Veslanje
1. Uvodne preambule
Veslanje je sport u kome jedan ili više veslača u specijalno oblikovanom plovilu teže tome da za najkraće moguće vreme veslajući pređu određenu razdaljinu. U drevna vremena, Feničani, Grci i Egipćani trkali su se galijama na prirodnim vodenim putevima ili čak i na veštačkim jezerima usred ogromnih rimskih koloseuma koji su bili posebno prilagođavani za ovu priliku. Prve savremene veslačke regate organizovane su u Engleskoj u osamnaestom veku, ali su trke čamaca između studenata univerziteta Oksford i Kembridž, održane 1829, uvele veslanje među takmičarske sportove. Prva oda sada već čuvenih engleskih regata, Hinli rojal, održana je 1839, a popularnost ovog sporta proširila se na Francusku otprilike u isto vreme. U Sjedinjenim Državama 1852. univerziteti Harvard i Jejl održali prve trke čamaca nalik onim između dva univerziteta. U međuvremenu, sport je nastavio da se širi po Evropi, pa je 1892. osnovana Međunarodna veslačka federacija (FISA – Federation internationale des societes d'avir’n). Četiri godine kasnije, 1896, veslanje se prvi put pojavilo na olimpijskim igrama. Godine 1976. olimpijski sport postalo je i veslanje u ženskoj konkurenciji ali su takmičarke još uvek isključene iz kategorije dvojac s kormilarom i četverac bez kormilara. Prvo svetsko prvenstvo u muškoj konkurenciji održano je 1962, a prvo prvenstvo za žene usledilo je 1974. FISA prati veslački sport i organizuje međunarodna prvenstva.
2. Organizacija takmičenja
Vodena površina na kojoj se odvija trka je pravolinijska i podeljena na šest do osam staza. Trke na kojima treba preći razdaljinu od 4 do 6 km održavaju se na rekama. U zavisnosti od broja takmičara, kvalifikacione runde sastoje se od kvalifikacija, četvrginala i polufinala. Oni koji postignu najbolje vreme u polufinalu imaju privilegiju da u finalu startuju u središnjoj stazi, čime dobijaju bolji pregled napretka protivnika. Na olimpijskim igrama veslači se takmiče u osam disciplina u muškoj i šest u ženskoj konkurenciji.
3. Pregled sporta
Veslanje može da se opiše kao brzo trkanje unazad u nestabilnom plovilu, ne obazirući se na bol u plućima i mišićima. Kao jedna od retkih sportskih disciplina u kojoj se koriste sve glavne grupe mišića u telu, veslanje zahteva izuzetnu fizičku spremnost i snagu takmičara. U okviru ovog sporta razvile su se mnoge različite discipline – na primer, težinske kategorije (teški i laki veslači), i trke na kratke ili duge staze – kako pojedinačne, tako i ekipne, koje uključuju najviše 8 članova posade.
4. Formati trka
Postoje brojne različite vrste veslačkih trka koje ukazuju na dugu istoriju ovog sporta. Pored standardnih trka na 2.000 m, tu su i trke na hronometar, trke na duge staze kao što je Tour du Leman, i regate na neolimpijske razdaljine. U ujedinjenom Kraljevstvu postoje i trke na dodir koje podrazumevaju poteru u cilju „dodirivanje“ čamaca ispre, dok je u Americi popularna trka (stake-racing) u kojoj se veslači trkaju do udaljene oznake i nazad do startne linije.
5. Trke na 2.000 metara
Olimpijske trke, Svetski kup i Svetska prvenstva se veslaju na dužini od 2.000 m (2.187 yd). Od 1976, kada su uvrštene i discipline u ženskoj konkurenciji postoji 14 različitih disciplina na Olimpijadi i Svetskom kupu, 8 za muškarce i 6 za žene. Takmičenja u Svetskom kupu se održavaju svake godine. Svetsko prvenstvo se takođe održava svake godine, osim u godini održavanja Olimpijade, i ima 22 takmičenja, 13 za muškarce i 9 za žene. Prilagođene veslačke discipline za veslače sa fizičkim invaliditetima prvi put su uvrštene u program Svetskog prvenstva 2002. godine ii Paraolimpijskih igara 2008. u Pekingu.
6. Trke na hronometar
Kao alternativa uporednom trkanju, trke na hronometar podrazumevaju učešće na stotine posada koje startuju u povorci, sa samo nekoliko sekundi razlike, i jurenje niz pravac jedne za drugom. Najstarija ovakva trka, nastala 1926, je Head of the River Race na reci Temzi u Londonu u Velikoj Britaniji, a svakako najveća je bostonska Head of the Charles, u SAD, koja predstavlja najveće dvodnevno veslačko takmičenje u svetu.
7. Veslanje u lakoj kategoriji
Veslanje je jedan od retkih neborilačkih sportova koji ima specijalnu „laku“ kategoriju, što omogućava učešće zemalja čiji su takmičari „sitnije građe“. U muškoj konkurenciji, veslači moraju da budu teški u proseku 70 kg (154⅙ lb), i nijedan član posade ne sme da bude teži od 72,5 kg (159,8 lb); u ženskoj, prosečna težina posade je ograničena na 57 kg (125 lb), sa maksimalnom težinom takmičarke od 59 kg (130 lb). Discipline u lakoj kategoriji su prvi put uvedene na Svetskom prvenstvu 1974, za muškarce 1985. za žene, a Olimpijada ih je prihvatila 1996. godine.
8. Druge trke
Vremenom su i druga takmičenja našla svoje mesto na veslačkom kalendaru. Prvi put održana 1829, trka čamaca između studenata univerziteta Oksford i Kembridž se održava jednom godišnje dužinom od 6.779 m (4 mi 374 yd) rekom Temzom u Londonu. Univerziteti Jejl i Harvard vode sličnu godišnju „bitku“ od 1852. u Novom Londonu, u Konektikatu, SAD. Postoje razne druge varijacije univerzitetskih trka i regata na razdaljine preko 2.000 m, kao što je Henley Royal Regatta. Održano prvi put 1839, ovo jedinstveno i prestižno takmičenje u veslanju podrazumeva uporedno trkanje dva čamca stazom dugom 2.112 m (1 mi 550 yd). Godine 1988. održana je prva Henley Women’s Regatta, a 1993, u program Henley Royal Regatte uvrštena je prva pojedinačna skul disciplina u ženskoj konkurenciji. Danas učestvuju i ženski osmerci i četverci.
9. Klase čamaca
Ovde je prikazano sedam glavnih klasa čamaca, sa odgovarajućim brojem članova posade i minimalnim dužinama i masama čamaca u skladu sa klasifikacijama FISA. Osma klasa čamaca, kormilarski par, se ređe koristi u takmičenjima.
Četverac bez kormilara – U ovoj školjci sede četiri veslača, po dva sa svake strane.
Četverac skul – Školjka ima četiri skulera, dugačka je 13,4 m (44 ft) i ima masu 52 kg (114 lb).
Četverac sa kormilarom – Sa četiri veslača i kormilarom, ova školjka je dugačka 13,7 m (45 ft) i ima masu 51 kg (112 lb).
Osmerac – Ova školjka ima osam veslača i kormilara; dugačka je 19,9 m (62 ft) i ima masu 96 kg.
Skif – Sa jednim skulerom, ova školjka je dugačka 8,2 m (27 ft) i ima masu 14 kg (30 lb 13 oz).
Dupli skul – Dva skulera sede u ovoj školjci dugačkoj 10,4 m (34 ft), mase 27 kg (59 lb).
Dvojac – Iste veličine i težine kao dupli skul, ova školjka ima jednog veslača s leve i jednog s desne strane.
10. Pravila veslanja
Svaka zemlja ima nacionalno upravno telo sa sopstvenim pravilima za rimen i skul veslanje. Iako se ova pravila neznatno razlikuju, sva imaju za cilj da omoguće bezbedno i ravnopravno trkanje. Svako nacionalno upravno telo je član Međunarodne veslačke federacije (FISA), internacionalnog upravnog tela za ovaj sport.
Trke i Regate – Regate se održavaju pod nadzorom zvanične komisije na čelu sa predsednikom. Pre porinuća čamca, zvaničnici proveravaju da li su posada i čamac usklađeni sa propisima. Na početku trke, sve posade se postrojavaju u svojim stazama uz pomoć elektronskog mehanizma ili pomoćnika za poravnavanje koji ih drže u mestu, dok poravnjavač proverava da li su svi čamci jednako postrojeni. Za oglašavanje starta trke se koriste glasan zvučni signal, pištolj, semafor, ili starter može jednostavno da uzvikne: „Sad“. Čamci se oslobađaju u tom trenutku i trka počinje. U slučaju pogrešnog starta, oglašava se zvono i starter maše crvenom zastavom, za opoziv posada. Posadama je dozvoljen samo jedan pogrešan start. Ako se ponovi, sledi diskvalifikacija.
Sudija prati trku celom dužinom pravca i proverava da li posade krše pravila upravljanja zbog čega mogu da budu diskvalifikovane. Truba se oglašava sa prolaskom svakog čamca preko linije cilja, a sudija podiže belu zastavicu na kraju trke kao potvrdu da je trka uspešno izvedena. Pobednik je čamac čiji je pramac prvi dotakao liniju cilja. Trojica sudija za foto-finiš presuđuju ukoliko postoje nejasnoće u vezi s tim ko je prvi prešao cilj. Porota od najmanje tri zvaničnika, koje imenuje glavni sudija pre početka trke, rešava eventualne zvanične proteste koji nastanu kao posledica događanja na takmičenju.
11. Trka do pobede
Veslači pomno brinu o broju zaveslaja koje posada napravi u minutu. Stopa zaveslaja je visoka na početku trke (više od 50 za muški osmerac), dok čamci sprintaju napred. Tokom ove faze, veslači naporno rade i u mišićima im se skuplja mlečna kiselina. Kada je čamac dostigao željenu brzinu, posada ustaljuje svoj trkački tempo i stopa zaveslaja postaje odmerenija – oko 38-40 za muški osmerac. Na taktičkim tačkama trke, ili za odbijanje pretnji konkurencije, može da se zahteva „power ten“ za noge ili „up two“ za zaveslaj. Dok se približava cilju, posada se sprema za još jedan sprint tako da stopa zaveslaja ponovo raste – 46 ili više nije neuobičajeno – i mišići i pluća veslača počinju da „gore“ još više nego na startu trke. Međutim, visoka stopa zaveslaja nije garancija brzine: tehnički uigrana ekipa može da se kreće brže od manje sposobne ekipe koja vesla uz veći broj zaveslaja.
12. Iz prve ruke
Počeci „modernog“ takmičarskog veslanja leže verovatno u trkama čamdžija na Temzi u Londonu, ali se do kraja 18. veka proširilo na Evropu i Severnu Ameriku. U Velikoj Britaniji, trka čamaca između univerziteta Oksford i Kembridž prvi put je održana 1829, a posle nje je usledila regata u Hinliju 1839. U SAD, Jejl i Harvard su ustanovili sopstvenu univerzitetsku trku 1852, a do 1892, popularnost sporta omogućila je njegovo uključivanje u program Olimpijskih igara u Atini 1896, iako je loše vreme sprečilo njegov debi na Olimpijadi sve do Igara u Parizu 1900. Discipline u ženskoj konkurenciji su predstavljene prvi put na Olimpijadi u Montrealu 1976, dok je veslanje u lakoj kategoriji olimpijski sport od Igara u Atlanti 1996. godine.
Kajak na mirnim vodama
Kanue i kajake su pre više od 6.000 godina izumeli urođenici iz Kanade i sa Grenlanda, koji su ih koristili kao prevozno sredstvo. U devetnaestom veku ova plovila počinju da se upotrebljavaju u raznim sportovima, uključujući i trke na mirnim vodama. Prvi kanu-klub osnovan je u Londonu 1865, a 1924. osnovana je Međunarodna kajakaška asocijacija (IRK) u Kopenhagenu. Iste godine, trke na mirnim vodama bile su pokazni sport na Seni na Olimpijskim igrama u Parizu; godine 1936, na Olimpijskim igrama u Berlinu, postaju zvanična olimpijska disciplina. Trke na mirnim vodama su najstariji oblik takmičenja u kanuu i kajaku. Međunarodna kajakaška federacija (ICF – International Canoe Federation), koja je zamenika IRK, osnovana je 1946. godine u Stokholmu. Prva kajakaška takmičenja za žene održana su 1948. na Olimpijskim igrama u Londonu. Najvažnija međunarodna takmičenja su olimpijade, svetska prvenstva i takmičenja u svetskom kupu, seriji od šest trka koje se održavaju tokom perioda od dvanaest meseci.
2. Takmičenje
Trka na mirnim vodama predstavlja ispit brzine na mirnim vodama bez prepreka. Postoje dve vrste čamaca: kajak i kanu. Na olimpijskim igrama održavaju se trke na 500 i 1.000 m u sledećim kategorijama: K1, K2, K4, C1 i C2. Žrebom se određuje startna pozicija u kvalifikacijama. Raspodela staze za polufinale i finale utvrđuje se na osnovu rezultata prethodne trke. Automatski sistem za start je obavezan; trka je završena kada pramac čamca pređe liniju cilja sa svom posadom na okupu.
3. Karakteristike veslača kanua i kajaka
Trke kajaka i kanua na mirnim vodama zahtevaju izuzetan earobni kapacitet i mišićnu izdržljivost veslača.
Najviše se koriste mišići ruku, ramena i leđa.
Za ovaj sport su takođe neophodni snaga, spretnost, koordinacija, motivacija i takmičarski duh.
Da bi se dostigao nivo forme potreban za međnarodna takmičenja, neophodno je trenirati najmanje 10 godina.
4. Pregled sporta
Od adrenalinskog uzbuđenja slaloma niz plitke brzake, do čiste brzine i napora sprinta na mirnim vodama, vožnja kajakom je sport koji zahteva najvišu atletsku sposobnost i tehničko umeće. Na Olimpijadi se održavaju trke jednoseda, dvoseda i četvoroseda na različitim dužinama, kao i dramatični slalom niz plitke brzake. U ovoj pojedinačnoj trci na hronometar, svaki takmičar vesla određenim redosledom i pravcem oko serije kapija, bez dodirivanje bilo kog dela kapije. Pored olimpijskih disciplina, maraton i trke na divljim vodama se održavaju na međunarodnom nivou. Čak postoji i sport sa loptom koji se zbunjujuće zove kanu polo, iako se igra u kajacima.
5. Na pravcu
Olimpijske discipline na mirnim vodama podrazumevaju trke na 200 m (218 yd), 500 m (542 yd) ili 1.000 m (1.083 yd). Pravac je podeljen na devet staza, od kojih je svaka široka 9 m (29 ft 3 in). Slalomi se održavaju na brzacima prirodnih voda, ili namenski napravljenim vodenim tokovima. Pravac varira u dužini, ali je na njemu uvek između 18 i 25 kapija (parova stubova) obešenih iznad površine vode. Svaka kapija ima broj koji pokazuje trasu pravca. Takmičari moraju da savladaju najmanje šest kapija uzvodno.
6. Klase na mirnim vodama
U olimpijskim takmičenjima postoje tri klase kajaka: K1, K2 i K4. Slovo „K“ označava „kajak“, dok broj predstavlja brojno stanje posade u čamcima. U olimpijskim K1 i K2 klasama, muškarci se trkaju na 200 m (218 yd) i 1.000 m (1.083 yd), dok se u K4 klasi takmiče na preko 1.000 m (1.083 yd). Žene se trkaju na 200 m (218 yd) u WK1 klasi (slovo „W“ označava „žene“) i preko 500 m (542 yd) u svim trima klasama.
7. Trke na mirnim vodama
Priznate od strane ICF-a, trke kanuom na mirnim vodama održavaju se na jasno definisanim pravcima bez prepreka. Takmičari se trkaju uporedo, često u stazama dugim 200 m (650 ft) do 1.000 m (3.250 ft). Minimalni broj kanua koji učestvuju u svakoj trci je tri, a pobednik je prvi kanu koji pređe liniju cilja. Kao i kod slaloma, odvojene discipline se održavaju za muškarce i žene.
8. Veslačka veština
Telo je pokretačka snaga svih ključnih zaveslaja. Početnici često pokušavaju da zaveslaj pojačaju rukama, što dovodi do brzog umaranja i loše tehnike. Iskusni kajakaši koriste telo kao motor, ruke kao prenosnike i lopatice kao točkove. Još jedna česta greška početnika je preterano stiskanje vesla obema rukama. Iskusni kajakaš čvrsto drži veslo samo jednom rukom. Veslo bi trebalo slobodno da se rotira u drugoj ruci.
9. Drugi kajakaški sportovi
Trke na mirnim vodama i slalomi su jedine kajakaške discipline prisutne na Olimpijskim igrama, ali postoje mnoga druga takmičenja i sportovi koji se održavaju na međunarodnom nivou. Trka na divljim vodama je trka na hronometar koja se održava na rečnim brzacima. Maratonske trke su takmičenja na duge staze na prirodnim tokovima, a kanu polo je sport sa loptom koji u kajacima igraju dve ekipe od po pet igrača.
Divlje vode – Za razliku od slaloma, u divljim vodama nema kapija koje ne smeju da se zanemare; jednostavno, cilj trke je da se staza pređe za najkraće moguće vreme. Sprintevi su uzbudljivi juriši na 500 do 750 m (542-820 yd). Kajaci koji se koriste za trkanje na divljim vodama su duži i uži od onih koji se koriste na mirnim vodama.
Maraton – Minimalna dužina maratonskih trka, u skladu sa pravilima ICF-a, je 20 km (12/2 mi) za muškarce i 15 km (914 mi) za žene. Na svetskom kupu i svetskim prvenstvima, staza se uglavnom prostire na 40 km (25 mi) i sadrži prepreke kao što su stene i plićaci. Mnoge maratonske trke su takmičenja u ekstremnoj izdržljivosti koja traju satima i u kojima se prelazi više stotina kilometara.
Kanu polo – Opisivan kao spoj vaterpola i vožnje kajaka, kanu polo je sport u kojem je cilj postići više pogodaka od protivnika tokom dva desetominutna poluvremena. Sport se uglavnom igra u zatvorenom bazenu. Popularan u mnogim zemljama širom sveta, kanu polo ima i prvenstvo sveta koje se održava svake dve godine.
10. Iz prve ruke
Takmičenja u vožnji kajakom prvi put su se pojavila u 19. veku, kada su ljudi počeli da se trkaju na određene razdaljine. Vožnja na mirnim vodama je postala zvanični olimpijski sport na Igrama u Berlinu 1936. Slalom trke su uvrštene u olimpijski program u nešto skorije vreme, postavši redovna disciplina od Olimpijade u Barseloni 1992.
Kanu na divljim vodama
1. Uvodne preambule
Pre više stotina godina prvobitni stanovnici Kanade jurili su rečnim brzacima koristeći kanu kao prevozno sredstvo. Današnje slalom trke na divljim vodama predstavljaju ispit brzine i preciznosti. Veslači moraju da savladaju niz kapija, od kojih neke treba proći uzvodno. Slalom trke su novijeg datuma. Nakon što su 1972. uključene u program Olimpijskih igara u Minhenu, dvadeset godina ih nije bilo na ovim takmičenjima. Ponovo su postale olimpijska disciplina 1992. godine u Barseloni. U kanuu i kajaku na divljim vodama muškarci nastupaju u kategorijama C1 i C2, a žene u kategoriji K1.
2. Takmičenje
Takmičenja u slalomu na divljim vodama održavaju se u pojedinačnim i grupnim kategorijama K1. C1 i C2 za muškarce i K1 za žene. Takmičari moraju savladati niz kapija po redu i u određenom pravcu i ne smeju ih dodirnuti lopaticom vesla, telom ili čamcem. Kapije se prolaze nizvodno i uzvodno. Takmičenje uključuje dve trke, a ukupni rezultat određuje konačno rangiranje. Takmičari koji dodirnu kapiju dobijaju dve sekunde kazne, dok kaznu od pedeset sekundi dobijaju ako prođu kroz kapiju u pogrešnom pravcu ili je promaše. Startni redosled se određuje žrebom, a takmičari počinju trku u intervalima od jednog minuta.
3. Vodena staza
Staza može da bude prirodna ili veštačka, sa dvadeset do dvadeset pet postavljenih i brojevima označenih kapija, uključujući najmanje šest koje moraju da se savladaju uzvodno.
4. Karakteristike veslača kanua i kajaka
Pored tehničkog znanja, kanuisti i kajakaši moraju posedovati snagu, energiju i spretnost.
Trening van vode sastoji se od trčanja i dizanja tegova kako bi se održala kardiovaskularna izdržljivost i snaga mišića. Treninzi na vodi na duge razdaljine pojačavaju izdržljivost mišića, treninzi na razdaljine srednje dužine povećavaju brzinu i broj zaveslaja u minutu, dok treninzi na kraće razdaljine razvijaju snagu pri maksimalnom broju zaveslaja u minutu.
5. Pregled sporta
Vožnja kanuom je naporan vodeni sport u kome se muškarci ili žene takmiče pojedinačno ili u parovima. Takmičari se utrkuju u prelaženju staze za najkraće vreme i koriste jednostrano veslo za upravljanje plovilom kroz vodu. Postoje dve takmičarske discipline, slalom i kanu na mirnim vodama. U slalomima koji se održavaju na brzoj vodi, takmičari moraju da savladaju niz kapija, dok se u trkama na mirnim vodama takmičari trkaju uporedo. Za razliku od kajakaša, kanuisti uglavnom veslaju u klečećem položaju.
6. Staza za slalom
Takmičenja u slalomu se održavaju na prirodnim vodenim tokovima kao što su brze reke, ili na namenski izgrađenim stazama koje oponašaju uslove brzih struja. U oba slučaja, staza je duga oko 400 m (1.300 ft). Kapije su obešene iznad vode i one definišu trasu. One sa zelenim i belim prugama treba da se savladaju nizvodno, dok najmanje šest kapija sa crvenim i belim prugama zahtevaju od kanuiste da vesla uzvodno. Staze za slalom se takođe koriste za vožnje kajaka.
7. Slalom trke
Cilj slalom trka je da se savlada brzi prirodni ili veštački rečni tok dužine oko 400 m (1.300 ft). Pravac je obeležen sa 18 do 25 kapija i takmičar mora da ga pređe za najkraće moguće vreme, bez pravljenja prekršaja. Kretanje svakog takmičara se precizno meri, a za svako dodirivanje kapije sledi vremenska kazna od dve dodatne sekunde. Međunarodno takmičenje se sastoji iz dva pokušaja, i vremena se sabiraju da bi se dobilo celokupno prolazno vreme.