Boks
Boks je borilački sport u kojem dva protivnika jedan drugog udaraju samo pesnicama, unutar granica četvrtastog terena ograničenog konopcima, koji se naziva ring. Pugilizam (pesničenje), rani oblik boksa, prvi put se javlja kao olimpijski sport na dvadeset trećim igrama, 668. godine pre n. e. Pugilisti, preteče današnjih boksera, ograničavali su svoje pokrete na zadavanje i blokiranje udaraca. Da bi sprečili prelome, šake su čvrsto obmotavali dva centimetra širokom i dva metra dugačkom kožnom trakom, zvanom cestus. Kasnije je ušlo u običaj da se cestus ojačava olovnim kuglicama ili klincima, a borbe su postajale sve žešće i surovije. Boks se prvi put javlja u Engleskoj u 18. veku, a od 1857. godine u njemu važe pravila koja je formulisao markiz od Kvinsberija. Tim pravilima utemeljen je boks kakav danas poznajemo. U Severnoj Americi boks je zvanično priznat 1888, a postao je olimpijski sport 1904. godine, na Igrama u Sent Luisu. Ženski boks, koji je ranije bio zabranjen, priznala je 1994. godine Međunarodna amaterska bokserska asocijacija (IABA-International Amateur Boxing Association), organizacija koja je osnovana 1946, a sačinjava je preko 200 nacionalnih udruženja. Popularnost ženskog boksa, amaterskog i profesionalnog, konstantno raste tokom devedesetih godina XX veka.
2. Pregled sporta
Boks je sport koji zahteva veliku veštinu i fizičku čvrstinu. Dva borca nastoje da udare jedan drugog pesnicom kako bi zabeležili poene kod pomoćnih sudija ili sudije u ringu, i sami izbegavajući udarce. Skoro svi delovi glave i tela iznad struka su oblasti određene za postizanje poena. U takmičenjima se pobeđuje na poene ili nokautom. Amaterski i profesionalni bokserski rangovi se u mnogo čemu razlikuju, a najuspešniji profesionalni borci spadaju u sportiste sa najvećim zaradama na svetu.
3. Organizacija meča
Pre svake borbe bokseri moraju da izmere telesnu težinu i prođu lekarski pregled. Boks-meč je podeljen na runde, između kojih su jednominutne pauze. Profesionalni mečevi mogu imati od 4 do 12 trominutne pauze. Profesionalni mečevi mogu imati od 4 do 12 trominutnih rundi. U olimpijskom boksu meč se sastoji od četiri dvominutne runde. Posle svake runde bokserima se računaju poeni na osnovu zadatih udaraca, tehnike i pridržavanja pravila. Ako meč ne bude završen pre predviđenog vremena, pobednik se određuje na poene. To se naziva pobedom po odluci sudija. Borba se pre isteka vremena može dobiti nokautom (kada je borac udarcem oboren na pod i ne uspe da ustane u roku od deset sekundi), sudijskim prekidom borbe, diskvalifikacijom ili protivnikovom predajom. Dozvoljeni su samo udarci „iznad pojasa“, u šta ne spadaju leđa, vrat i potiljak. Pojas je zamišljena linija koja se nalazi tik iznad kukova. Udarci se moraju zadavati delom rukavice koji prekriva nadlanicu. U olimpijskom boksu ovaj deo rukavice obojen je belo. Na olimpijskim igrama takmiče se samo muškarci. Da bi mogao da se takmiči, bokser mora biti stariji od 17, a mlađi od 34 godine.
4. Ring
Naziv bokserski „ring“ (na engleskom ring - prsten) je arhaizam koji potiče iz perioda kada su takmičenja održavana u grubo opisanom krugu na zemlji. Moderni bokserski ring je postavljen na izdignutoj platformi. Oblika je kvadrata, sa stubom u svakom uglu, za koji su zatezačima prikačena četiri paralelna reda konopaca. Svaka strana standardnog ringa je duga 4,88-7,32 m (16-25 ft) između konopaca uz dodatnih 60 cm (2 ft) spolja. Platforma je podignuta 90-120 cm (3-4 ft) od nivoa zemlje, a stubovi su visoki oko 1,5 m (5 ft).
5. Pravila borbe
Osnovna pravila boksa podrazumevaju da dva borca slične mase, koje nadgleda sudija, pokušavaju da udare jedan drugog iznad struka stisnutim pesnicama s namerom da postignu više poena od protivnika (kako bi osvojili runde), ili obore protivnika na pod na period od 10 sekundi. Udarci u potiljak ili bubrege nisu dozvoljeni, kao ni udarci sa otvorenim delom rukavice na kojem se nalaze pertle. Osim ovih, sva ostala pravila amaterske i profesionalne verzije ovog sporta se razlikuju.
6. Amater
Amaterski borci nose šorts, prsluk i patike. Radi zaštite nose štitnik za zube, suspenzor i kožnu kacigu za glavu. Borba se sastoji od tri dvominutne runde. Poeni se dobijaju za svaki dozvoljeni udarac koji se izvede delom rukavice na zglavku (obojen belo), a ukupni broj poena u čitavoj borbi odlučuje pobednika.
7. Profesionalac
Za razliku od ovoga profesionalci se bore goli do struka i bez kaciga za glavu. Borbe su takođe mnogo duže-mečevi na svetskom prvenstvu se sastoje od deset trominutnih rundi, sa jenominutnom pauzom između svake runde. Tročlana sudijska komisija dodeljuje od 1 do 10 poena za pojedinačne runde. Borac koji pobedi u rundi osvaja 10 poena, gubitnik 9. Ako je runda posebno jednostrana - desi se nokdaun - bodovi se raspodeljuju kao 10 prema 8. Sudija oduzima poene za nesmotrene poteze.
8. Veština u ringu
Osnovni bokserski trening se zasniva na fizičkoj pripremi, poboljšanju brzine kretanja, izvođenju direkta i radu nogu. Dobri udarci rukom se mogu izvesti samo sa čvrstim osloncem. Tehnike zadavanja različitih udaraca se uče kasnije. Vrhunski bokseri rade sa trenerima nedeljama pre zvanične borbe, radeći na sveukupnoj kondiciji i borbenom stilu prilagođenom narednom protivniku. Oni vežbaju ključne udarce i sparinguju sa protivnicima slične građe i borbenog stila poput onog njihovog protivnika, pokušavajući da steknu izvesnu prednost.
9. Iz prve ruke
Međunarodna asocijacija amaterskog boksa (AIBA) rukovodi amaterskim boksom širom sveta od 1946. Oni nadgledaju pravila i propise ovog sporta, rukovode boksom na Olimpijskim igrama i organizuju Svetsko prvenstvo od 1974. Profesionalni sport je uprljan neslaganjima i korupcijom na rukovodećem nivou. Niz rukovodećih tela priznaje svog sopstvenog svetskog šampiona u različitim kategorijama. U modernom profesionalnom boksu se retko dešava da borac bude priznat za neospornog svetskog šampiona.
10. Profil borca
Bokserima je potreban snažni gornji deo tela - pogotovo jak udarac pesnicom - i visoka otpornost na udarce („snažna brada“). Boks je veoma naporna aerobna vežba, tako da borci treba da fanatično treniraju i poseduju ogromnu izdržljivost. Brzina, pokretljivost i brzi refleksi su od koristi, pogotovo za one koji se bore u lakšim kategorijama.
11. Tipovi borca
Borbeni stil koji bokser odabere je zasnovan na njegovoj fizičkoj građi i prednostima i slabostima. Na primer, bivši šampion u superteškoj kategoriji, Majk Tajson, imao je silovit, direktan stil i žestok udarac. U poređenju s tim, stil Flojda Mejvedera Juniora je zasnovan na gracioznosti i stabilnosti Često je bio u stanju da deklasira protivnika lukavstvom, pre nego sirovom snagom. Borac sa distance - Bokseri koji se bore na distanci su obično visoki ljudi sa dugim domašajem. Ne moraju da se približe protivniku da bi ga ugrozili i odolevaće svim pokušajima da se uvuku u otvorenu borbu. Vrhunski borci sa distance, poput bivšek šampiona u superteškoj kategoriji Lenoksa Luisa, obično imaju i snažan direkt. Borac izbliza - Obratno, borci izbliza su često nižeg rasta i imaju kraći domašaj. Pošto ne mogu pobediti u borbama sa distance, oni koriste niži centar gravitacije kako bi se približili na silu, čime kvare rad svog protivnika i zadaju svoje razorne udarce. Borba između dva borca izbliza je uvek dramatična, jer nijedan od njih ne odstupa. Kavgadžija - Takođe poznat kao „razbijač“ ili „obarač iz jednog udarca“, kavgadžija često predstavlja sve ono što je najbrutalnije u ovom sportu. Razbijačima nedostaje finesa u ringu, ali to nadoknađuju sirovom snagom i često su u stanju da nakautiraju svakog protivnika samo jednim udarcem. To ih čini uzbudljivim za gledanje.
Mačevanje
Mačevanje je borbeni sport u kojem se dva protivnika bore floretom, mačem ili sabljom. U nekadašnjim borbama, na treninzima, na predstavama, radi časti, zadovoljstva ili sporta, u mačevanju su se koristila veoma raznolika oružja: rimski mač, japanska sablja, turski šimitar (krivi mač), karolinški mač, španski rapir (mač) ili savremeni električni floret. Na jednom egipatskom reljefu iz vremena Ramzesa III prikazani su mačevaoci s maskama i oružjem sa zaštićenim vrhovima. U srednjem veku su propisana turnirska pravila. Mačevanje je postalo popularno u Španiji u 15. veku, a francuski kralj Šarl IX 1567. godine osnovao je Akademiju za borbe oružjem. Floret, koji se koristi s elegancijom, učtivošću i veštinom, prvi put se javlja u 17. veku. U 19. veku, mada su dvoboji bili zabranjeni i širila se upotreba vatrenog oružja, publiku su oduševljavali Dimini i Skotovi romani koji su oživljavali eru ogrtača i mačeva, a mačevanje je ponovo postalo popularno. U Francuskoj su se učenici obučavali u Žoanvilskoj školi, osnovanoj 1852, a mačevanje je postalo pravi sport. Mačevanje - floretom i sabljom - bilo je uključeno u prve moderne olimpijske igre, a mač je dodat 1900. godine. Osim elektronskog registrovanja bodova („tuševa“), pravila i tehnike mačevanja veoma malo su se promenili od njegovih početaka.
2. Takmičenje
Nakon signala za početak, borba teče, a prekida se ako se zabeleži kontakt (ili pogodak), ako se objavi pogrešan pokret, ako se mačevaoci dodirnu telima, ako jedan od njih padne, iskorači nogom izvan planše (mačevalačke staze ili piste) ili načini faul. Borba s direktnom eliminacijom sastoji se iz tri trominutne runde, odvojene jednominutnim pauzama. Borba traje dok se ne postigne najviše 15 pogodaka (tuševa). Ako je krajnji rezultat nerešen i potreban je jedan dodatni tuš, prednost (tj. pobednički poen) najpre se daje jednom od boraca koji se nasumično odabere. Onda počinje produžetak, a ako nijedan od takmičara ne zabeleži tuš, borbu dobija onaj koji je imao prednost. U sve tri mačevalačke discipline postoji pojedinačno i ekipno takmičenje. Ekipu sačinjavaju tri mačevaoca (i jedan rezervni). Pobeđuje ona ekipa koja prva dostigne ukupno 45 tuševa na mačevaocima protivničkog tima, ili ekipa koja na kraju borbe ima više tuševa. Mačevanje je takođe jedna od pet disciplina u modernom petoboju. Međunarodna mačevalačka federacija (FIE-Federation internationale d�escrime) upravlja međunarodnim takmičenjima, a svetska prventsva održavaju se svake godine, osim u godinama olimpijskih igara.
3. Pregled sporta
Mačevalački mečevi se sastoje od borbi između dva protivnika koji su naoružani mačevima tupog vrha. Poeni se postižu pogađanjem propisanih površina na protivnikovom telu vrhom mača. Važeće površine su određene vrstom oružja koje se koristi. Moderno mačevanje se razvilo iz vekovne tradicije mačevanja u ratu. Iz veštine preživljavanja mačevanje se razvilo u sport tokom 16. veka. Bilo je na programu Prvih modernih olimpijskih igara 1896, od kada je stalno prisutno na ovom najprestižnijem takmičenju.
4. Na pisti (stazi)
Borbe u mačevanju se izvode na uskoj podignutoj platformi poznatoj kao pista, produženoj na oba kraja. Visina platforme se može razlikovati; pista je podignuta da bi gledaoci imali bolji pogled na nadmetanje. Borilački prostor je prekriven neklizajućim provodnim prekrivačem koji oblažava svaki kontakt mača sa podom.
5. Pravila borbe
Mačevalački dvoboj se sastoji iz tri trominutne borbe, sa pauzom od jednog minuta između svake. Pobednik je prvi takmičar koji postigne 15 poena, ili onaj koji ima veći rezultat po isteku dozvoljenog vremena. Takmičar postiže poen ostvarivanjem legitimnog kontakta sa važećom površinom na telu protivnika. Svaka od tri mačevalačke discipline ima sopstvenu važeću površinu. Ako mačevalac zakorači iza zadnje granice na svojoj strani piste, protivniku se dodeljuje poen. Na olimpijskim takmičenjima nema preliminarnih rundi, već su sva takmičenja eliminaciona. Floret - Borba floretom nudi najmanju važeću površinu; ona je koncentrisana na trupu protivnika. Elektronski sistem registruje samo udarce koji pogode ovu površinu. Mač - U borbi mačevima udarac može biti registrovan po čitavom telu. Međutim, većina napada se izvodi u pravcu najbližeg protivnikovog ekstremiteta, poput šake, ruke ili prednjeg stopala. Sablja - Čitav gornji deo tela je važeća površina u borbi sabljom, uključujući ruke i glavu. Mačevanje sabljom je munjevito brzo i običo se sastoji od napada i finti (lažnih napada).
6. Napad i odbrana
Mačevalačke tehnike se fokusiraju na postizanje uspešnih tuševa (dodira) o važeće površine na telu protivnika. Napadački odbrambeni potezi su od jednake važnosti na takmičenjima, jer vešt mačevalac može da blokira napad i pretvori ga u priliku da izvede kontranapad. Kao suprotnost dramatičnim gestovima i smelim napadima koji se često viđaju u avanturističkim filmovima, obično se zahtevaju mali, precizni pokreti kako bi zadao (ili izbegao) udarac - prikriveni napad je teže predvideti od dramatičnog.
7. Iz prve ruke
Mačevanje se razvilo iz oblika borbe koji su praktikovali stari Egipćani i Rimljani, iako su sadašnja pravila i propisi u grubim crtama zasnovani na konvencijama razvijenim u Evropi u 18. i 19. veku. Rukovodeće telo mačevanja je Međunarodna mačevalačka federacija (Federation Internacionale d�Escrime - FIE), osnovana 1913. u Parizu kako bi se standardizovala pravila koja su omogućila održavanje međunarodnih turnira. FIE organizuje svetske šampionate koji se održavaju svake godine, osim u godini Olimpijskih igara. Mačevanje je olimpijski sport od prvih modernih Olimpijskih igara 1896, a žensko takmičenje je prvi put održano 1924.
8. U gard
Mečevi počinju tako što mačevaoci zauzimaju pozicije iza svojih početnih linija. Sudija označava početak borbe uzvikom „u gard!“. Borba je atletska i brza (što elektronski sistem bodovanja čini neophodnim) i sastoji se od serije napada, parada i riposti (kontranapada). U mačevanju floretom i sabljom pravilo „prednost napada“ određuje ko dobija poen ukoliko oba borca istovremeno zadaju udarac. To uglavnom znači da napadač osvaja poen. Kada se koriste mačevi, oba borca dobijaju poen.
9. Profil sportiste
Brzina, hitre reakcije, agilnost i brz rad nogu su važne veštine za šampione u mačevanju, koji su uglavnom sitne i vitke građe. Stabilnost, ravnoteža i koordinacija oka i ruke su takođe potrebni atributi. Mentalne veštine su podjednako važne kao i fizičke: koncentracija, brzo razmišljanje i taktička sposobnost su svi odreda važni.
Džudo
Džudo na japanskom jeziku znači „nežan način“. Ova borilačka veština se razlikuje od drugih po tome što podrazumeva da jedan takmičar treba da rukama obori suparnika na zemlju. Zasnovan na džijudžicuu, drevnoj japanskoj borilačkoj veštini, a formiran krajem devetnaestog veka zahvaljujući Japancu Džigoru Kanou, džudo je sport čiji je cilj fizičko i moralno usavršavanje onoga ko se njime bavi. Suštinski princip džudoa je da se takmičar ne suprotstavi direktno protivniku, već da snagu napadača upotrebi u svoju korist. Džudo se prvi put pojavio na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. istovremeno kao odbrambena veština, demonstracioni i takmičarski sport, a do 1972. u Minhenu isključivo je bio muški sport. Prvo svetsko prvenstvo za muškarce održano je u Tokiju 1956, a za žene u Njujorku 1980. godine. Džudo za žene je predstavljen na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, a postao je zvanična disciplina na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992.
2. Organizacija takmičenja
Za svaku borbu žrebom se odabiraju protivnici istog ranga. Poraženi uvek ispada iz daljeg takmičenja, sem polufinalista koji se bore za bronzano odličje. Dvojica finalista se bore za zlatnu i srebrnu medalju. Džudisti mogu imati i 5-6 borbi u jednom danu dok ne uđu u finale. Prvi izvučeni džudista nosi plavi, a drugi beli kimono. Takmičari se klanjaju jedan drugom pre nego što dođu na tatami, zauzimaju svoje pozicije prema boji kimonoa, a zatim se ponove naklone. Borba počinje kada sudija kaže: „Hadžime!“ Džudisti se klanjaju jedan drugom i kada napuštaju tatami, koji označava prostor poštovanja i discipline, što su dve veoma važne odlike džudoa. Borba se završava kada jedan takmičar osvoji ipon (10 poena) ili nakon 5 minuta borbe. Ako niko nije osvojio ipon, pobednik je onaj koji je sakupio više poena. Ako nakon isteka vremena niko nije osvoji nijedan poen ili je rezultat nerešen, džudisti se bore za „zlatni poen“ u dodatnih 5 minuta. Prvi koji osvoji poen u tom periodu postaje pobednik. Ako se ni tada ne promeni rezultat ili se ne dodeli kazneni poen, sudija oglašava: „Hantei!“. Tada pobednik određuje glasanje glavnog i dvojice pomoćnih sudija.
3. Pregled sporta
Džudo se razvio u 19. veku iz učenja Japanca Džigoro Kanoa. Zasnovan na vekovima starim tehnikama džiju-džicua, ovaj borilački sport bez oružja zabranjuje bilo kakav oblik udaraca rukom ili nogom. Umesto toga cilj je postići ipon - što bi odgovaralo nokautu u boksu - bacanjem protivnika na zemlju, pritiskanjem protivnika ili iznuđivanjem predaje upotrebom poluge na ruci ili gušenjem.
4. Sistem pojasa
Boja pojasa džudiste odgovara njegovom rangu unutar kju-dan sistema stepenovanja. Tradicionalno postoji šest učeničkih stepenova ili kjua. U zapadnoj varijanti džudoa zastupljene su sledeće boje pojasa: šesti kju (beli), peti kju (žuti), četvrti kju (narandžasti), treći kju (zeleni), drugi kju (plavi) i prvi kju (braon). Neke zemlje imaju dodatne kju rangove i boje pojasa. U japanu džudisti obično nose beli pojas do ranga prvog kjua. Boje pojasa 12 naprednih stepenova su mnogo doslednije. Pojas za prvih pet danova je crni. Džudisti od šestog do osmog dana nose pojaseve sa naizmeničnim belim i crvenim (ili crnim) pločama. Pojasevi u punoj crvenoj (ili crnoj) boji se dodeljuju džudistima do jedanaestog dana. Dvanaesti dan se obeležava belim pojasom koji nalikuje jednostavnom belom pojasu za početnika, samo je širi.
5. Semafor
Semafor prikazuje štopericu, poene i kazne koje je svaki džudista prikupio tokom borbe. Četiri rezultata se mogu prikazati u vrhu semafora (prikazanom ispod, sleva nadesno): „I“ za ipon, „W“ stoji za vaza-ari, „Y“ stoji za juko i „K“ stoji za koka. U džudou se primenjuju dve kazne, prikazane crvenim svetlom pored slova u centru semafora: „H“ znači hansokumate (automatska diskvalifikacija), a „S“ označava šido. Ako se džudisti dosude četiri šidoa dodeljuje se hansokumakea i diskvalifikacija džudiste.
6. Iz prve ruke
Džudo je prvi put viđen na Olimpijskim igrama 1964. u Tokiju. Nije bio deo Olimpijskih igara 1968. u Meksiko Sitiju, ali je postao redovan olimpijski sport za muškarce od igara u Minhenu 1972. Ženski džudo je uvršten kao demostracioni sport na Olimpijadi u Seulu 1988, a na igrama u Barseloni 1992. postaje zvanično olimpijsko takmičenje. Svetsko prvenstvo za muškarce, žene i juniore se održava svake druge godine.
7. Profil borca
Svako može trenirati džudo. Nema ograničenja u pogledu telesne građe ili pola sportista. Postoji podela u kategorije po težini takmičara. Snaga je od izuzetnog značaja, ali i pokretljivost je isto važna.
Sumo rvanje
Krajnji cilj sumo rvača ili sumotorija jeste da izgura iz ringa svog protivnika ili da ga izbaci iz ravnoteže tako da on još nekim delom tela, pored stopala, dodirne zemlju. Korene sumo rvanja („sumo“ na japanskom jeziku znači „borba“) treba tražiti u ranoj istoriji Japana, ali prvi zapisi o turnirima potiču iz 23. godine pre n. e. ove borbe bile su deo rituala kojim je trebalo umilostiviti božanstva šinto religije, a takođe su se koristile za razrešenje političkih nesuglasica. U tim borbama mogao je svako da učestvuje, a pobednik je mogao da ubije ili da natera poraženog da prizna svoju grešku. Pravila i tehnike sumo rvanja utvrđeni su tokom perioda Heian (794-1185). Od početka XVII veka do devedesetih godina prošlog veka sumo je bio isključivo muški sport. Kao deo nastojanja da ovaj sport postane olimpijska disciplina, Međunarodna sumo federacija (IFS-International Sumo Federation) distancirala se od tradicionalnog načina borbe hrabreći i muškarce i žene da se bave ovim sportom.
2. Organizacija takmičenja
Nakon najave, đoji (sudija) pevanjem objavljuje imena sumotorija, koji posle toga ulaze u ring (dohjo), odlaze svaki u svoj ugao i utabavaju zemlju. Zatim im drugi sumotori (najčešće pobednik prethodnog meča ili jedan od sledećih takmičara) daje vodu. Nakon ispiranja usta, brišu usne belim papirom (neki brišu i pazuhe), posipaju so po ringu i pljeskaju rukama tražeći naklonost viših sila. Šire dlanove kako bi pokazali da ništa ne kriju, prilaze centru ringa, gde ponovo udaraju nogama o zemlju i gledaju jedan drugog. Tokom borbe rvači mogu da odu u svoj ugao 4-5 puta da isperu usta i pospu još soli po ringu. Slabije rangirani sumotori ima manje ritualnih pokreta ili ih uopšte nema. Borbe često traju samo nekoliko sekundi. Udaranje, šutiranje i davljenje je zabranjeno, kao i napadi usmereni na stomak i oči, čupanje kose i udaranje ispod pojasa. Dozvoljeno je gurkanje i pljeskanje protivnika. Meč ne može da se završi nerešeno; đoji odlučuje ko je pobednik. Ako se neko od pomoćnih sudija ne slaže s konačnom odlukom, može da traži ponavljanje borbe.
3. Pregled sporta
Sumo rvači teže da izbace protivnika iz ringa ili iz ravnoteže tako što će ga primorati da dodirne tlo drugim delom tela izuzev stopalom. Mnogi mečevi ne traju duže od nekoliko sekundi, ali tehnike, taktike i rituali su beskrajno fascinantni milionima gledalaca. Sumo je verovatno nastao u Kini u 3. veku p.n.e., ali je praktikovan bezmalo ekskluzivno u japanu sve do 20. vek, kada se njegova popularnost raširila po čitavom svetu.
4. Borilačka zona
Sumo borbe se održavaju na podignutoj kvadratnoj platformi po imenu dohjo, unutar koje je obeleženi kružni ring. Ovaj prostor se smatra svetim za duhove šintoističke religije. Za svaki veliki turnir gradi se novi dohjo. Ivice kruga su poprskane peskom kako bi sudija lakše video kada rvač dodirne obod.
5. Pobeda u borbi
Na početku borbe svaki rvač pljeska rukama kako bi pokazao da ništa ne drži u njima. Tokom borbe, prvi rvač koji padne je gubitnik, ali ako oba rvača padnu istovremeno, glavni sudija ili pomoćne sudije mogu dodeliti pobedu bilo kojem od boraca ako, po njihovoj proceni, onaj drugi nije imao šanse da pobedi. Udarci rukom ili nogom, gušenje, napadi u oči ili stomak, vučenje za kosu i udaranje ispod pojasa su svi odreda zabranjeni i kažnjivi diskvalifikacijom.
6. Sistem rangiranja
Sumo rvači imaju strogu hijerarhiju: njihov rang se podiže nakon pobede i spušta nakon poraza. Izuzetak su oni nosioci najvišeg zvanja, jokozune, koji uglavnom radije odlaze u penziju umesto da im se snizi rang. Džurjo rvači i oni rangirani iznad njih imaju pravo da nose kešo mavaši (ceremonijalne svilene kecelje).
7. Stilovi u sumou
Postoje dva glavna stila sumo rvanja: oši-zumo i jocu-zumo. U prvom, koji se takođe zove „odvojeno borenje“, cilj je izgurati protivnika iz ringa, često korišćenjem njegove vlastite mase protiv njega. U jocu-zumo stilu cilj je uhvatiti protivnikov pojas i potom ga izneti van ringa ili ga oboriti na zemlju. Specifične tehnike su prikazane ispod.
8. Iz prve ruke
U modernom sportu sumo rvanja najprestižnija takmičenja su Veliki sumo turniri. Šest takvih turnira se održava svake godine - tri u Tokiju i po jedan u Osaki, Nagoji i Fukuoki. Svaki turnir traje 15 dana i prate ga milioni televizijskih gledalaca. Rvači mogu biti unapređeni ili degradirani iz jednog ranga u drugi nakon nastupa na ovim takmičenjima. Sumo rvanje se iz svog istorijskog uporišta u Japanu raširilo u mnoge druge delove sveta tokom druge polovine 20. veka: sada je čvrsto uspostavljeno u 76 drugih zemalja, uključujući Sjedinjene Države i 24 evropske zemlje.
9. Profil borca
Sumo rvači moraju biti teži od 69 kg (154 lb) i viši od 1,7 m (5 ft 7 in). Iako većinu načuvenijih boraca čine gorostasni muškarci ogromnog trupa i niskog centra gravitacije, vešti borci malog stasa često mogu savladati veće protivnike.
Karate
Karate je japanska borilačka veština koja kombinuje borba, samoodbranu, fizičku kondiciju i duhovni razvoj s tehnikama korišćenja ljudskog tela kao prirodnog oružja (šake, laktovi, ruke, stopala, kolena i glava). Moderni karate se razvio iz kineskih borbenih tehnika i borbene veštine golim rukama te, koja se upražnjava na ostrvu Okinavi. Kombinovanjem ova dva metoda nastale su dve glavne škole - šorin-rju i šorej-rju. Danas postoji više od 70 stilova karatea. Funakoši Gičin, osnivač modernog karatea, bio je jedan od prvih koji su u Japan doneli znanje i veštine stečene na Okinavi. On je početkom 20. veka stvorio stil šotokan, zasnovan pre svega na školi šorin-rju. Ostali učitelji su takođe razvili svoje stilove. Na primer, Hinori Ocuka, Funakošijev učenik i stručnjak za džijudžicu, uveo je vado-rju; Čodžun Mijagi je bio nadahnut školom šorej-rju i razvio je godžu-rju, a Masutacu Ojama je stvorio kjokušinkaj, zasnovan na šotokanu i gdžu-rjuu. Takmičenja u karateu za muškarce počela su da se održavaju pedesetih godina prošlog veka, a za žene tek osamdesetih godina. Ovaj sport je danas organizovan u nekoliko međunarodnih federacija.
2. Organizacija takmičenja
Iako pravila variraju od jedne do druge organizacije, postoje u osnovi tri vrste takmičenja: demonstracija lomljenja (tamašivari), simulacija borbe protiv jednog ili više zamišljenih napadača (kata) i sparing borba (šjai ili kumite). U nekim stilovima karatea, kao što je kjokušinkaj, veoma su popularne demonstracije lomljenja; međutim, one nisu obuhvaćene drugim stilovima. Sportisti u demonstracijama koriste daske, cigle, led itd. U pitanju su takmičenja pojedinaca. U demonstraciji kata takmičar izvodi koreografiju sastavljenu od niza pokreta koji prikazuju borbenu tehniku. Prilikom ocenjivanja stepena uvežbanosti karatiste sudije uzimaju u obzir tehničku preciznost, kretanje, disanje, snagu, koordinaciju, ritam, ravnotežu i koncentraciju. Na takmičenjima mogu učestvovati pojedinci ili timovi. U nadmetanju timova učesnici istovremeno izvode pokrete trudeći se da budu maksimalno sinhronizovani. Borbe normalno traju od 1 do 3 minuta. Protivnici se poklone jedan drugom i meč počinje. Prema opštem pravilu, udarci moraju da se zaustave pre nego što dotaknu telo protivnika, mada je u nekim oblicima borbe kontakt dozvoljen (polukontakt, pun kontakt, borbeni karate, kenka-karate itd). Pa ipak, udarci u prepone, vrat, zglobove, kičmu, slepoočnice i potiljak su uvek zabranjeni. Na nekim takmičenjima cilj karatiste je da primeni savršeno kontrolisanu tehniku koja kombinuje dobro postavljanje, preciznost, snagu, ritam i pravilan stav. Ako takmičar izvede uspešan napad, osvaja bod - ipon. Prvi karatista koji osvoji dva ipona proglašava se pobednikom, ili, ako je vreme predviđeno za meč isteklo, pobeđuje takmičar s više osvojenih bodova. Meč može da se prekine pre nego što su osvojena dva ipona ili pre nego što istekne vreme ako jedan od protivnika napusti podijum ili ne može više da se takmiči zbog povrede.
3. Pregled sporta
Karate je japanska borilačka veština koja doslovno znači „prazna ruka“. Poreklo vodi iz kineskih borilačkih tehnika i u njemu se koriste ruke, šake, laktovi, kolena, stopala i glava. Njegovi glavni principi su samoodbrana, telesna kondicija i duhovna osvešćenost, koje karatisti tradicionalno neguju u cilju usavršavanja vlastite ličnosti. U početku se uče osnovne tehnike disanja, udaraca nogom i rukom, blokiranja i mnogi stavovi koji pružaju osnovu stabilnosti ili pokretljivosti. Tri glavna elementa karatea su kata (serija pokreta), kumite (sparing sa partnerom) i kobodo (tehnike rukovanja oružjem). U sedamdesetim i osamdesetim godinama dvadesetog veka karate je zadobio takmičarski status i vremenom se razvio u sport sa svetskim turnirima.
4. Borilački prostor
Kumite (sparing) mečevi se održavaju na kvadratnoj strunjači okruženoj velikim brojem zvaničnika koji se staraju da takmičari ne krše pravila. Oni dodeljuju poene za prikazivanje ispravnih tehnika. Pravila etikecije se neizostavno poštuju: na primer, takmičari se klanjaju jedan drugom pre početka borbe saginjanjem napred iz struka, ali uvek ostaju na oprezu i gledaju pravo.
5. Karate stilovi
Federacija svih japanskih karate-do organizacija priznaje četiri glavna karate stila: gođu-rju, šito-rju, šotokan i vado-rju, iako postoji više od 70 različitih stilova, uključujući šorin-rju, ueči-rju i kjokušinkai. Stilovi koji ne pripadaju nijednoj od ovih škola ne smatraju se nelegitimnim. Većina škola je povezana sa jednim ili više od ovih tradicionalnih stilova, ili je pod njihovim velikim uticajem.
6. Kata
U kati takmičar izvodi seriju koreografski uobličenih borbenih tehnika, poput udaraca nogom, blokada, i udaraca rukom protiv zamišljenog protivnika. Zvaničnici ocenjuju izvedbu prema nekolikim kriterijumima - preciznosti, disanju, snazi, koordinaciji, ritmu, ravnoteži, koncentraciji i shvatanju pokreta. Kao i u pojedinačnim slučajevima, postoje i karate parovi, koji demonstriraju sinhronizovane pokrete.
7. Iz prve ruke
Svetska karate federacija (WKF) organizuje Svetsko prvenstvo u karateu svake dve godine. Pojedinačna muška takmičenja uključuju kumite, podeljen u nekoliko težinskih kategorija (60 kg, 65 kg, 70 kg, 75 kg, 80 kg i više od 80 kg) i takmičenje u katama. Pojedinačna ženska takmičenja se održavaju u kumiteu, u nekoliko kategorija (53 kg, 60 kg i više od 60 kg) i u katama. Takođe postoje muška i ženska ekipna takmičenja, kako u kumiteu tako i u katama. Kao dodatak ovome Svetska unija karate-do organizacija (WUKO) organizuje Svetsko prvenstvo u karateu za seniore (od 18 do 35 godina) i veterane (36 i više) i Svetsko prvenstvo u karateu za decu, juniore i kadete.
8. Profil borca
Karatisti su snažni, atletski građeni pojedinci sa snažnim gornjim delom tela i nožnim mišićima. Za kumite je karatisti potreban relativno visok prag bola. Svi vodeći karatisti poseduju zavidan nivo samodiscipline i žive svoj život u skladu sa kodeksom karatea (dođo kun).
9. Kumite
Kumite mečevi se obično organizuju na osnovu uzrasta, pola, težine i iskustva. Svaka borba traje tri minuta za muškarce i dva za žene i juniore. Dva takmičara stoje na startnim linijama na strunjači, prave naklon jedan ka drugom i na sudijski signal počinju borbu. Kumite borbe sadrže udarce rukom i nogom, kolenom/laktom, tehnike sa otvorenom šakom, držanja, bacanja i zahvate. Dok izvodi tehniku karatista ispušta glasan kiai ili „duhovni uzvik“. Savršeno izveden udarac ili bacanje dobija ipon, ili poen. Ako udarac nije savršeno izveden, sudija može dodeliti vaza-ari ili polupoen.
10. Boje pojasa
Nivo veštine u karateu je obično označen bojom pojasa, ili obija. Prilikom prelaska u sledeći stepen ocenjuje se nekoliko elemenata učenikovih sposobnosti, uključujući znanje i vladanje tehnikama, kao i katama i kumiteom. Što je viši stepen u pitanju, preduslovi su opširniji i zahtevniji. Broj i boja stepena se razlikuju od stila do stila, ali beli uvek označava osnovni, a braon najviši kju (učenički stepen). Crni pojas je najviši stepen u karateu. Po dobijanju crnog pojasa učenik postaje dan (učitelj), nakon čega može i dalje napredovati, sve do 10. dana.
11. Pravila kontakta
U kumiteu nivo kontakta se razlikuje u zavisnosti od stila i standarda karatiste. Sve tehnike moraju biti kontrolisane i izvedene bez prekomerne sile, pogotovo u glavu i vrat. Udarci u grlo, međunožje, slepoočnice, kičmu, svod stopala i potiljak nisu dozvoljeni - sudija može da dodeli kaznu za svaki od njih.
Džiu-džicu
Džijudžicu, što na japanskom znači „borilačka veština“ ili „umeće gipkosti“, preteča je džudoa i aikidoa i najstarija je japanska borilačka veština. Nastao je verovatno pod uticajem drevnih indijskih i kineskih borbenih tehnika pre više od 2.000 godina. Ovaj način samoodbrane postao je popularan u 12. veku, kada su samuraji i nindže počeli da ga koriste, razvijajući mnoštvo borbenih tehnika primenjivih na bojnom polju. U to vreme, u osnovi džijudžicua bila je želja da se protivnik onemogući ili čak ubije, uglavnom u borbi prsa u prsa, tako što se protivnikova sopstvena snaga koristi na njegovu štetu (otuda vešti borac više koristi tehniku nego snagu). Na džijudžicu su tokom vekova uticale kineske borbene veštine i tehnike sa ostrva Okinava. U Japanu su u 17. veku vojne borbene tehnike džijudžicua postale borilačka veština, čija su pravila uređena tokom perioda Meidži (1868-1912). Kasnije je džijudžicu pretrpeo promene i postao tehnika samoodbrane i takmičarski sport bez smrtonosnih zahvata, koji se upražnjava u raznovrsnim oblicima.
2. Pregled sporta
Džiu-džicu (džijudžicu ili đuđitsu) je drevna japanska borilačka veština koja se u različitim oblicima raširila po čitavom svetu. Dve verzije koje trenutno odobrava JJIF, svetsko rukovodeće telo, jesu borilački sistem i duo sistem. Cilj prvog je postizanje poena. To se može postići udaranjem protivnika i - nakon što se izbaci iz ravnoteže i obori na strunjaču - iznuđivanjem predaje. U duo sistemu borci sparinguju kroz niz unapred dogovorenih poteza.
3. Borilački prostor
Čitava borbena zona, uključujući zonu upozorenja, poznata je kao takmičarski prostor. Obično je oblika kvadrata stranice 10 m (32 ft 6 in). Na velikim takmičenjima podloga je napravljena od tradicionalno ispletenih strunjača od slame, poznatih kao tatami.
4. Pravila borbe (borilački sistem, duo sistem)
Preduslovi za pobedu se razlikuju u zavisnosti od rjua, ili škole. U IJJF takmičenjima postoje dva kompleta pravila, jedan za borilački sistem i drugi za duo. Borilački sistem - Pobednik je borac koji prvi postigne poen (ipon) u svakoj od tri faze borbe: čist udarac rukom ili nogom u udaračkoj fazi; čisto obaranje u fazi bacanja; i predaja u fazi na parteru. Duo sistem - Pre nego što borci stupe u svaku od faza borbe sudija objavljuje broj koji odgovara jednom od 20 dozvoljenih poteza. Jedan borac napada, a drugi se brani. Na primer, napadaču se može zadati da pokuša zahvat gušenja dok se odbrambenom borcu zadaje da odgovori na napad u vidu bacanja (nije dovoljno samo izbeći napad). Dodeljuju se ocene za tehniku i brzinu.
5. Borilačke faze (udaračka, bacanje, parter)
Pod borilačkim sistemom ipon se može postići na niz načina u svakoj od tri faze borbe. Džiu-džicu se klasifikuje kao borilačka veština, ali u njemu nema povređivanja protivnika. Borci koji steknu prednost ne treba - zapravo, ne smeju - da je iskoriste do kraja; već su se dokazali i zabeležili ipon. Udaračka faza - Borac na levoj strani pokušava da stopalom ili šakom pogodi telo protivnika koji eskivira i pokušava da iz odbrane krene u napad. Faza bacanja - Napadač pokušava da stavi jednu ruku preko protivnikovog ramena, a drugu oko njegovog trupa i savija gornji deo svog tela kako bi ga preko svoje butine oborio na strunjaču. Faza u parteru - Jedan borac izvodi zahvati na ruci drugog borca; kada ne može više da izdrži bol on slobodnom rukom tapka po strunjači kako bi označio predaju.
6. Iz prve ruke
Na početku 21. veka džiu-džicu je zabeležio najveći razvoj u Brazilu, gde postoje tri vrste takmičenja: sportski džiu-džicu, u kojem nisu dozvoljeni udarci; rvanje sa predajnim hvatom koje je veoma nalik sportskoj varijanti, osim što borci nose šorts umesto konvencionalnog gija; i najpopularnija od svih, takmičenja u vale tudou (čiste borbe s malo pravila).
7. Profil takmičara
Džiu-džicu borci moraju biti brzi i odlično vladati ravnotežom i snagom, pogotovo prilikom hvatanja. Zglobovi treba da budu što gipkiji, da bi se izvodili napadi i - pošto su udarci uglavnom upravljeni na ramena, laktove i kolena - da bi se napadi primali. Tehnička spremnost je od ključne važnosti za izvođenje poteza.
Rvanje grčko-rimskim i slobodnim stilom
Rvanje je borilački sport u kojem dva protivnika pokušavaju da golim rukama obore jedan drugog i pribiju protivnikova ramena za tlo koristeći se različitim hvatovima i tehnikama. Rvanje je jedan od najstarijih borilačkih sportova. U antičkoj Grčkoj bilo je sastavni deo vojne obuke, a u antičke olimpijske igre prvi put je uvršćeno 708 godine stare ere, gde je bilo udarna disciplina. Rvanje je u to doba bilo brutalan sport koji ima malo sličnosti sa svojim današnjim oblikom. Ovaj sport je 186. godine stare ere dospeo u rimske arene u jednom manje nasilnom obliku, a praktikovan je do četvrtog veka, kada pada u zaborav. U srednjem veku rvanje se iznova javlja u Engleskoj, Francuskoj i Japanu. Bilo je na programu prvih modernih olimpijskih igara 1896, a danas postoji u dva oblika: kao slobodni stil, koji je u olimpijske igre uvršćen 1904, i grčko-rimski stil, koji je postao olimpijski sport 1908. godine. Međunarodna federacija ujedinjenih rvačkih stilova (FILA - International Federation of Associated Wrestling Styles) osnovana je 1912. U novije vreme raste popularnost ženskog rvanja slobodnim stilom; prvo svetsko prvenstvo održano je 1987. godine, a olimpijski sport postalo je na Igrama u Atini 2004.
2. Takmičenje
Borba se sastoji od tri dvominutna perioda. Na kraju svakog perioda mora se proglasiti pobednik. Borbu osvaja rvač koji pobedi u dva od tri perioda. Cilj borbe je da se protivnik obori i da mu se ramena pribiju za tlo dovoljno dugo da sudija proglasi potpunu kontrolu (tuš). Tuš označava automatsku pobedu. Kada su prozvani, protivnici odlaze u ugao strunjače iste boje kao jednodelni dres koji im je dodeljen. Sudija, stojeći na sredini strunjače, poziva rvače, proverava im dresove i nokte, kontroliše da nisu namazani nikakvom masnom ili lepljivom materijom i da nisu znojavi. Rvači moraju da budu goloruki i da imaju maramicu. Protivnici se pozdravljaju i rukuju pre nego što sudija označi početak borbe. U grčko-rimskom rvanju, za razliku od slobodnog stila, dozvoljeni su zahvati samo iznad struka, a apsolutno je zabranjeno aktivno korišćenje nogu u bilo kojoj akciji. Kao i u drugim sportovima, smatra se da rvači moraju da rizikuju. Neefikasan rvač, koji stoji ili je na tlu, smatra se pasivnim, a njegovo ponašanje protivno duhu i ciljevima rvanja. Takav takmičar dobija opomenu od sudije.
3. Pregled takmičenja
Rvanje je borilački sport u kojem rvači pokušavaju da obore protivnika na zemlju upotrebom različitih zahvata. Pored snage, ono zahteva koncentraciju i strategiju. Dve glavne verzije obuhvataju slobodni stil, koji je popularniji oblik, i grčko-rimsko rvanje. Žensko rvanje je takođe popularno u nekim zemljama, poput Sjedinjenih Država.
4. Borilački prostor
Rvački prostor mora biti obeležen kao na slici. Gumena podloga ne bi trebalo da bude izdignuta više od 1,1 m (3 ft 7 in) od poda. U suprotnim uglovima se nalaze crveni i plavi trougao da označe mesto rvača na početku borbe. Mečeve posmatra sudija koji se pridružuje rvačima na strunjači tako da može da posmatra svaki pokret iz neposredne blizine. Van borilačkog prostora sede bodovni sudija i treći zvaničnik, poznat kao predsednik strunjače: oni mogu prekinuti borbu ukoliko primete prekršaj koji je promakao sudiji na strunjači.