Plivanje
1. Uvodne preambule
Takmičenja u plivanju često se pominju u istoriji stare Grčke i Rimskog Carstva; u Japanu, prve trke su organizovane 1603. Sportska asocijacija prvi put organizuje plivačke mitinge tek od takmičenja u Londonu, 1837; u Sidneju (Australija) 1846. godine održano je prvenstvo u plivanju na 440 jardi. Plivački klub Metropoliten osnovan je u Londonu 1869, a iste godine taj klub je ustanovio i pravila za plivačko nadmetanje. Plivanje je, samo u muškoj konkurenciji, uvršteno u prve olimpijske igre savremenog doba na tri razdaljine: 100, 500 i 1.200 metara. Trke su održavale na moru; tek su 1924. prebačene na bazene. Godine 1908. osnovana je Međunarodna plivačka federacija (FINA – Federation internationale de natation amateur) sa deset država članica, a te iste godine na olimpijskim igrama prvi put su održane trke različitim stilovima (leđnim, prsnim i slobodnim stilom). Prve trke u ženskoj konkurenciji održane su 1912. Danas su najznačajnija takmičenja u plivanju olimpijske igre i svetska prvenstva, koja su međunarodno priznata 1973, a održavaju se na svake dve godine, neparnim godinama. Svetska prvenstva u plivanju na kratke staze (u bazenu dužine 25 m) od 1993. se održavaju takođe na svake dve godine, ali parnim godinama.
2. Takmičenje
Takmičari moraju preplivati unapred određenu razdaljinu. Trke se održavaju na bazenima dužine 25 i 50 m. Muškarci ii žene se takmiče u četiri stila: leptir (delfin), prsni, leđni i slobodni stil. Neke trke kombinuju sva četiri stila (mešoviti stil). Svrha nadmetanja je trka s drugim takmičarima, ali i postizanje što boljeg vremena. Na prvi znak sudije na startu takmičari zauzimaju pozicije na startnim blokovima (ili kod drški pri leđnom stilu) u svojim stazama. Na drugi znak (pucanj iz pištolja ili elektronski zvuk) skaču u bazen. Ako plivač napravi grešku prilikom starta, diskvalifikuje se. Tokom trke plivači moraju ostati u svojim stazama.
3. Elektronske ploče
Postavljene su na kraju svake staze, veličine su 2,4 m x 0,9 m i njihova gornja ivica mora biti 30 cm iznad površine vode. Povezane su sa sistemom za merenje vremena koji je programiran da zaustavi sat kada plivač dodirne ploče. Ploče moraju biti dovoljno osetljive da bi i lagani pritisak aktivirao signaliziranje sistemu za merenje vremena.
4. Pregled sporta
Bez obzira na razdaljinu – koja se u takmičenjima kreće od 50 m (164 ft) do 1.500 m (1.640 yd) – cilj svake plivačke trke je da se pređe određena staza za najkraće moguće vreme. Svaka trka zahteva određeni stil plivanja ili kombinaciju četiri plivačka stila: prsnog, leđnog, leptira (delfin) i slobodnog stila (kraula). Postoje pojedinačne i ekipne trke; u ekipnim trkama, po četiri plivača iz svake zemlje takmiče se jedni protiv drugih, i ove trke se uglavnom održavaju na kraju plivačkog takmičenja.
5. Olimpijski bazen
Bazeni koji se koriste za najvažnija takmičenja su dužine 50 m (164 ft) i širine 25 m (82 ft). Podeljeni su na osam staza, širokih 2,75 m (9 ft) svaka, uz dodatnih 40 cm (1 ft 3 in) vode pored prve i osme staze. Dubina bazena je istovetna celom dužinom i iznosi 1,8 m (6 ft). Kada su staze aktivne, dva zelena plovka obeležavaju staze 1 i 8, četiri plava plovka staze 2, 3, 6 i 7, dok su tri žuta plovka za staze 4 i 5. Plovci koji se nalaze na 5 m (16 ft 6 in) od oba kraja bazena su crvene boje, a na 15 m (49 ft) od oba kraja bazena nalaze se plovci čija se boja razlikuje od drugih obližnjih plovaka. U drugim disciplinama, kao što su skokovi, mogu da se koriste bazeni sa kosim dnom, dokle god nisu plići od 1,2 m (4 ft) na startu i 1 m (3½ ft) na drugom kraju. Mogu da budu podeljeni na deset staza, od kojih je svaka široka oko 2 m (7 ft).
6. U vodi
Postoje različiti stilovi plivanja, tako da pravila takmičenja uzimaju u obzir specifičnosti svake discipline. Međutim, konfiguracija bazena, propisi za početak i kraj trke, kao i način na koji se vreme meri i ocenjuje su zajednički svim vrstama trka, a pravila za međunarodna takmičenja utvrđuje Međunarodna plivačka federacija (FINA), svetska federacija koja rukovodi ovim sportom.
7. Trka počinje
Starter rukovodi početkom takmičenja i odgovoran je glavnom sudiji. Kada glavni sudija izda odobrenje za početak takmičenja, starter pristupa pripremama za start trke. Plivači zauzimaju svoje startne pozicije na prvi signal startera. Za takmičenje u leđnom stilu, pozicije plivača su u vodi; za druge trke, takmičari se penju na startne blokove, okrenuti prema svojim stazama.
8. Merenje vremena
U važnim plivačkim takmičenjima kao što su svetska prvenstva i Olimpijada, vreme se meri elektronski u stotinkama sekunde. Elektronske ploče su fiksirane za zidove bazena na kraju svake staze. Njihova gornja ivica mora da bude najmanje 30 cm (12 in) iznad nivoa vode. Ploče su povezane sa elektronskim sistemom za merenje vremena i osetljive su i na najmanji pritisak plivača. Tu su i pojedinačni merači vremena koji mere vreme plivača u stazi koja im je dodeljena. Po završetku trke, beleže vreme na karti koja se prosleđuje glavnom sudiji za merenje vremena.
9. Startovanje sa blokova
Osim za leđni stil, takmičenja počinju sa startnih blokova. Kada se oglasi signal za start, plivači skaču u vodu sa svojih blokova i počinju da plivaju. Blok je uglavnom dimenzija 50 cm x 50 cm (20 in x 20 in) i nalazi se na 50-75 cm (20-30 in) iznad vode. Maksimalan nagib bloka je 10 procenata od zadnjeg do prednjeg dela.
10. Brzi okreti
Važan deo bilo koje trke je okret koji se odvija kada plivač stigne do kraja bazena i mora da započne još jedan krug za najkraće moguće vreme. Spretna tehnika okretanja može da značajno smanji celokupno prolazno vreme takmičara. Svaka vrsta zamaha zahteva drugačiju metodu okretanja. Kod leptira i prsnog stila, plivač mora da dotakne zid bazena obema rukama kada se okreće. Za kraul i leđni stil, plivačima je dozvoljeno da se okrenu samo uz pomoć stopala, ne dodirujući rukama zid bazena.
11. Salto okret
Brzi salto okret (desno) se koristi za takmičenja u kraulu i leđnom plivanju. Kod leđnog stila, plivačima je dozvoljeno da se okrenu na stomak (samo dok klize kroz vodu) neposredno pre okretanja. Kao i prilikom početka trke, plivači mogu da ostanu pod vodom samo 15 m (49 ft) pre izranjanja na površinu i nastavka plivanja u odgovarajućoj disciplini.
12. Vrste zamah i stilova
Stilovi plivanja su se razvili iz osnovnih principa. Da bi se postigla maksimalna brzina, torzo i noge moraju da budu paralelni sa površinom vode, kako bi se smanjio otpor koji deluje na plivača. Ruke i šake treba da budu ispružene ispred glave koliko god je moguće. Duži zamah omogućava veći potisak unapred, pošto se ruka duže kreće kroz vodu.
Prsni stil – Za prsni stil je potrebna dobra koordinacija. Pokreti ruku moraju da budu simultani, kao i pokret nogu. Prvo ide zaveslaj rukom; za njim sledi odbačaj nogom i kratko jedrenje. Takmičenje počinje kada plivači skoče sa startnih blokova.
Leđni stil – Kod ovog stila koji je takođe poznat kao leđni kraul, plivač broji zamahe potrebne da bi stigao do drugog kraja bazena i ne uranja telo duboko u vodu. Trka ne počinje na startnim blokovima, već u bazenu.
Kraul – Kao najbrža plivačka disciplina, kraul (poznat i kao slobodni stil) zahteva od plivača da se kreće kroz vodu licem nadole i da udiše posle svaka dva ili tri zamaha tako što okreće glavu bočno ka površini. Pokreti treba da budu glatki i noge moraju neprestano da budu u pokretu.
Leptir – Ovaj stil zahteva visok stepen izdržljivosti i snage, posebno u gornjem delu tela. Ruke se simetrično izdižu iz vode i vraćaju u nju. Postizanje pravog redosleda može da bude teško: udarac nogama dok ruke zaranjaju; ponovo udarac nogama dok ruke izranjaju; kada su ruke blizu butina, torzo se podiže i plivač udiše.
Mešoviti stil – U trkama mešovitim stilom učestvuju pojedinci ili četvoročlane ekipe – svaki član pliva najmanje 50 m (164 ft) pre ustupanja mesta timskom kolegi. Za svaku „etapu“ trke se koristi drugačiji zamah, po prethodno utvrđenom redosledu.
Sinhrono plivanje
1. Uvodne preambule
Sinhrono plivanje su, prema nekim istoričarima ovog sporta, razvili kanadski plivači početkom prošlog veka, a prema drugima – Australijanci. Ovim sportom se bave isključivo žene, a on objedinjuje plivanje, ples ii gimnastiku. Naziv po kojem ga danas znamo zvanično je prihvaćen 1934, ali je ovaj sport prvi put prikazan tek na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. Iste godine je Međunarodna plivačka federacija (FINA) priznala sinhono plivanje i uvrstila ga u svoj zvanični program. Nakon prvog svetskog prvenstva tehnički aspekt je postao važniji od umetničkog. Sinhrono plivanje je postalo znanična olimpijska disciplina u Los Anđelesu 1984, i to kao solo nastupa i duet. Godine 1996. jedina disciplina u okviru sinhronog plivanja bilo je ekipno takmičenje, dok su se dueti ponovo našli na spisku 2000. godine. Pored olimpijskih igara, veća takmičenja su još i svetska prvenstva. Od 1973. ona se održavaju na svake tri ili četiri godine, s tri vrste takmičenja: solo, dueti ekipno.
2. Takmičenje
Na takmičenju plivačice izvode dva sastava za sudije: prvi je tehnički, a drugi slobodan. Kod tehničkog sastava postoje obavezni elementi, koji se izvode umetničku kompoziciju koja uključuje tehničke elemente po izboru, sve povezano u koreografiju. Za svaki sastav takmičarke dobijaju dve ocene – jednu za tehničku vrednost i jednu za umetnički utisak; ocene su od 1 do 10, u koracima od 1/10 boda. Plivačice uz muzičku pratnju kombinuju različite figure u vodi, u tri discipline: solo, dueti ekipno (osam članica). U poslednje dve discipline važna je sinhronizacija između samih plivačica, ali i usklađenost plivačica sa muzikom. Takmičarke se ocenjuju na osnovu tahničkih i fizičkih osobina (kvaliteta, preciznosti i težine nastupa) i umetničkog aspekta (izvođenja, prelaza, interpretacije, kreativnosti).
3. Pregled sporta
Ovaj sport je jedinstvena kombinacija plesa, plivanja i gimnastike. Takmičarke izvode graciozne pokrete u pratnji muzike dok se nalaze u vodi. Sudije im dodeljuju poene od 1 do 10 za tehničku vrednost i umetnički utisak. Termin „sinhrono“ podrazumeva više učesnica, tako da u većini takmičenja učestvuju ekipe od dve ili više plivačica, mada postoje i pojednačna takmičenja.
4. Tehnička tačka
Timska i pojedinačna takmičenja sastoje se od tehničkih i slobodnih tačaka, gde se svaka izvodi uz muziku u vremenski ograničenom periodu. Prilikom tehničke tačke, plivačice izvode određene figure u utvrđenom redosledu, uključujući podizanja, rakete, potiske i vijke. U slobodnoj tački, ne postoje ograničenja u smislu muzike i koreografije. Sudije za svaku tačku zahtevaju visok stepen težine i rizika, besprekorno izvođenje, inovativnu koreografiju, pokrivanje čitave površine bazena, stil, savršenu sinkronizaciju između plivačica i usklađenost sa muzikom, kao i lakoću izvođenja.
5. Karakteristike plivačice
Trening traje sedam do devet sati dnevno, šest dana nedeljno, i sastoji se od više različitih aktivnosti.
Pripreme su fizičke, tehničke, umetničke i psihološke:
Fizičke: vežbe za izgradnju mišića (trbušnih, vratnih, leđnih, trapezoidnih, mišića ruku i nogu), kardiovaskularne vežbe (trčanje, preplivavanje određenih razdaljina s opterećenjem), kao i vežbe za razvoj gipkosti.
Tehničke: potpuno ovladavanje figurama, tačkama, pokretima tela, pripreme u vodi i rad na elementima visokog rizika (platforme, zadrške).
Umetničke: plesni treninzi (džez balet i klasični balet), gimnastika i koreografija. Plivačice takođe moraju da razvijaju osećaj za muziku kako bi je mogle pratiti.
Psihološke: vizuelizacija, relaksacija, motivacija i probe van bazena.
Plivačice dostižu vrhunski nivo sa 15 do 16 godina, a retko ga zadržavaju nakon 28. ili 29. godina života.
Vaterpolo
1. Uvodne preambule
Vaterpolo je sport koji dve ekipe igraju loptom u bazenu. Objedinjuje brzinu, izdržljivost, preciznost i timski duh. Prva igra loptom u vodi odigrana je oko 1840. godine: igrači bi opkoračili bure i veslom gurali loptu prema golu. Sličnost ove igre s polom koji se igra na konjima dovela je do imena vaterpolo. Prva pravila napisana su oko 1870. godine. Između 1880. i 1888. vaterpolo se razvio u igru kakvu manje-više i danas poznajemo. Pravila su objedinjena 1908. godine, kada je osnovana Međunarodna plivačka federacija, a zatim su i promenjena. Vaterpolo je postao više tehnička nego fizička federacija, a zatim su i promenjena. Vaterpolo je postao više tehnička nego fizička igra, zasnovana na brzini, dobrim plivačkim sposobnostima i timskom duhu. Sistem s dvojicom sudija uveden je na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine. Paralelno s olimpijskim igrama, FINA organizuje svetsko prvenstvo svake četiri godine i svetski kup svake dve godine, uključujući i vaterpolo za žene (od 1979. u okviru svetskog kupa i od 1986. u okviru svetskog prvenstva). Vaterpolo za muškarce uveden je 1900. godine u Parizu i po tome je ekipni sport s najdužim stažom u istoriji olimpijskih igara, dok je vaterpolo za žene postao zvanični olimpijski sport u Sidneju 2000. godine.
2. Igra
Svaka ekipa ima trinaest igrača: sedam u bazenu i šest rezervi, a jedan od sedam aktivnih igrača je golman. Cilj je da se za određeno vreme, odnosno četiri četvrtine od po sedam minuta čiste igre, postigne više golova od protivničke ekipe. Svi igrači (osim golmana) moraju stalno biti u vodi, ne dodirajući dno i ne pridržavajući se ni na koji način. Na početku igre i svake četvrtine igrači se raspoređuju duž svoje gol-linije. Lopta se postavlja na sredinu bazena i igrači se bore za nju. Posle svakog gola igrači se vraćaju u svoj deo bazena, a ekipa koja je primila gol dobija loptu. Niko od igrača, osim gomana, ne sme da drži loptu obema rukama niti da je udara pesnicom. Ekipa koja ima loptu mora da šutira na protivnički gol u roku od trideset pet sekundi. Ako se igra, koja zahteva pobednika, završi nerešeno, igraju se dva produžetka od po tri minuta.
3. Pregled sporta
Vaterpolo je vodeni sport koji igraju dve ekipe od po 7 igrača (6 u bazenu i 1 na golu). Cilj sporta je da se lopta smesti u protivnički gol; svaki gol donosi 1 poen, i pobednički tim je onaj sa najviše postignutih golova. Utakmice se sastoje od četiri četvrtine od po 7 minuta, a ukoliko se utakmica završi nerešeno, igraju se još dva produžetka od po 3 minuta. Vaterpolo je veoma zahtevan i žestok takmičarski sport; akcije su brze i prekršaji su uobičajeni, posebno pod vodom – sudije moraju budno da paze da nešto ne bi propustili. Sport se opisuje kao kombinacija plivanja, odbojke, ragbija i rvanja.
4. Bazen za vaterpolo
Dimenzije bazena za vaterpolo variraju u zavisnosti od ranga utakmice koja se igra, ali je većina njih između 20 m x 10 m (65 ft 6 in x 32 ft 9 in) i 30 m x 20 m (98 ft 6 in x 65 ft 6 in). Za Olimpijske igre, voda mora da bude duboka najmanje 1,8 m (5 ft 9 in). Mogu da se koriste i standardni bazeni, ali njihovi plići delovi nisu idealni za ovaj sport pošto igračima nije dozvoljeno da dotaknu dno bazena. teren za igru je obeležen bovama ili obojenim linijama na dnu bazena (ili i jednim i drugim) i sastoji se od belih gol-linija, crvenih linija na 2 m i žutih linija na 5 m, s obe strane bele linije polovine terena.
5. Karakteristike vaterpoliste
Igrači vaterpolo moraju biti odlični plivači, velike izdržljivosti i odličnog kardio-respiratornog sistema. Najrazvijeniji su mišići torza (trbušni i mišići trupa i ramena) zbog rukovanja loptom i mišići nogu, jer igrači moraju stalno da seku vodu.
Trening ima tri dela: zagrevanje mišića cevanica, butina, trupa, ruku, ramena i trbušnih mišića van bazena, plivanje (kraul i leđno, s loptom i bez nje) i vežbe s loptom (bacanje i dodavanje). Sportisti takođe razvijaju izdržljivost vežbanjem u teretani, trčanjem i vežbama s „medicinkom“.
6. Prekršaji
Vaterpolo ima dva tipa prekršaja, običan i teži, koji zahtevaju različite kazne.
Običan prekršaj – Podrazumeva svako nepoštovanje pravila: nepoštovanje linije zona, zadržavanje lopte i tako dalje. Za ovakve prekršaje dosuđuje se slobodno bacanje protiv ekipe koja ga je počinila. Baca se s mesta na kome je faul načinjen, osim ako je načinjen unutar zone od dva metra, kada se bacanje izvodi na liniji najbližoj mestu faula.
Teži prekršaj – Težim prekršajem se smatra svaka namerna fizička radnja učinjena protivničkom igraču ili službenom licu i svako neprimereno i nesportsko ponašanje. Ovakav prekršaj rezultira slobodnim bacanjem ili penalom, u zavisnosti od toga gde je načinjen. Prekršaji se računaju kao lične greške igrača i dovode do isključenja od dvadeset sekundi. Ako igrač napravi tri lične greške, trajno se isključuje iz igre i može biti zamenjen samo posle dvadeset sekundi, osim ako njegova ekipa za to vreme nije primila gol.
7. Pozicije igrača
Golmanima nije dozvoljeno da istupe preko linije na polovini terena u drugi deo bazena. Igrači mogu da se kreću po celom bazenu i igraju i u odbrani i u napadu, u zavisnosti od toga koja ekipa napada. Sidraš, koji predvodi napade, zauzima položaj direktno ispred protivničkog gola. Ostalih pet igrača su poznati kao spoljni igrači. U takmičenjima najvišeg ranga, spoljni igrači se uglavnom ne zadržavaju na jednoj poziciji, već menjaju uloge sa svojim saigračima u zavisnosti od situacije.
8. Pravila
Utakmice se sastoje od četiri četvrtine od po 7 minuta, sa dvominutnom pauzom između svake četvrtine. Svakoj ekipi je dozvoljen tajm-aut od 2 minuta tokom utakmice. U slučaju nerešenog razultata, igraju se 2 produžetka od po 3 minuta i, ukoliko je potrebno, još 3 minuta u kojima presuđuje zlatni gol. Igrači smeju da dodirnu loptu samo jednom rukom i ne mogu pesnicama da udaraju loptu. Nije im dozvoljeno da dotaknu dno ili zid bazena. Golmani mogu da rukuju loptom obema rukama, mogu da je udaraju pesnicama, kao i da dodiruju dno bazena. Međutim, nije im dozvoljeno da pređu liniju polovine terena. Igrači ne smeju da potapaju loptu prilikom napada protivnika, ili guraju ili zadržavaju protivničkog igrača, osim ukoliko ima loptu u posedu. Ako napadač prilikom šuta izbaci loptu van bazena, utakmicu ponovo započine odbrana. Ako je odbrana poslednja dodirnula loptu, strana koja napada dobija slobodno bacanje sa linije 2 m.
9. Veštine u vodi
Vaterpolisti su odlični plivači velike izdržljivosti koji, u tipičnoj utakmici, mogu da preplivaju 3-5 km (1% - 3 mi). Uz dosta fizičkog kontakta potrebna im je gipkost da bi izdržali snažne nalete protivnika. Igrači moraju neprekidno da budu svesni svog okruženja, od niza situacija mogućih u igri, do pretnji u svakom delu bazena. Iz tog razloga, u vaterpolu se koriste neki stilovi plivanja koji izgledaju drugačije od onih u plivačkim takmičenjima. Igrači uvek plivaju glavama iznad vode kako bi mogli da prate akciju, a često se koristi i vrsta leđnog stila u kojem je igrač praktično uspravan u vodi. Plivanje se kombinuje sa veštinom rukovanja loptom kako bi se šutiralo na gol ili dodala lopta saigračima.
10. Iz prve ruke
Pored Olimpijade, glavna međunarodna takmičenja su Svetska vaterpolo liga, koja se održava u julu i avgustu svake godine od 2002, i Svetsko prvenstvo koje se održava svake druge godine od 2001. Oba takmičenja organizuje Međunarodna plivačka federacija (FINA), međunarodno regulatorno telo za vodene sportove.
Skokovi u vodu
1. Uvodne preambule
Skokovi u vodu, koji podrazumevaju odraz sa platforme, datiraju iz 4. veka pre nove ere. Vikinzi su ih praktikovali dvanaest vekova kasnije, a zna se i da su meksički Indijanci izvodili skokove u vodu u 18. veku. U gimnastička takmičenja uključeni su prvi put između 1800. i 1840. godine u Nemačkoj i Švedskoj, a od tada datiraju i pokušaji da se ovaj sport standardizuje i reguliše. Skokovi u vodu su se zatim proširili na čitav svet, a prvi put se kao sportska disciplina u pojedinačnoj konkurenciji zvanično pojavljuju na programu Olimpijskih igara u Sent Luisu 1904. godine; platforma je bila visoka deset metara. Skokovi u vodu s odskočne daske na visini od tri metra uvedeni su 1908. godine, a iste godine je uvedena i tabela skokova s ocenama i stepenom težine izvođenja. U kategoriji za žene prvi put se na olimpijskim igrama pojavljuju 1912. godine kao obični visinski skokovi, zatim 1920. godine kao skokovi s odskočne daske, a prvo svetsko prvenstvo održano je 1973. Od 1991. godine, pored uobičajenih olimpijskih sportova, organizuje se svetsko prvenstvo za skokove s odskočne daske na visini od jednog metra za žene i za muškarce. Sinhroni skokovi u vodu sa tri i deset metara uvedeni su 1995, a na olimpijskim igrama se prvi put pojavljuju 2000. godine. Skokove u vodu reguliše Međunarodna plivačka federacija.
2. Organizacija takmičenja
Skokovi u vodu objedinjuju fizičke i tehničke sposobnosti. Skakači se odražavaju sa platforme ili odskočne daske, a pre nego što dodirnu površinu vode izvode figuru najbolje što mogu. Sudije dodeljuju bodove za umešnost i lakoću izvođenja figure. Skakači moraju da uđu u vodu sa što je moguće manje zapljuskivanja. Redosled i detalji skokova naznačeni su na listi bodovanja i dati službenim licima pre početka takmičenja.
Olimpijske igre (u muškoj i ženskoj konkurenciji): pojedinačni i sinhroni skokovi s platforme od deset metara, kao i pojedinačni i sinhroni skokovi s odskočne daske s visine od tri metra.
Svetska prvenstva: discipline u pojedinačnim kategorijama s odskočne daske od jednog metra, osim uobičajenih olimpijskih disciplina. Skokovi s odskočne daske na visini od 5 m i 7,5 m izvode se na drugim takmičenjima. Svi skakači moraju da izvedu određeni broj skokova:
- s platforme visine 10 m: muškarci – 10, žene – 9 skokova;
- s odskočne daske: muškarci – 11, žene – 10 skokova.
Olimpijska takmičenja se sastoje od tri faze:
Kvalifikacije – Uključuju sve skakače. S platforme visine 10 m muškarci izvode šest, a žene pet skokova; isto važi i za odskočnu dasku na visini od 3 m. Za ove skokove ne postoji ograničenje u pogledu stepena težine izvođenja. Osamnaest najboljih skakača prolazi u naredni krug.
Polufinale – Muškarci i žene izvode po četiri skoka s platforme od 10 m i po pet skokova s odskočne daske na visini od 3 m. Za ovu seriju skokova propisan je najviši stepen težine. Postignuti rezultati se dodaju rezultatima iz kvalifikacija i dvanaest najboljih skakača prolazi u finale.
Finale – U finalu se poništavaju rezultati iz kvalifikacija. Skakači izvode isti broj skokova kao u kvalifikacijama, a stepen težine je proizvoljan. Dobijeni poeni se dodaju onima iz polufinala da bi se dobio konačan rezultat. Za svaku seriju skokova skakači moraju da izaberu po jedan skok iz svake kategorije.
3. Pregled sporta
Skokovi sa daske su umetnički akrobatski skokovi u vodu standardnog bazena, ili bazena za skokove sa platformi i odskočnih dasaka različitih visina. Takmičarima se ocenjuje stepen složenosti skokova i tehnička spretnost njihovog izvođenja.
4. Bazen
Skokovi u vodu se izvode sa platformi i odskočnih dasaka u vodu olimpijskih bazena ili bazena za skokove. Dužina i širina bazena variraju: neka takmičenja se održavaju u dubljem delu običnih bazena. Platforme i odskočne daske su prekrivene materijalom koji sprečava proklizavanje i do njih se stiže odgovarajući stepenicama, a ne lestvicama. Minimalna dubina vode ispod platforme visine 10 m je 3,5 m (11 ft 6 in). Za druge platforme i odskočne daske, dubina mora da bude najmanje 1,8 m (6 ft).
5. Tehnike
Priručnik FINA navodi stotinu jedanaest skokova s platforme od 10 m i osamdeset tri skoka s odskočne daske od 3 m. S ove liste takmičari moraju da izaberu seriju skokova koje će izvesti tokom takmičenja. Skokovi su podeljeni u pet grupa, kako za platformu od 10 m tako i za skokove s odskočne daske. Šesta grupa, koju čine skokovi iz pozicije stoj na rukama, dozvoljena je samo za skokove s platforme od 10 m. U svakoj od ovih grupa skokovi se razlikuju po formi (u opruženom položaju, s pretklonom, u zgrčenom položaju ili slobodnim stilom), po prikazanim pokretima (broj izvedenih kolutova) i načinu ulaska u vodu (nogama ili glavom).
Neki skokovi uključuju kolutove (telo se okreće za 360º) i polupremete (za 180º). Razlikuju se po broju završenih polupremeta (jedan, jedan i po, dva, dva i po) i po broju poluvijaka.
6. Položaj tela
Bez obzira na to koji se skok odabere, položaj tela mora biti graciozan, a samo telo opušteno i gipko. Skakač mora imati apsolutnu kontrolu nad svakim pokretom, a položaj tela mora biti jedan od tri koje je odobrila FINA. Četvrti (slobodan) položaj dozvoljava skakaču da izvede pokret kakav želi, ali mora da odgovara nekom već postojećem položaju.
7. Sinhroni skokovi
Trenutno su priznata dva sinhrona skoka: skok s platforme od 10 m i skok s odskočne daske od 3 m. Dva skakača izvode simultane skokove. Pokreti, koji su isti kao i u pojedinačnom takmičenju, moraju biti izvedeni graciozno i istovremeno. Prilikom skokova s platforme od 10 m oba skakača se odražavaju sa iste platforme i na početku skoka su obično udaljeni jedan metar. Kod sinhronih skokova s odskočne daske skakači koriste daske koje se nalaze jedna pored druge. Bodove za izvođenje i sinhronizaciju delova skoka dodeljuje devet sudija. Jedna grupa sudija posmatra samo jednog od skakača, dok druga grupa razmatra samo sinhronizaciju skakača.
8. Karakteristike skakača
Tehnički utisak (gracioznost, veština i lakoća) bitan je pri dodeli velikog dela bodova. Izuzetno je važno da skakač izvede estetski najlepši i najelegantniji pokret.
Vežbe za oblikovanje mišića usredsređene su na istezanje i snagu. Skakači takođe moraju da razviju gipkost i odraz baveći se gimnastikom. Ove aktivnosti uključuju vežbe nogu, ruku, leđa i naročito zdrzženih pokreta (članaka, kolena, ramena, zglobova na rukama). Trening se zaokružuje trambolinom i skokovima na suvom (skakač je vezan), kada sportista uči kako da vodi telo kroz vazduh i upoznaje se s novim pokretima.
Tokom treninga trener upravlja kompresorom koji stvara jastuče vazdušnih mehura na dnu bazena. Ovo vazdušno jastuče se podiže kada skakač uđe u vodu i tako mu omogućava da zaroni s potpunom sigurnošću.
Vrhunska karijera skakača u vodu obično počinje između četrnaeste i šesnaeste i dostiže zenit oko dvadeset prve ili dvadeset druge godine, a opada posle dvadeset šeste (godinu ili dve kasnije kod žena).
9. Manevri na dasci
Postoji 91 zvanično priznat skok sa platforme i 70 skokova sa odskočne daske. Podeljeni su u šest grupa: unapred, unazad, obrnuto, ka unutra, vijak i stoj na rukama. Stoj na rukama je dozvoljen samo na platformi od 10 m; za sve druge skokove, takmičari moraju da se odraze stopalima.
10. Osvajanje poena
Skakačima je dozvoljen određeni broj pokušaja po krugu, uglavnom šest za muškarce i pet za žene. Svaki skok mora da sadrži različite elemente, kao što su prevrtanja preko glave i vijci: organizatori obaveštavaju o tačnim zahtevima pre početka takmičenja. takmičari se boduju ne samo po načinu izvođenja ovih obaveznih pokreta, već i po načinu uranjanja u vodu: najviše bodova dodeljuje se za ulazak u vodu bez zapljuskivanja.
Ronjenje na dah
1. Uvodne preambule
Apnea (apnea freediving – ronjenje na dah) je po definiciji privremeno zaustavljanje disanja, odnosno zadržavanje daha. Poreklo ovakvog ronjenja ima korene u praistoriji. Školjke pronađene među arheološkim iskopinama i na određenim vodenim dubinama otkrivaju nam da su se ljudi bavili ronjenjem pre više desetina hiljada godina. U svojim delima iz devetog veka pre n. e. Homer pominje ronjenje, a vojni istoričari iz prošlosti pripovedali su o „roniocima iz potaje“, koji su zadržavali dah pod vodom kako bi mogli napasti neprijateljske brodove. Upotreba ronilaca u vojne svrhe nastavlja se i u savremeno doba. U mirnodopsko vreme ljudi su ronili na dah da bi lovili ribu i skupljali bisere, sunđere ili korale, u tri različita dela sveta: na istočnom Mediteranu, u Persijskom zalivu i na Žutom moru. Danas se ronjenjem na dah bave i muškarci i žene. Međunarodno udruženje za razvoj ronjenja na dah (AIDA – Association internationale pour le developpment de l’apnee), oformljeno 1992, organizuje svetska prvenstva.
2. Vrste i rizici ronjenja
Pre nego što zarone, ronioci na dah rade vežbe disanja pred udisanje najveće moguće količine vazduha; ovo se naziva umerena hiperventilacija. Zadržavanje daha nosi sa sobom veliki rizik. Ovo stanje može dovesti do gubitka svesti ili barotraume. Prilikom izranjanja telo mora biti potpuno opušteno. AIDA priznaje takmičenja i beleži rekorde u osam disciplina: sa stalnim balastom sa perajima ili bez peraja (ronjenje na velikim dubinama), s promenljivim balastom (takmičar se spušta pomoću mehanizma za spuštanje, a podiže penjući se uz uže), statičko ronjenje, dinamičko ronjenje (vodoravno ronjenje) sa perajima ili bez peraja, slobodan zaron (bez peraja, ali sa užetom) i ronjenje bez granica (spuštanje pomoću mehanizma za spuštanje, podizanje pomoću balona). Rekordi su ustanovljeni i u muškoj i u ženskoj kategoriji.
3. Ronjenje bez granica
Cilj ove discipline je zaroniti što dublje koristeći teh (mehanizam) i izroniti pomoću balona ili slične sprave na naduvavanje. Francuz Žak Majol koristio je ovu tehniku kada je prvi put zaronio na preko 100 m dubine. Ova vrsta ronjenja (sa uspravnom putanjom) smatra se više oblikom eksperimentisanja ljudskim telom nego pravim takmičenjem.
4. Statičko i dinamičko ronjenje
Prilikom statičkog ronjenja na dah ronilac plitko zaranja i ostaje pod vodom što duže može. Kod dinamičkog ronjenja na dah, sa perajima ili bez peraja, ronilac zaranja tik ispod površine vode i pliva što dalje može bez izranjanja.
5. Karakteristike ronilaca
Roniocu na dah je neophodan fizički i psihički trening, pošto ovi sportisti moraju u isto vreme biti opušteni i postići duboku koncentraciju. Moraju što je duže moguće zadržavati kontrakcije dijafragme koje uzrokuju disanje. Više od snage i energije roniocima je bitno da koriste tehnike poput joge kako bi ostvarili svoj cilj; zato se žene u ovom sportu ističu rekordima bliskim onima koje postižu muškarci.
Cilj ronilaca na dah je povećanje izdržljivosti i energičnosti. Trening im se uglavnom sastoji od vožnje bicikla, trčanja, plivanja, istezanja i upotrebe tehnika za izgradnju mišića.
Surfovanje
1. Pregled sporta
Uzbudljivo kako za učesnike tako i za gledaoce, takmičenje ima za cilj jahanje na talasima što je moguće duže, uz izvođenje trikova i manevara koji treba da impresioniraju žiri. Najpoznatiji vid jahanja na talasima podrazumeva stoj na kratkoj ili dugoj dasci. Varijacije uključuju bodyboarding (surfer leži opružen na dasci), bodysurfing (surfer jaše talase bez daske), kneeboarding (surfer kleči na dasci), surk-skiing (surfer jaše na dve skije), kite surfing (surfovanje sa zmajem) ii windsurfing. Najspektakularnija kategorija je tow-in surfing, u kojoj čamac vuče surfera do talasa koji su toliko veliki i snažni da drugačije ne bi mogli da se uhvate.
2. Pravila takmičenja
Surferi izlaze na vodu udvoje ili učetvoro i jašu talase nekoliko puta u rundama od po 20 minuta. Propisi mogu da variraju od takmičenja do takmičenja, ali uglavnom žiri sastavljen od petoro ili šestoro sudija izdvaja dva, tri ili pet surfera u skladu sa sledećim kriterijumima: izborom talasa (što teži to bolji); položaju na talasu (kresta je najbolja); vremenu provedenom na talasu; i kvalitetu manevra. U rundi u kojoj učestvuju četvorica surfera, najbolja dva prolaze u drugi krug.
3. Procedure polaska
Postoje dva osnovna načina prilaska talasu: forhend, u kojem je surfer licem okrenut prema talasu, i bekhend, u kojem je surfer leđima okrenut talasu. Važno je postavljanje daske u pravilan položaj, međutim, bodove i nagrade donosi ono što surfer radi dok jaše talase. Dve osnovne tehnike su:
Presecanje – Ovo je okret od vrha do dna talasa i ponovo do vrha. Surfer jaše do kreste talasa, prebacuje svoju težinu na pete i naginje se unazad, rotirajući telo u pravcu okreta. Pri dnu talasa, surfer se ponovo vraća nazad na talas.
Plutanje – Plutanje je komplikovani manevar prilikom koga surfer jaše na gornjoj ivici talasa, a potom „pluta“ nazad na peni do čiste strane talasa. Najveći izazov za surfera je dobro prizemljenje prilikom udara daske o lice talasa.
4. Iz prve ruke
Surfovanje je bilo svakodnevna pojava za stanovnike ostrva u Pacifiku, hiljadama godina pre nego što su Evropljani saznali za njega zahvaljujući kapetanu Džejmsu Kuku, koji je uočio ovu praksu prilikom svoje posete Havajima 1778. Iako su glavni surferski centri i dalje na Pacifiku, ovaj sport je danas popularan i u drugim delovima sveta, uključujući Brazil, Kostariku, Južnu Afriku, Australiju, Francusku, Irsku, Jamajku i Španiju.
Dragon boat trke
1. Pregled sporta
Prvobitno zasnovane na kineskim običajima, dragon boat trke se održavaju više od 2.000 godina, i danas se elitne posade međusobno trkaju širom sveta. Uz učešće do sedam blještavo ukrašenih čamaca, ova trka predstavlja pravi spektakl.
2. Na glavi
Utvrđivanje pobednika trke, naročito kada je reč o sprintovima, nije baš jednostavno. U danima pre pojave foto-finiša, posade su osmislile elegantno rešenje za ovaj problem i njegova primena je i dan-danas široko rasprostranjena. Dok se čamac približava liniji cilja, dodatni član posade – zastavnik ili lovac – penje se na glavu zmaja i pruža ruke napred. Pošto je linija cilja obeležena zastavicama u svakoj stazi, posada čiji zastavnik prvi uhvati zastavu je pobednik. Čamci sa glavama koje su dovoljno velike da na njih stane zastavnik potiču sa Tajvana.
3. Ujednačeno veslanje
Posada mora da vesla ujednačeno da bi se kretala najvećom brzinom. Čak i manja neusaglašenost može da uspori čamac. Osobe na krmi teško mogu da vide veslače koji sede bliže pramcu; zato je bubnjar od ključnog značaja. Udaranje lopatica u vodu za delić sekunde kasnije od onih ispred zove se „guseničarenje“, zato što vesla podsećaju na mnogonogu životinjicu. Bubnjar mora da prati ritam veslača, a ne obrnuto.
Najkrupniji veslači sede na sredini čamca da bi održali ravnotežu plovila i oni čine pogonsku snagu za njegovo kretanje. Veslo može da bude dugačko od 104 cm (41 in) do 129 cm (51 in). Viši članovi posade imaju duža vesla.
4. Simbolični sport
U Kini, dragon boat trke se održavaju 5. maja, na takozvanu duplu peticu – petog dana petog meseca. Trke označavau početak sezone setve pirinča; proslavljajući duh zmaja – gospodara vode – trkači se nadaju da će kiša pasti i poplaviti polja. Pre nego što čamac može da učestvuje u trci, njegovu zmajevu glavu „budi“ sveštenik ili drugi velikodostojnik koji boji crvene tačke na ispupčenim očima. Danas se bezbednost posade shvata vrlo ozbiljno, ali u drevna vremena, smatralo se da su veslači koji su upali u vodu i potopili se žrtvovani duhu zmaja – u znak da će žetva biti bogata.
5. Iz prve ruke
Sport je postao popularan izvan Kine krajem 1980-ih, najpre u Kanadi i na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. Od tada se njegova popularnost proširila na Australiju i Evropu. Godišnja međunarodna trka u Hong Kongu se organizuje od sredine 1970-ih, dok se Svetsko prvenstvo održava svake dve godine od 1995, a Svetsko klupsko prvenstvo svake parne godine.
Podvodni sportovi
1. Pregled discipline
Tri najpopularnije podvodne discipline su hokej, ragbi i fudbal. Imaju manje igrača od svojih parnjaka na suvom, a pošto se skoro sve aktivnosti odvijaju ispod površine, ovi naporni podvodni sportovi nisu atraktivni široj publici. Međutim, poklonici ovih sportova su prepuni entuzijazma i njihov broj sve više raste u Australiji, Evropi i Severnoj Americi, dok mnogi ronioci koriste ove igre kao vrsu rekreativnog treninga.
2. Podvodni hokej
Utakmice igraju dve ekipe od po 6 igrača koji se biraju iz grupe od ukupno 12 igrača. Utakmice traju 33 minuta, svako poluvreme traje 15 minuta, uz trominutnu pauzu, kada timovi menjaju strane. Cilj igre je da se postigne bolji rezultat od protivničke ekipe. Gol se postiže udaranjem paka u gol dimenzija 3 m x 25 cm (9 ft 10 in x 10 in), običnim belim ili crnim štapom od drveta ili iverice. Igrači se smenjuju pod vodom. Ako na kraju regularnog vremena nema pobednika, igraju se produžeci (dva petominutna perioda). Ako je i posle toga rezultat nerešen, tim koji prvi postigne gol proglašava se pobednikom.
3. Podvodni ragbi
Uglavnom se igra sa okruglom (a ne ovalnom kao u običnom ragbiju) loptom prečnika 25 cm (10 in). Ovaj sport sa dvema mešovitim ekipama od po 6 igrača poznat je kao ragbi zato što protivnici mogu da se hvataju i obaraju dokle god su u posedu lopte. Kada ga obore, igrač mora da pusti loptu koja je napunjena rastvorom soli. Golovi su metalne kante prečnika 40 cm (16 in) koje se nalaze na dnu oba kraja bazena. Ako lopta napusti vodu dodeljuje se prekršaj.
4. Podvodni fudbal
Ovaj sport varljivog imena, zato što igrači mogu da koriste ruke, igraju dva tima od po 5 igrača. Cilj je da se lopta napunjena peskom ubaci u protivnički gol. Za postizanje pogotka, lopta mora da se stavi u prostor gola, u žleb duž strane bazena, na taj način što se na trenutak smiri dok je još u rukama strelca. Utakmica traje 20 minuta, sa poluvremenom od 3 minuta. Ako je rezultat nerešen, igra se dodatnih 10 minuta kako bi se dobio pobednik.
5. Iz prve ruke
Podvodni hokej se pojavio 1950-ih, a dvadeset godina kasnije i podvodni fudbal i ragbi. Na svetskom prvenstvu u podvodnom hokeju održanom 2006. učestvovalo je 17 zemalja. Prvi svetski šampionat u podvodnom ragbiju održan je u Nemačkoj 1980. godine.
Sportski ribolov na moru
1. Pregled sporta
Takmičarski robolov sa morske obale je mnogim rekreativcima logičan nastavak potrage za takmičarskom stranom ovog sporta. Takmičenja na obali su uglavnom podeljena u dve različite discipline: takmičenja sa utvrđenim mestom održavanja, i lutanje sa definisanom granicom/prostorom, koje u velikoj meri zavisi od mesta održavanja. Ova takmičenja se danas više nego ikad održavaju uz najveće moguće očuvanje riblje faune, jer se riba hvata, brzo meri i živa vraća u more u najkraćem roku (pogotovo u mečevima sa utvrđenim mestom održavanja). Različitim ribama se dodeljuje određen broj poena u zavisnosti od vrste i dužine.
2. Pravila ribolova
Postoje dve različite vrste sportskog ribolova na moru – jedna zasnovana na veličini (dužini) uhvaćene ribe, druga na ukupnoj težini svih riba koje je pojedinačni ribolovac ulovio.
Lutanje u definisanom prostoru – Ova vrsta takmičenja se održava na mestima gde ne postoji odgovarajući prostor za velike mečeve sa utvrđenim mestom, uglavnom duž kamenitih obala, malih zaliva, litica i rtova. Takmičenje takođe traje određeno vreme, ali zbog njegove lutajuće prirode često se riba na kraju donosi do centralne stanice za merenje. Pobednik je osoba sa najtežim „tovarom“ ribe; opet se takmičenje održava sa strogim ograničenjem veličine ribe.
Mečevi sa utvrđenim mestom – Komitet bira prikladno mesto održavanja, obično otvorenu plažu sa dovoljno prostora da se može podeliti u zone i sektore (specifične lokacije iz kojih ribolovac treba da lovi). Ribolovci se unapred skupljaju na određenoj lokaciji kako bi platili učešće i pokupili brojeve svojih sektora nasumično izabranih. Odavde se raspoređuju u svoje sektore i čekaju vreme za start. Kada se jednom započne, u takmičenju sa merenjem i puštanjem ribolovac meri svaku ribu u prisustvu svedoka, drugog takmičara ili sekretara, i potom vraća živu ribu pre nego što ponovo zabaci udicu. Poeni se dodeljuju za dužinu, imajući u vidu da određene vrste ribe moraju da poseduju minimalnu dužinu da bi se računale. Pobednik je ribolovac koji zabeleži najveću ukupnu dužinu u vremenu određenom za finiš. Često postoje novčane nagrade za pobednika zona kao i za ukupnog pobednika.
3. Iz prve ruke
Sportskim ribolovom rukovodi Međunarodna ribolovačka federacija (GIPS), osnovana 1952. Ogranak CIPS-a, Međunarodna federacija za sportski ribolov na moru (FIPS-M) organizuje niz godišnjih Svetskih šampionata (na obali, čamcu, na veliku ribu, sa dugim zabacivanjem itd) za muške, ženske i juniorske takmičare. Svaka nacija učesnica šalje petočlani tim. Takođe se dodeljuju i pojedinačne nagrade.