkost i snagu, brzinu, odličnu koordinaciju i izvanredan osećaj za ravnotežu. Pored stotina izbačaja nedeljno, ovi atletičari provode mnogo sati u treningu za mišiće (jednoručnim i dvoručnim tegovima), trkama, preskakanju prepona, skokovima i vežbama gipkosti. Najbolji muški bacači kladiva u proseku su visoki 1,85 m i teški 110 kg. Žene su u proseku visoke 1,75 m i teške 80 kg. Ovo su najsnažniji atletičari u bacačkim disciplinama.

7. Tehnike bacanja kladiva

1) Zamah – Okrenut leđima bacalištu, atletičar zamahuje kladivom napred-nazad. Duboko se koncentriše i opušta mišiće.

2) Uspravni zamah – Bacač zamahuje kladivom u 2-3 kružna pokreta, koristeći ruke i gornji deo tela. Rameni mišići ostaju vrlo opušteni. Ovi zamasi dovode kladivo do 55-65% brzine pri izbačaju i omogućuju atletičaru da pronađe ravnotežu.

3) Okret – Atletičar pomoću nogu započinje prvi okret. Naredna 2-3 okreta ubrzavaju bacača i kladivo. Uz veliku brzinu okreta, centrifugalna sila koja deluje na atletičara može biti i više od tri puta veća od njegove težine. Od početka vertikalnog zamaha do izbačaja kladivo pređe više od 80 m.

4) Izbačaj – Nakon treće ili četvrte rotacije takmičareve noge se ispravljaju, kičmeni stub se isteže, a ruke naglo zabacuje nagore. Prsti otpuštaju rukohvat i kladivo se izbacuje pod uglom od gotovo 45º, brzinom i do 30 metara u sekundi (112 km/h).

8. Profil atletičara

Bacači kladiva su moćne građe, posebno u predelu ramena, ruku i trupa, koje razvijaju vežbama sa tegovima i šipkom. Najbolji takmičari su u proseku teški oko 110 kg (243 lb); vodeće takmičarke su tečke oko 79 kg (176 lb). Bacači ne moraju da budu visoki, ali oni koji jesu imaju prirodnu prednost.

9. Prostor za bacača kladiva

Betonski krug za bacanje delimično je opkoljen zaštitnim kavezom, načinjenim od kanapa ili metalne žice, koji štiti sudije i gledaoce od ovih spektakularnih, ali i opasnih izbačaja. Pošto je prosečna daljina izbačaja povećana, raspon bacališta je 1958. godine iz sigurnosnih razloga smanjen sa 90º na 60º, zatim 1965. na 45º, 1970. na 40º i konačno 2003. na 34,92º. Ove promene zahtevaju još veće umeće od atletičara.

1. Uvodne preambule

Skok uvis se sastoji od preskakanja vodoravno postavljene letvice koja se ne sme oboriti, korišćenjem isključivo snage tela. Još pre više stotina godina skok uvis pojavljuje se kod Kelta, a prva zvanična takmičenja u ovoj disciplini održana su u Velikoj Britaniji 1840. godine. Nakon što su 1865. godine utvrđena pravila, skok uvis postao je deo Olimpijskih igara u Atini 1896. Prvo takmičenje za žene održano je 1895. godine u Sjedinjenim Državama, dok na olimpijskim igrama žene prvi put učestvuju u Amsterdamu 1928.

2. Takmičenje

Redosled po kom će atletičari skakati određuje se žrebom. Zvaničnici podižu letvicu za po 5 cm, a potom smanjuju razliku u visini na minimalno 2 cm. Organizator takmičenja određuje kvalifikacionu normu, koja mora biti uspešno preskočena u najviše tri pokušaja; atletičari imaju minut i po za svaki pokušaj. Iz taktičkih razloga takmičar može odlučiti da ne preskače kvalifikacionu normu nego da započne pokušaje tek nakon što se letvica podigne. Pošto se prva visina uspešno preskoči, takmičar može prema slobodnom nahođenju preskakati bilo koju od naknadno postavljenih visina. Skok se mora izvesti sa samo jednog stopala. Atletičar je eliminisan iz daljeg takmičenja nakon tri uzastopna neuspešna pokušaja.

3. Pregled takmičenja

Skok uvis je jedna od standardnih disciplina na stazi i terenu, pa se održava na svim atletskim takmičenjima. Koristeći samo snagu tela takmičari preskaču horizontalnu letvicu skokom iz zaleta. Skok uvis je fizički i tehnički veoma zahtevan, a neprekidno obaranje svetskih rekorda pokazuje koliko su uznapredovali trening atletičara i razvoj tehnoloških inovacija.

4. Postavljanje rekvizita

Moderna letvica za skok uvis je načinjena od laganog materijala, ojačane plastike ili aluminijuma, kako bi relativno lako pala ukoliko je atletičar zakači. Duga je približno 4 m (13 ft), u poprečnom preseku je okrugla, četvrtasta ili trouglasta, i postavljena je na dva uspravna držača. Izmerena visina letvice se može brzo prilagoditi uporedo sa odvijanjem takmičenja. Duboki, mekani dušek koji ublažava doskok takmičara se nalazi odmah iza letvice.

5. Usavršavanje tehnike

Tehnika skoka uvis pretrpela je velike promene tokom godina. Prvobitno su takmičari preskakali letvicu makazastim skokom, zatim „zapadnjačkim valjkom“, pa „stradalom“ i „ventralom“. Revoluciju je doneo Dik Fosberi krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je uveo tehniku pri kojoj se letvica prelazi leđima okrenutim nadole. „Fosberi flop“ danas je gotovo univerzalna tehnika u ovoj disciplini.

6. Zalet i odraz

Takmičari obično prilaze letvici iz zakrivljenog zaleta od 8 do 12 koraka. Poslednji koraci su ključni: telo se postavlja tako da odrazna noga može snažno da se opruži i usmeri atletičara nagore. Brzina zaleta mora biti pažljivo dozirana, jer prevelika brzina može narušiti preciznost odraza.

7. Fosberi flop

Pri izvođenju „Fosberi flopa“ atletičar se odražava jednom nogom, okreće telo i prelazi preko letvice leđima, prvo prebacujući glavu i ramena, zatim kukove, pa na kraju noge. Ova tehnika omogućava da težište tela prođe ispod same letvice, što je jedan od razloga njene velike efikasnosti.

8. Karakteristike skakača uvis

Skakači uvis su najčešće visoki, vitki i izuzetno eksplozivni. Pored snažnih nogu, neophodni su im koordinacija, osećaj za ritam, pokretljivost zglobova i precizna kontrola tela u vazduhu. Trening uključuje sprinteve, pliometriju, gimnastičke vežbe i veliki broj skokova različitog intenziteta.

9. Profil atletičara

Uspešni skakači uvis objedinjuju brzinu zaleta, snažan odraz i izuzetnu telesnu kontrolu. Moraju imati samopouzdanje i sposobnost da pod pritiskom precizno ponavljaju tehnički vrlo složen pokret. Psihološka stabilnost i taktičko odlučivanje pri izboru visina takođe imaju važnu ulogu.

1. Uvodne preambule

Ova disciplina podrazumeva upotrebu savitljive motke kako bi se preskočila letvica postavljena na što većoj visini. Skok s motkom je jedina disciplina u kojoj se upotrebljava pomagalo kako bi se preskočila određena visina. Kako istoričari tvrde, poreklo ove discipline možemo pratiti do drevnih vremena. Postaje zvanična disciplina 1812. godine, u vreme održavanja prvih atletskih susreta u Engleskoj, a pojavljuje se i u šampionatima univerziteta Kembridž, 1857. Tako je skok s motkom u ženskoj konkurenciji uveden samo nekoliko godina kasnije, takmičenje za žene nije uvršteno u olimpijske discipline sve do Sidneja 2000. Međutim, žene se takmiče u skoku s motkom na svetskim prvenstvima, igrama Komvelta i svetskim univerzitetskim šampionatima.

2. Takmičenje

Organizatori takmičenja određuju i objavljuju početnu visinu letvice i povećanje visine nakon svake serije. Redosled izvođenja određuje se žrebom. Skakači mogu započeti sa skokovima kod visine po sopstvenom izboru, a potom se okušati na bilo kojoj narednoj visini. Atletičari se diskvalifikuju nakon tri uzastopna neuspela pokušaja pri bilo kojoj visini (osim u slučaju nerešenog rezultata u borbi za prvo mesto).

3. Pregled takmičenja

Skok sa motkom je takmičenje na terenu za muškarce i žene. Takmičari sprintaju duž zaletišta noseći dugačku, savitljivu motku koju ubadaju u kutiju kako bi se podigli preko letvice koja je postavljena na nekoliko metara iznad zemlje, između dva držača. Visina letvice se podiže nakon svake runde, a takmičar koji napravi tri neuspešna skoka zaredom završava takmičenje.

4. Postavljanje rekvizita

Takmičenje u skoku sa motkom mora imati zaletište dugo od 40-45 m (131-147 ft 6 in), kutiju za zabadanje motke, dva stalka sa držačima, letvicu, dušek za doskok, i naravno atletičara sa veoma dugom i savitljivom motkom. Sudije nadgledaju takmičenje i podešavaju visinu letvice.

5. Pravila letvice

O uvodnoj visini letvice i nizu postepenih povećanja odlučuje sudija, a skakači biraju visinu kojom žele da započnu svoje učešće. Atletičari skaču naizmenično. Ukoliko je dvoje ili više njih preskočilo letvicu, visina se povećava za dogovorenu visinu, obično za 5 cm (2 in) ili za 15 cm (6 in). Skakači mogu odbiti da preskaču određene visine i umesto toga sačekati veću visinu. Ako dođe do nerešenog rezultata na kraju takmičenja, u obzir se uzima broj neuspešnih pokušaja. Ukoliko dvoje ili više skakača imaju isti broj neuspešnih pokušaja, pobednik se rešava dodatnim, odlučujućim skokom.

6. Karakteristike skakača s motkom

Muški skakači sa motkom međunarodnog značaja u proseku su visoki 1,85 m i teški oko 80 kg. Skakačice su visoke 1,70 m i teške 60 kg. Rameni i trbušni mišići su veoma razvijeni. Trening podrazumeva brojne gimnastičke vežbe: penjanje uz šipku, penjanje uz paralelne šipke; trambolina i penjanje uz konopac razvijaju ravnotežu i neophodne fizičke valitete. Potencijalna maksimalna visina za skok s motkom iznosi od 5,70 m do 6,15 m.

7. Profil atletičara

Skakači sa motkom mogu biti bilo koje visine, ali većina vodećih skakača je visoka. Potrebna im je brzina da bi dobili na zaletu, eksplozivnost u nogama za odskok, i velika snaga u ramenima, rukama i abdomenu da bi se na vrhuncu leta izokrenuli vertikalno. Dobro snalaženje u prostoru je od ključne važnosti za izbegavanje letvice.

1. Uvodne preambule

Skok udalj podrazumeva prelazak što veće daljine snažnim odskokom na kraju vrlo brzog sprinta. Još 2000 godine pre n.e. ova disciplina se pojavljuje kod Kelta. Prvi zabeležen rekord od 6,92 metra postavio je Hionis, spartanski atletičar, na Olimpijadi 656. godine pre n.e. Skok udalj uvršten je među prva atletska takmičenja na koledžu Egziter u Oksfordu 1850. godine, a kao olimpijska disciplina našao se na prvim savremenim igrama u Atini 1896. Skok udalj u ženskoj konkurenciji deo je olimpijskih takmičenja od Igara u Londonu 1948.

2. Takmičenje

Svaki takmičar koji prođe kvalifikacije skače tri puta prema redosledu određenom žrebom. Atletičari imaju jedan minut za svaki skok. Skakači sa osam najboljih rezultata imaju još tri pokušaja. Redosled na tabeli se određuje na osnovu najboljeg rezultata svakog takmičara pojedinačno.

3. Pregled takmičenja

Skok udalj – ranije poznat kao skakanje u daljinu – je jedno od najstarijih takmičenja na stazi i terenu za muškarce i žene. Atletičari se takmiče u ovom tehnički zahtevom nadmetanju pokušavajući da preskoče najveću moguću razdaljinu iz trčećeg zaleta. Skok udalj se sastoji od pet glavnih elemenata: zaleta, poslednja dva koraka pre dostizanja odskočne daske, samog skoka, tahnike u vazduhu, i doskoka. U istoriji atletike je bilo malo rekora u skoku udalj, i dosta vremena je proticalo između njih. Svetski rekort u skoku udalj Boba Bimona, postignut na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968, bio je aktuelan skoro 23 godine.

4. Jama za doskok

Zaletište od šljake ili sintetičkog materijala ne treba da bude kraće od 40 m (131 ft), a često je dugo 45 m (147 ft 6 in). Jama za doskok, koja je ispunjena peskom je duga makar 9 m (29 ft 6 in) a široka 2,75 m (9 ft). Između njih se nalazi odskočna daska široka 20 cm (8 in). Sudije na nju mogu staviti traku od plastelina, mekanu zemlju ili pesak, koji pomažu da se vidi da li je noga skakača dotakla tlo pre linije odskoka.

5. Takmičenja u skoku

Na većim takmičenjima atletičari moraju da prođu kroz kvalifikacione runde da bi mogli da učestvuju u finalnoj rundi, u kojoj imaju mogućnost da osnove bilo koju od medalja. Atletičari imaju tri pokušaja za skok. Svaki skok se meri od dalje ivice odskočne daske do najbližeg traga u pesku koji je napravljen bilo kojim delom takmičarevog tela. Skok se beleži do najbližeg celog centimetra ispod ostvarene razdaljine. Ako je atletičar siguran da će ga njegov skok odvesti u sledeću rundu, ili mu doneti medalju, on ne mora da izvede sva tri pokušaja.

6. Karakteristike skakača udalj

Ovi atletičari su odlični sprinteri na daljine od 100 m i 200 m. Na međunarodnom nivou, prosečna visina za muškarce iznosi 1,85 m, a prosečna težina je 78 kg; za žene ove mere iznose 1,77 m visine i 59 kg težine. Trening podrazumeva sprintove na 20 doo 40 m i duže razdaljine na stazi, uz promene u frekvenciji i dužini koraka. Skokovi, preskoci, bacanje „medicinki“ i vežbe istezanja i izgradnje mišića s posebnim naglaskom na mišiće nogu od velike su važnosti.

7. Profil atletičara

Jedan od ključeva uspeha u skoku udalj je brzi zalet, tako da nije slučajno što su najveće zvezde ovog takmičenja često izuzetni sprinteri na 100 m i 200 m. Visina, iako nije od presudne važnosti, takođe je prednost, jer će atletičar koji može dalje da dosegne postići veću dužinu skoka. Većina vodećih muških skakača udalj je visoka 185 cm (6 ft 1 in) ili više; žene su uglavnom visoke preko 172 cm (5 ft 8 in).

8. Redosled pozicija skoka udalj

1) Zalet – Atletičar ubrzava. Telo mu je opušteno i pravi duge korake.

2) Trenutak pre odskoka – Kako atletičar ubrzava korak, kolena mu se sve više podižu, a telo mu je uspravno. Maksimalna brzina se postiže dva koraka pre odskoka.

3) Odskok – Atletičar produžava pretposlednji korak, da bi se konačno odrazio. Odbacuje se jednom nogom, postavljenom ravno na odskočnu dasku, dok mu se ramena podižu da mu pomognu u postizanju visine a ruke ostaju u trkačkoj poziciji. Vodoravna brzina nekih šampiona može dostići 10,7 metara u sekundi.

4) Let – Pokreti koje atletičar pravi u vazduhu ne menjaju njegovu putanju, ali sprečavaju da se prevrne unapred. Koračna tehnika ili stil poznat kao „uvinuće“ pomažu mu da održi ravnotežu i pripremi se za najbolji mogući doskok kako sam skok ne bi bio nepotrebno skraćen.

5) Doskok – Atletičar zabacuje noge i ruke unapred kako bi doskočio što je dalje moguće od odskočne daske.

1. Uvodne preambule

Troskok, skok udalj kojem prethode poskoci i zakoračaji, verovatno je nastao kao rezultat loše interpretacije drevne atletske discipline. Grci su sabirali rezultate tri najbolja skoka u takmičenju u skoku udalj, što je verovatno dovelo do verovanja da su atletičari izvodili troskok. U devetnaestom veku Irci su se takmičili u troskoku iz mesta i zaleta. Disciplina se sastojala iz poskoka i zakoračaja, a skok se završavao doskokom na obe noge. Godine 1860. Amerikanci i Englezi uvode pravila za troskok izvođen iz zaleta, a takmičenje u ovoj disciplini postalo je 1875. deo engleskog atletskog šampionata. Ova disciplina se 1896. našla na programu prvih olimpijskih igara savremenog doba. Takmičenje u troskoku u ženskoj konkurenciji uvršteno je u svetsko prventsvo 1993, a olimpijska disciplina postalo je 1996.

2. Takmičenje

U kvalifikacijama atletičari imaju tri pokušaja. Osmorica sa najboljim skokovima idu u finale, gde imaju još tri pokušaja. Uspešan skok se signalizira belom zastavicom, a greška crvenom. Pre pokušaja atletičar ima pravo da postavi dva markera pokraj staze. Ima minut da započne sa skokom. Pokušaj je neuspešan ako atletičar započne izvođenje pošto je prekoračio odskočnu dasku ili ne dosegne doskočište na kraju pokušaja. Pokušaj se meri od prednje ivice odskočne daske do otiska najbližeg dasci koji takmičar ostavi za sobom u doskočištu, a poredak se ustanovljava prema najboljem rezultatu svakog takmičara.

3. Tehnika

Napor se mora pravilno rasporediti na tri skoka, pošto svaka faza utiče na sledeću, pa tako i na konačni rezultat. U proseku, razdaljina pređena svakim skokom kreće se u sledećim proporcijama: 37%, 30%, 33%.

1) Zalet – Dužina prilaznog sprinta nije ograničena, ali atletičari obično pretrče oko 40 m. Oni prave između šest i sedam koraka, a zatim još oko dvanaest kako bi izveli kontrolisano ubrzanje. Ako im brzina bude prevelika, izgubiće ravnotežu kada započnu skok.

2) Odskok na jednoj nozi – Atletičar spušta stopalo na odskočnu dasku bez gledanja, pošto bi ga to usporilo. Odskok mu je više vodoravan nego uspravan. Dok je u vazduhu, rukama održava ravnotežu, dočekujući se na istu nogu kojom se odrazio.

3) Drugi korak – U drugom koraku atletičar se dočekuje na suprotnu nogu od one kojom se odrazio, pripremajući se za let u doskočište.

4) Let – Tokom leta skakač koristi istu skakačku tehniku kao za skok udalj, ali uz manju brzinu.

5) Doskok – Nakon uvinuća ili koračne tehnike, skakač izbacuje noge unapred. Najbolji skakači u ovoj disciplini između odskočne daske i doskočišta prelaze i do 18 m razdaljine.

4. Pregled takmičenja

Ovo takmičenje na stazi i terenu je takođe nezvanično poznato kao poskok, korak i odskok – opis koji savršeno oslikava pokrete atletičara koji se nadmeću u ovom takmičenju. Svaki atletičar trči niz zaletište, koje je često identično onom za skok udalj. Po dostizanju odskočne daske (pri punoj brzini) atletičar skače napred, dočekuje se na istu nogu kojom je skočio, potom pravi korak drugom nogom, i konačno odskače u jamu sa peskom. Takmičar koji prevali najveću ukupnu razdaljinu se proglašava pobednikom.

5. Pravila i pokušaji

Prilikom pokušaja skoka takmičari mogu da stanu na odskočnu dasku, ali ne smeju dozvoliti da im bilo koji deo stopala pređe krajnju ivicu daske, koja se zove linija odraza. ako prestupe preko linije odraza, skok se ne važi. Sudija signalizira dozvoljeni skok dizanjem bele zastavice; nepravilni skokovi se signaliziraju crvenom zastavicom. Svaki takmičar ima tri pokušaja, osim ukoliko ima manje od osam takmičara, u tom slučaju svaki od njih može izvesti šest skokova. Na takmičenjima visokog ranga atletičari moraju učestvovati u dve preliminarne eliminacione runda; prvih osam prolazi u finale. Pobednik je takmičar koji zabeleži najduži ispravan skok u poslednjoj rundi; u slučaju nerešenog rezultata, pobednik se odlučuje uzimanjem u obzir drugo najboljeg pokušaja.

6. Elementi skoka

Pet elemenata skoka udalj su od ključne važnosti: brzi zalet, dobro odmerena poslednja dva koraka, eksplozivan odskok, dug let i prizemljenje sa dobro održanom ravnotežom. Pošto je brzina prilikom zaleta toliko važna, ne iznenađuje što je toliko sprintera uspešno u skoku udalj na najvišem nivou. Postoje tri glavne tehnike u skoku udalj: koračna tehnika, zgrčna tehnika i tehnika uvinuća. Ne postoji „ispravna“ ili „pogrešna“ tehnika, i atletičari biraju onu koja im najviše odgovara.

Koračna tehnika – Ovu tehniku je najteže savladati, ali je to metod koji najčešće koriste elitni skakači. Takođe poznata kao „trčanje u vazduhu“, koračna tehnika se zapravo oslanja na pokrete nalik koracima, da bi se održala uspravna pozicija tela. Prilikom doskoka skakači se dočekuju na noge, a zatim guraju trup napred da bi sprečili gubitak rastojanja usled pada unazad u jamu.

Zgrčena tehnika – Zgrčena tehnika je najosnovnija tehnika u skoku udalj. Kada se nađe u vazduhu, važno je naterati telo da se održi u letu kružnim mahanjem ruku. Njima bi prvo trebalo zamahnuti dole, potom pozadi, gore i konačno napred. Prilikom doskoka skakač mora pokušati da gurne telo napred tako da su stopala i ruke ispred njega, što je više moguće.

Tehnika uvinuća – Prilikom ovog skoka i ruke i noge se pružaju nagore, da bi se zamahom iz kukova postigla najveća moguća razdaljina. Udovi se drže ispruženim dok skakač ne dostigne vrhunac skoka; u tom trenutku se noge pomeraju napred u pripremi za doskok. Tehnikom uvinuća je najlakše postići doskok sa padom unapred, čime se sprečava da atletičar padne unazad i izgubi na rastojanju.

7. Karakteristike skakača troskoka

Ove atletičare moraju odlikovati brzina, snaga, koordinacija, sposobnost relaksacije i gipkosti. Za muškarce prosečna visina iznosi 1,83 m, a težina 75 kg, dok je za žene prosečna visina 1,76 m, a težina 61 kg. Pošto troskok objedinjuje sprint i skok udalj, atletičari prate deo programa treninga za trku na 100 m, rade vežbe za razvoj gipkosti i ravnoteže i bacaju lopte. Trening za izgradnju mišića ima za cilj jačanje nožnih mišića.

8. Profil atletičara

Takmičari u troskoku su često dobri sprinteri, iako mogu da nadoknade bilo kakav nedostatak brzine razvijanjem snage i ritma niz zaletište. Njihov trenint se fokusira na poboljšanje skočnosti (vežbe za povećanje sposobnosti mišića da se brzo šire i skupljaju).

1. Uvodne preambule

Da bi pronašli najbolje atletičare, Grci su 708. godine pre n.e. organizovali prvu kombinovanu disciplinu. Prvi olimpijski petoboj (pet disciplina) sačinjavali su skok udalj, trka dužine 1 stadion, bacanje diska, bacanje koplja i rvanje. U osamnaestom veku, u Švedskoj, Engleskoj i Holandiji održavana su takmičenja koja su objedinjavala dve do sedam disciplina. Jedan vek kasnije, 1884. godine, Atletska unija amatera u Sjedinjenim Državama organizuje šampionat od jedanaest disciplina. Konačno, na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine nastao je današnji desetoboj, odnosno dekatlon (od grčke reči „deka“, što znači „deset“): deset disciplina raspoređenih u dva dana. Ženski pandan desetoboja, sedmoboj ili heptatlon (od grčke reči „hepta“, što znači „sedam“), deo je olimpijskog takmičenja od Igara u os Anđelesu 1984. godine.

2. Pregled takmičenja

Pravila za svaku pojedinačnu disciplinu primenjuju se i u desetoboju i u sedmoboju, s tom razlikom što u bacačkim disciplinama i skoku udalj svaki učesnik dobija tri umesto šest pokušaja, dok su u trkama za eliminaciju dovoljna dva pogrešna starta. O disciplinama i poretku prema kome će se održavati odlučeno je 1912. godine. Pošto se atletske discipline smenjuju, atletičari imaju vremena za oporavak između disciplina. Trke na srednje staze održavaju se na kraju drugog dana, iz dva razloga: one najviše iscrpljuju i uzbudljivije su od trka na kratke staze, što atletičarima daje dodatnu motivaciju. Takmičarski dan traje u proseku osam do deset sati.

Atletičari osvajaju bodove u svakoj disciplini prema tablicama koje je propisala Međunarodna asocijacija atletskih federacija. Sedmobojke mogu osvojiti najviše 9.971 bod; desetobojci 13.471 bod. Pobednik je atletičar sa najviše bodova.

1. Uvodne preambule

Maraton je najduža standardna atletska trka i obuhvata razdaljinu od 42,195 km. Ime je dobio po legendi o grčkom glasniku Fidipidu, koji je, prema predanju, pretrčao put od Maratonskog polja do Atine da bi objavio pobedu Grka nad Persijancima. Prva maratonska trka savremenih olimpijskih igara održana je u Atini 1896. godine. Ženski maraton je mnogo kasnije dobio olimpijski status, i prvi put je održan na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine.

2. Takmičenje

Maraton se obično trči na javnim putevima, a staza mora biti precizno izmerena. Takmičari startuju zajedno, a pobednik je onaj koji prvi prođe kroz cilj. Na velikim takmičenjima duž staze su raspoređene okrepne stanice sa vodom i drugim napicima. Vremenski uslovi, konfiguracija staze i taktika raspoređivanja snage igraju ključnu ulogu u konačnom rezultatu.

3. Pregled takmičenja

Maraton je ekstremni test izdržljivosti u kojem se atletičari nadmeću na velikoj razdaljini, najčešće na gradskim ulicama ili otvorenim putevima. Pored fizičke pripremljenosti, za uspeh su neophodni mentalna čvrstina, taktičko razmišljanje i sposobnost pravilnog doziranja tempa tokom cele trke.

4. Staza i uslovi

Maratonske staze prolaze kroz različite delove grada ili otvorenog prostora i često uključuju promene pravca, blage uspone i spustove. Vremenski uslovi mogu snažno uticati na tok trke, pa visoka temperatura, vetar ili vlažnost vazduha dodatno opterećuju takmičare. Zbog toga su hidratacija, osvežavanje i pravilna oprema veoma važni.

5. Ritam trke

Najuspešniji maratonci vode računa o raspodeli snage od samog početka. Prebrz start često dovodi do pada ritma u završnici, dok pravilno tempirana trka omogućava da atletičar sačuva dovoljno energije za poslednje kilometre. Zato je maraton disciplina u kojoj strpljenje, iskustvo i samokontrola imaju izuzetnu važnost.

6. Karakteristike maratonaca

Maratonci su po pravilu lagane, žilave i izuzetno izdržljive građe. Imaju visok aerobni kapacitet, snažan kardiovaskularni sistem i sposobnost da veoma dugo održavaju ujednačen tempo. Trening uključuje duge trkačke deonice, tempo-treninge, intervale i pažljivo planiran oporavak.

7. Profil atletičara

Uspešan maratonac mora spojiti ekonomičan stil trčanja, mentalnu otpornost i vrhunsku izdržljivost. Pored fizičke pripreme, važni su disciplina u treningu, pravilna ishrana i sposobnost da se tokom trke odgovori na promene ritma i uslova na stazi. Maraton je jedna od disciplina koja najjasnije pokazuje granice ljudske istrajnosti.