Razvoj fizičke kulture i sporta
Razvoj fizičke kulture i sporta
Borba za opstanak prisilila je čoveka da već od davnih vremena razvija svoje telesne sposobnosti. Lovaac i sakupljač plodova, okružen brojnim neprijateljima i prirodnim opasnostima, mogao se održati samo snagom, brzinom, spretnošću i izdržljivošću oslanjajući se na svoje prirodne telesne sposobnosti. Pred jačim životinjama, prirodnim nepogodama i ljudima bežao je, a slabije je progonio i lovio. Zbog toga je morao usavršavati svoju sposobnost u trčanju, penjenju, skokovima i bacanju jer mu je često o tom zavisio život. Od sakupljanja plodova i borbe sa zverima čovek je sve više prelazio na borbu sa ljudima, bilo zbog podele plena, bilo zbog pljačke. To je još više uslovljeno dalji razvoj telesnih sposobnosti, a takođe i oruđa i oružja. Ko je imao bolje oruđe i oružje i ko ga je znao i mogao bolje upotrebiti, taj je imao znatnu prednost pre ostalima. Veština i brzina u rukovanju oružjem, naročito u tačnom i dalekom bacanju i gađanju, bile su već složenije kretnje koje su se mogle postići samo vežbanjem, i to ne samo u borbi i lovu nego i u slobodno vreme. Stoga su se ljudi vežbali u tim veštinama i nastojali su svoje sposobnosti prikazati i na posebnim takmičenjima prilikom najrazličitijih skupova i svečanosti: npr. kod dogovora za borbu, iza pobede nad neprijateljem, uz verske svečanosti, kod pogreba, ženidbe i sl. Podela rada na stočarstvo i ratarstvo u istoriji ljudskog društva uticala je ne samo na povećan razvoj proizvodnih snaga nego i na izmenjenu ekonomskog i kulturnog stanja, a time i na razovoj fizičke kulture. Stočari, sa skitalačkim načinom života, morali su se neprestano seliti, morali su čuvati stada, braniti stare i osvajati nove pašnjake, pa je za njihovo održanje bila od velike važnosti snaga, brzina, spretnost i izdržljivost. U takvom načinu života telesni odgoj imao je prvorazredno značenje. Grčki pisci Herodot i Ksenofont hvale telesni odgoj mladića istaknutih persijskih porodica opisujući posebne zgrade u kojima su oni posle petnaeste godine učili trčati, jahati, loviti i streljati. Sposobnost što su je stekli u takvom odgoju dolazila je posle do izražaja u čestim ratovima i lavovima. Asirci, koji su se bavili stočarstvom i provodili nomadski život, razvili su se u snažan ratnički narod. Oni su se isticali izvanrednom veštinom u vožnji bornih kola, u rukovanju mačem, lukom i strelom i u spretnosti kod prelaženja reka. Veštine koje su u svojim ratnim pohodima pokazivali Mongoli, Huni i Indijanci takođe su posledica solidnog telesnog odgoja. Dakako da se svi ovi narodi nisu bavili telesnim odgojem sistematski u današnjem smislu, već samo prema svojim neposrednim potrebama. Zemljoradnički narodi stalno borave na istom mestu, i to u većim skupinama, pa su mogli lakše prenostiti iskustva sa jedne generacije na drugu. Tako su oni brzo spoznali koliko telesno vežbanje utiče ne samo na sposobnost kod upotrebe oruđa i oružja nego i na zdravlje, a uvideli su takođe njegovo zabavno značenje. Osim toga, smatrali su da bavljenje telesnim vežbanjem ima i mistično delovanje. Sve su to bili razlozi da se telesni odgoj počeo organizovati i provoditi po planu. Kao što je društvo bilo podeljeno prema ekonomskim i političkim odnosima, tako je i fizička kultura bila prilagođena potrebama i ciljevima društvenih slojeva, kasta ili klasa. Tako su u Indiji bili tačno propisani oblici fizičke kulture za pojedine kaste. Brahmanska sveštenička kasta negovala je ritmičke igre i obredne plesoce organizujući pri hramovima posebne škole za ovu svrhu, a vojničkoj kasti prepušteni su oblici borbenog telesnog odgoja kao što su jahanje, rvanje, mačevanje, gađanje kopljem, lukom i strelom, a posle i upravljanje bojnim slonovima i bornim kolima. Ostale kaste bavile su se telesnim vežbama neorganizovano i samo koliko je to bilo u vezi sa njihovim svakidašnjim radom i religioznim obavezama. Budistička vera smatrala je telesna zadovoljstva uzrokom životnih nevovlja, pa je pojednostavila sve ljudske delatnosti. Tako je i telesni odgoj zadržao samo one oblike koji služe jačanju volje, samoodricanju i zatomljavanju ličnih želja. U Kini, gde je budizam uhvatio duboke korene, spominju se vežbanja više odgojno-zabavnog karaktera: borbe kopljima, streljanje lukom i strelom, rvanje, različite borbe mačem i kineskim boksom. U starije doba u Kini je bilo poznato hodanje na štakama, neka vrsta fudbala, igra perjanice i plivanja. Različiti plesovi zadržali su se samo na plemićkim dvorovima i imaju više zabavan karakter. U jednom kineskom spisu starom preko 4000 godina preporučivalo se kupanje, a posle toga su bili određeni telesni pokreti, što povoljno utiče na zdravlje. to su najstariji podaci o zdravstvenoj gimnastici. Arheološki nalazi i hijeroglifsko pismo pružaju nam dokaze o velikoj ulozi fizičke kulture u starom Egiptu. Tu se može jasno pratiti prelaz od prvih borbenih i ratničkih vežbi do zabavnih oblika mačevanja štapovima, rvanja, borbi na čamcima, plivanja, loptanja, igara obučima, štapićima i kamenčićima, različitih akrobatskih vežbi i sl. Uz verske obrede i svečanosti izvodili su se različiti plesovi i igre što su imale tajnovito-magično značenje. Najčuvenije škole za igre i plesove nalazile su se obično pri velikim egipatskim hramovima. U to doba postojali su plesovi i igre zabavnog karaktera. Posebne plesačice zabavljale su velikaše različitim plesovima punim poskoka, okreta i trbušnih pokreta, a značajne su bile i plesačice koje su izvodile svoju veštinu u igrama oružjem. Brojni kulturni spomenici iz razdoblja od ? 3000. do 1000. god. sa područja istočnog Sredozemnog i Egejskog mora, posebno ostrva Krete, pokazuju kako je fizička kultura imala veliku važnost u tadašnjem životu. Čini se da su bile posebno omiljene borbe sa bikovima, jer velik broj tih spomenika prikazuje prizore iz takvih borbi. Međutim, sigurno su bile vrlo razvijene i druge grane fizičke kulture, što se može zaključiti po ostacima posebno uređenih površina za takmičenja i reljefa pronađenih na područjima starih gradova Knososa i Festosa. Posebno bogati podaci o fizičkoj kulturi starih Grka mogu se crpiti iz prastarih grčkih epova Ilijade i Odiseje kao i iz brojnih umetničkih dela koja su ovekovečila mnoge atlete i pobednike sa najrazličitijih takmičenja što su kod Grka od ? VIII do IV veka bila vrlo česta i naročito popularna. Specifičan telesni odgoj susreće se naročito u grčkoj državi Sparti, što se objašnjava posebnim ekonomskim i društvenim uređenjem ovoga grada-države. Iako je tamo ekonomska baza bila zemljoradnja, vladajuće pleme Spartanaca zadržalo je svoju vojno-plemensku organizaciju da bi moglo držati u pokornosti i eksploatisati pokorena plemena. Stoga se telesni odgoj usko povezao sa državnim životom i odbrambenim sposobnostima vladajućeg plemena, koje je, iako po broju slabije (oko 9000), držalo u pokornosti ostalo stanovništvo koje je brojilo oko 280 000 ljudi. U Sparti je telesni odgoj organizovala i nadzirala država. Od 7. do 18. godine dečaci su se odgajali u posebnim školama. U staroj Grčkoj susreću se različiti oblici fizičke kulture takođe kod raznovrsnih skupova, u vojnim logorima, kod pogreba, ženidbi, a najčešće kod verskih obreda i svečanosti. Takve svečanosti dobile su sa vremenom posebno značenje baš po priredbama iz područja fizičke kulture. Na takve priredbe narod je hrlio sa svih strana, pa su po njima pojedina naselja postala značajna ekonomska i politička središta. Posebno su bile poznate Panatenejske igre u Atini, Pitijske igre u Delfima, Nemejske igre u Nemeji, Istmijske igre u Istmu. Međutim, svojim sjajem, važnošću i popularnošću sve su nadmašile Olimpijske igre koje su se počevši od ? 776. svake četvrte godine održavale u svetištu Olimiji. Te su igre u doba najvećeg sjaja trajale pet dana, a imale su opšte-grčki karakter i veliku ulogu u ekonomskom, političkom i kulturnom životu Helena, a posle i ostalih antičkih naroda. Pobednike na tim igrama nagradili su grančicama svete olimpijske masline i oni su postali miljenici čitave grčke zajednice. Olimpijske igre imale su golemo značenje za dalji razvoj fizičke kulture ne samo u staroj Grčkoj nego i daleko izvan njenih granica. Dok je stara Grčka bila u cvatu, od telesnih veština najpopularniji je bio petoboj (pentatlon) koji je obuhvatao trčanje, skok udalj, bacanje koplja i diska i rvanje u stojećem stavu. Nakon pada političke i ekonomske moći i u vreme kulturnog nazadovanja stare Grčke izbijaju u prvi red borilački sportovi, posebno rvanje spojeno sa šakanjem (pankration) i vožnja bornih kola. Stari Rimljani posvećivali su takođe telesnim vežbama veliku pažnju. Na Marsovom polju u okolini Rima u starija vremena redovno su se održavale vežbe u ratnim veštinama, koje su se sastojale od hodanja i trčanja pod ratnom spremom, mačevanja, jahanja, rvanja i sl. Dečaci su od 16. godine odgajani u porodici i pratili su očeve u njihovom zanimanju, radu, političkom delovanju i vojničkim vežbanjima primajući tako njihove navike. Deca patricija okupljala su se u posebnim školama, tzv. juventama (lat. juventa = mladost, omladina), gde su pod nadzorom pedagoga vežbali u jahanju, mačevanju drvenim mačevima, trčanju, rvanju, bacanju koplja, šakanju i plivanju. U Rimu su bile vrlo omiljene igre loptom, koje su rado igrali i stari i mladi na ulici, na trgovimnama, a posebno u kupalištima (termama). Posle 16. godine svaki zdravi rimski mladić bio je obavezan da stupi u vojsku, gde se dalje usavršavao u vojnim veštinama izučavajući mašinu, uređenje logora i dr. Na razvoj fizičke kulture uticale su i različite javne priredbe koje su se priređivale najpre u okviru verskih svečanosti, a posle u slavu nekoga značajnijeg događaja iz izstorije rimskog naroda (trojanske, plebejske i slične svečanosti). Za ovakve priredbe, koje su povećanjem i ekonomskim jačanjem rimske države dobile veliko političko značenje, sagrađene su goleme i sjajne građevine od kojih su se ostaci zadržali i do današnjih dana. Tako je još u ? VI veku sagrađen Cirkus maksimus (lat. Circus maximus), koji se postepeno proširivao pa je mogao primiti oko 200 000 gledalaca. U njemu su se u prvo vreme prikazivale i borbe rvače, pakača, takmičenja trkača i veštine jahača. Proširenjem bogaćenjem rimske države fizička kultura poprima sve više zabavni karakter. Bogati pripadnici vladajuće klase priređivali su raskošne igre i trošili golema novčana sredstva da bi što više zadovoljili najniže težnje rimskog lumpenproletarijata i pridobili ga za svoj epolitičke ciljeve. Želje tadašnjih osiromašenih rimskih građana sažeta su u izreci: panem et circenses - hleba i igara! Osim trke bornih kola, održavale su se i borbe gladijatora među sobom i sa zverima. Takve borbe održavale su se u Koloseju, ogromnom amfiteatru koji je imao 45 000 sedišta. Na veštački izgrađenim i prirodnim jezerima u blizini Rima prikazivale su se pomorske bitke u kojima je ponekad učestvovalo i do 19 000 gladijatora. Što je više bilo u borbama proliveno krvi, to su se priredbe smatrale uspešnijima. Pojavom hrišćanstva glavni protivnik ovih rimskih ustanova i običaja postaje hrišćanska crkva. Ona je svom žestinom povela borbu protiv svih priredaba i igara koje su slavile i isticale vrednost telesne snage i veštine kao ostatak poganskog shvatanja. Napokon je car Teodozije sve takve priredbe 394. i službeno zabranio. Tada prestaju i antičke olimpijske igre. U vreme feudalizma fizička kultura dobija sasvim specifične oblike. Iako hrišćanska vera oštro osuđuje antički kult tela i nasuprot njemu ističe kult duha, ipak se telesna vežbanja potupuno ne zanemaruju, već se prilagođavaju novim potrebama, pre svega tehnici i taktici feudalne vojske. Teško naoružana, oklopljena konjička vojska bila je sastavljena uglavnom od feudalaca i nalazila se u stalnoj bojnoj pripremnosti, koja se najviše sticala u ratnim, pljačkaškim i osvetničkim pohodima, u dvobojima i viteškim turnirima. Teško oklopljeni borci mogli su se boriti samo na konjima koji su bili takođe pod oklopom. Prema tome je i oružje moralo biti teško i čvrsto. Borci su nastojali probiti protivnikov oklop teškim mačem ili buzdovanom ili zbaciti protivnika sa konja dugim jakim kopljem. Kratko koplje, sekira, nož, luk i strela upotrebljavali su se samo u lovu, koji je bio vrlo omiljen u vreme feudalizma. Lov je takođe služio kao priprema za vojne veštine. Svakako da su borbe oklopljenih vojnika ili vitezova iziskivale posebnu telesnu snagu, izdržljivost i veštinu, a ta su se svojstva postizala ustrajnim telesnim vežbanjem, pre svega jahanjem, mačevanjem, rukovanjem teškim kopljem, streljanjem i dr. Građanski stalež, koji postepeno jača i koncentriše u svojim rukama zanatstvo i trgovinu, u prvo se vreme povodi za vitezovima i velikašima, pa su bogatija građanska deca učila jahati, mačevati se, streljati, štaviše, u to doba priređivali su se i posebni turniri koji su po svom programu i sjaju bili slični viteškim turnirima. Kad je građanski stalež ojačao i postao značajan faktor u ekonomskom životu, počinje borba i za politička prava. U borbi protiv feudalnog poretka oživljavala su stara antička životna mišljenja i suprotstavljala se feudalnom shvatanju. U tom sukobu ponovo se pridaje velika važnost telesnom odgoju, prema onom Juvenalovom načelu: mens sana in corpore (korpore) sano (= Zdrav duh u zdravom telu). Ta nova shvatanja pokušavali su sprovesti u delo Vittorino Ramboldini da Feltre u Italiji, Jan Amos Komensky u Češkoj i dr., ali njihova nastojanja svode se uglanom na imitiranje preživele grčke gimnastike. Prvi uspešniji korak da se osnuje odgojni zavod prema novijim shvatanjima buržoaskih odgojitelja učinio je nemački pedagog Johann Bernhard Basedow (Bernard Bazedov), koji je 1774. otvorio u Dessauu školu sa internatom nazvanu Philanthropinum (Filantropinum). U svojim odgojnim metodama Basedow se vodio mišlju filozofa Johna Lockea (Džon Lok) i Jeana Jacquesa Rousseaua (Žan Žak Ruso), koji su smatrali da je dete od prirode dobro, pa mu treba samo pomoći da razvije svoje prirodne osobine. U tom smislu davala se posebna važnost igrama u prirodi, trčanju, skakanju, rvanju, penjanju, nošenju tereta, balansiranju, ali i jednostavnom oblačenju, higijeni tela i dr. Prema uzoru na zavod u Desauu uskoro su se otvorili slični zavodi u Danskoj i Nemačkoj, od kojih je posebno važan zavod Christiana Salzmanna (Hristijan Zalcman) u Schnepfenthalu (Šnepfental), osnovan 1784. u kojem je delovao jedan od najznačajnijih teoretičara telesnog vežbanja Johann Christoph Friedrich Guts Muths (Hristof Fridrih Guc-Muc, 1759-1839). On je želeo telesnim odgojem izgraditi zdrave, čvrste i radne ljude koji će spremno izvršavati svoje građanske dužnosti. Njegov uticaj na kasnije teoretičare i praktičare telesnog odgoja bio je vrlo velik. Francuska revolucija uticala je na nacionalno buđenje i podstakla mnoge oslobodilačke ratove u svetu, pa je pod njenim uticajem i fizička kultura dobila šire patriotsko značenje. Prožet takvim idejama, osnovao je Friedrich Ludwig Jahn (Fridrih Jan) u Nemačkoj jedno od prvih gimnastičkih društava i snažno uticao na stvaranje posebnog nemačkog gimnastičkog sistema. Jahn smatra da se pomoću gimnastike trebaju odgajati snažni branioci domovine. Slični gimnastički sistemi javljaju se i u drugim zamljama. Tako se razvijaju posebni gimnastički pokreti u Švedskoj, Francuskoj i Češkoj. Gimnastički pokret u Češkoj, prozvan sokolskim gimnastičkim pokretom, bio je prožet sveslavenskom idejom. Iz Češke se proširio među naše narode gde je imao značajnu ulogu u buđenju nacionalne svesti. U Češkoj je već 1887. postojala i radnička gimnastička organizacija. Još jedan vid fizičkog odgoja dugo se borio da bude priznat kao sistem. Bio je to sport sa svojim sportskim vežbama i sportskim igrama. Reč sport nastala je od disport (od ranijeg lat. oblika desportare), što znači zabava, razonoda. Savremena obeležja dobio je sport u Engleskoj, gde su novi društveni odnosi bili rezultat klasnog kompromisa engleskog plemstva i buržoazije na političkom, ekonomskom i kulturnom polju. Rezultat tog kompromisa u fizičkoj kulturi bila je pojava sporta, u kojem su se povezali neki oblici telesnih vežbanja i igara omiljenih u engleskom plemstvu (lov, jahanje, mačevanje) sa nekim narodnim formama (trčanje, rvanje, pesničenje, veslanje). U razvoju sporta razlikuju se četiri perioda. Prvi period naziva se patronizirajući sport, kada su plemići samo blagonaklono gledali i pomagali narodne oblike takmičenja svojih slugu koji su nastojali oponašati svoje gospodare. Drugi period je džentlmenski sport ili pedestrijanizam, kada se kvalite, brzina, jačina, izdržljivost nasoje stimulirati klađenjem i kada u konjičkim trkama, u trčanju na duge staze, u bacanju čekića učestvuju i članovi feudalne buržoaske klase. Često se i protiv volje školskih rukovodilaca uvode fizička vežbanja i sport i u odgojne ustanove, koleže i univerzitete. To daje sportu novu snagu jer se on povezuje sa najširim slojevima. Tako sport stupa u višu fazu, u period školskog ili univerzitetskog sporta. Kriket (engl. cricket, č. kriket) i sportsko veslanje postaju narodnim sportom upravo zbog popularnosti koju su stekli u školama. Kriket se kao popularan sport spominje već oko 1800, a prva veslačka regata sveučilišnih momčadi Oxforda i Cambridgea (Kembridž) održana je 1828. Fudbal, hokej na travi i atletika igraju se u školama nešto kasnije. Igre se postepeno pretvaraju u sportske igre, određuju se zajednička pravila, dimenzije igrališta i sprava, broj igrača itd. Pedagozi su dosta dugo davali otpor sportu, ali zbog njegove popularnosti i uticaja na omladinu i na odrasle, shvatanja su se radikalno izmenila, pa je sport ušao u redovne školske planove i programe. Mlada generacija bavi se sportom i posle završenog školovanja. Osnivaju se posebna društva i klubovi gde se okupljaju simpatizeri pojedinih sportskih grana i nastavljaju sportska takmičenja. Tako se javlja četvrti period - građanski sport. Nekadašnji učenici škole u Rugbyju (Ragbi, London) osnivaju 1858. Black Heath Football Club (Blek Hit Futbol Klab). Njih slede drugi klubovi tako da se već 1863. udružuju u Fudbalski savez. Slično je i sa drugim granama sporta. Londonski Hokejaški savez osnovan je 1876, a 1880. osniva se Amaterski altetski savez. Takmičenja, naročito u sportskim igrama, postigla su veliku popularnost u ovoj zemlji. Sport se brzo proširio i u ostale kapitalističke zemlje, posebno u SAD, gde se takmičarski karakter sporta još više razvio. U toj zemlji svu pažnju, sva sredstva, metode tehnike i taktike, forme i organizacije služile su za postizanje najvećih dostignuća - rekorda. Rezultat takvih shvatanja je stvaranje najužih specijalista. Takav sport gubi višu odgojnu i obrazovnu vrednost i stvara sportistu kome je pobeda najviši cilj. Materijalno nagrađivanje velikih rezultata neminovno dovodi do profesionalizacije takmičenja, što negativno deluje na odgojnu ulogu sporta. Zbog toga se sport teško probijao u zemljama u kojima nije vladalo kapitalističko društveno shvatanje. Nemački, švedski i sokolski gimnastički sistemi pružali su uspešan otpor prodiranju sporta. Ipak sportski oblici fizičkog odgoja postepeno prodiru u sve zemlje uporedo sa razvojem kapitalističkog poretka u tim zemljama. Sport se najviše afirmirao i stekao najveću popularnost na olimpijskim igrama, koje su postale najveća sportska priredba na svetu. Statut i pravila za provođenje igara prihvaćeni su na sastanku 1894. u Parizu na inicijativu francuskog barona Pierrea de Coubertina (Pier d Kuberten). Za sprovođenje i organizovanje olimpijskih igara osnovan je poseban Međunarodni olimpijski komitet (CIO). Igre se održavaju svake četvrte godine, a na njima mogu učestvovati samo takmičari amateri. Na igre moraju biti pozvani svi narodi. Uporedo sa sportskim takmičenjima trebaju se održavati i umetnička stvaralačka takmičenja u duhu ljudskih težnji za dobro čovečanstva, za mir i jedinstvo celog sveta. Moderni ciklus olimpijskih igara započeo je Olimpijskim igrama u Atini 1896. godine, u zemlji drevnih olimpijskih igara. Program VIII olimpijskih igara u Parizu 1924. dopunjen je zimskim programom sa sportskim disciplinama na snegu i ledu. Takav program prvi put je izveden u Chamonixu (Šamoni) u Francuskoj. Takmičenja u umetničkom višeboju (književnost, slikarstvo, kiparstvo, arhitektura i muzika) prvi put je potpuno provedeno na Olimpijskim igrama u Stockholmu (Stokholm) 1912. Suprotno od kapitalističkih shvatanja sporta, radničke političke i sindikalne organizacije nastoje pozitivne strane sporta i gimnastike iskoristiti za dobro i korist radničke klase. Već 1861. u Leipzigu (Lajpcig) osnivaju se posebna radnička gimnastička odeljenja koja su 1892. povezana u Nemačkom radničkom gimnastičkom savezu. Posebno radničko turističko udruženje Prijatelj prirode javlja se u Austriji 1895. U Pragu se 1897. radnici odvajaju od sokolskih organizacija i osnivaju socijaldemokratske radničke gimnastičke jedinice, koje 1903. godine prerastaju u Savez radničkih gimnastičkih jedinica sa sedištem u Pragu. U ove organizacije mogli su se učlaniti radnici svih narodnosti. Isto tako osnivaju se i radničke sportske organizacije. Godine 1913. vrše se napori da se sve radničke sportske i gimnastičke organizacije povežu u Međunarodnu radničku sportsku organizaciju. Na sastanku u Luzernu (Lucern) u Švajcarskoj 1919. ova ideja je i ostvarena - osnovana je Lucernska radnička sportska internacionala (LSI), koja se priključuje II internacionali i odbija da primi u svoje članstvo fiskulturne organizacije III internacionale i SSSR-a te zabranjuje svojim članovima da se sa njima takmiče. Godine 1921. u Moskvi se održava sastanak uz učestvovanje predstavnika nekih organizacija nezadovoljnih odlukom LSI. Na tom sastanku osnovan je Međunarodni savez radničkih i seljačkih sportsko-gimnastičkih organizacija, poznat i pod nazivom Crvena sportska internacionala (CSI). Lucernska radnička sportska internacionala i Međunarodni savez radničkih i seljačkih sportsko-gimnastičkih organizacija priređuju odvojeno velike manifestacije radničkog sporta pod imenom Radničke olimpijade. Prva takva olimpijada održana je u Pragu 1921, a druga u Frankfurtu na Majni 1925. Crvena sportska internacionala organizovala je 1928. u Moskvi posebnu priredbu pod imenom Letnja spartakijada, a u Oslu Zimsku spartakijadu. Iako se često pokušavalo da se ove dve radničke sportske organizacije ujedine, to nije nikad uspelo. Posle drugog svetskog rata prestale su postojati obe organizacije. Lucernska sportska internacionala je 1929. na kongresu u Pragu promenila ime u Socijalističku radničku sportsku internacionalu (SASI), dok se Crvena sportska internacionala 1936. prozvala, takođe u Pragu, Sportskom internacionalom (Sportinterna). Nakon drugog svetskog rata menjaju se odnosi na političkom, ekonomskom pa i na sportskom polju. Tako se i takmičari Sovjetskog Saveza uključuju u međunarodna sportska takmičenja, od kojih su najznačajnije olimpijske igre, na kojima nastupaju od 1952. U današnjim uslovima sve većeg razvoja automatizacije proizvodnih snaga fizička kultura dobija posebno značenje. Ona treba čovečjem organizmu nadoknaditi minimalno fizičko naprezanje i kretanje, a ujedno poslužiti mu za zabavu i odmor te pod modernim uslovima života osigurati mu pravilan biološki razvoj.
2. Sredstva fizičkog odgoja (opšti pojmovi)
Prema različitim zadacima i ciljevima telesnih vežbi i aktivnosti razvila su se tokom vremena i različita sredstva fizičkog odgoja. Danas se sve te aktivnosti dele na igre, sport, gimnastiku i izletništvo.
3. Igre
Igre su najstariji oblik telesnog odgoja. One obuhvataju sve vrste slobodnog kretanja koje nije unapred određeno, nego zavisi o situaciji i sredini u kojoj se vrši kao i sposobnostima i snalažljivosti samih učesnika. Igre mogu biti stvaralačke i pedagoške. Kod stvaralačkih igara sami učesnici iznalaze način i pravila igre. One su značajne za decu predškolskog uzrasta jer povoljno utiču na razvoj mašte, inicijative i snalažljivosti. Kod pedagoških igara određena je organizacija igre kao i njeni zadaci: postizanje brzine, okretnosti, snage, izdržljivosti, jačanje volje, drugarstva i sl.
4. Sport
Sport se razvio iz igre. Iako mu se tragovi nalaze još u starogrčkim takmičarskim igrama i viteškim turnirima, do punog razvoja došao je istom u XVIII i XIX veka u Engleskoj, odakle mu potiče i naziv. Danas se sportom smatraju telesne aktivnosti kojima se postižu vidljivi rezultati što dolaze do izražaja u takmičenjima. Moderan sport razvija se u dva pravca: kao rekreativni sport i kao vrhunski ili kvalitetni sport. Rekreativnom sportu je cilj razonoda, osveženje, aktivan odmor. On ne teži za postizanje nekih viših rezultata. Naprotiv, vrhunski sport teži za postizanje vrhunskih rezultata. Sportaši koji se bave vrhunskim sportom, ograničavaju svoje aktivnosti na jednu granu ili čak samo na jednu disciplinu, podvrgavaju se posebnom načinu života, ishrane, treninga i sl. Ako se pravilno shvata i vodi, takav sport odražva kvalitet fizičke kulture i znatno utiče na celokupni telesni odgoj.
5. Gimnastika
Gimnastika (grč. gymnastike,, prema gymnazein = vježbati neobučen) obuhvaća telesne vežbe kojima je cilj da skladno oblikuju telo i omoguće najekonomičnije i najprikladnije pokrete kod kretanja, rada, razonode i obrane. I praktički i teoretski ona se posebno razvila krajem XIX veka. Prema svojoj svrsi gimnastika se deli na više grana. Jutarnja gimnastika ima svrhu da pozitivno utiče na organizam u zdravstveno-higijenskom smislu i da povoljno deluje na sve organe kako bi mogli što bolje vršiti svakidašnje poslove. Zdravstvena (terapeutska) gimnastika ima zadatak da uspostavi normalno funkcionisanje organizma i osposobi ga za rad nakon bolesti. Plesovi (estetska ili ritmička gimnastika) polažu posebnu pažnju na estetsko i ritmičko izražavanje pokreta. Gimnastika u proizvodnji za vreme prekida rada deluje kao aktivan odmor. Sportska gimnastika sastoji se od vrhunskih vežbi na spravama i na tlu (akrobatika). Ovakve se vežbe uvrštavaju i u sport. Osim toga, često se u pojedinim sportskim granama kao dopuna izvode različite gimnastičke vežbe. Tako npr. postoji skijaška gimnastika, plivačka gimnastika i sl.
6. Izletništvo
Izletništvo, koje se negde naziva i turizam, obuhvata različite aktivnosti u prirodi: izlete logorovanja, planinarenje i alpinistiku.
Potreba za kretanjem - temelj fizičke kulture
Od rođenja pa sve do najstarije dobi čovek oseća nagonsku potrebu za kretanjem ,gibanjem, igrom. Tu pojavu učenjaci tumače na različite načine. Jedni drže da je potreba za igrom čoveku urođena kako bi različitim telesnim akcijama održao zdravlje. Drugi opet smatraju da se čovek ne igra da bi bio zdrav, nego jer se oseća zdravim. Treći misle da spontane kretnje uzrokuju unutrašnje zadovoljstvo i veselje. Pristalice darvinizma smatraju da je nasleđen nagon za igrom privikavanje na borbu za opstanak. Drugi opet tvrde da se u igri zadovoljava nagonska potreba za borbom. Ne ulazeći u analizu svih tih teorija o poreklu težnje za igrom, možemo sa sigurnošću utvrditi da ta urođena težnja u velikoj meri utiče na telesni i psihički razvoj ljudi. Već tzv. skriveni pokreti, koji se zapravo ne vrše, već samo deluju u mašti, mogu u izvesnoj meri zadovoljiti potrebu za kretanjem. Igrač prati pokrete saigrača, pa iako ne učestvuje izravno u tim pokretima, u njemu se pobuđuje osećaj zadovoljstva. Deca i odrasli vole promatrati igru iako sami u njoj ne mogu učestvovati. Gledaoci ne posećuju takmičenja samo iz želje za senzacijama ili iz klupskog fanatizma. Oni u svojoj mašti proživljavaju promatrane pokrete, to više ako su ih pod sličnim uslovima i sami pre izvodili. Osećaj zadovoljstva povećava se uticajem ubrzanog krvotoka. Gledanje igre izaziva želju za pokretom, a već ta sama želja često nadražuje živčane centre koji dovode u pojedine organe povećanu količinu krvi. Pojačani izražajni pokreti i mimika ogledalo su skrivenih pokreta. Već sam pokret, bilo da ga sami izvodimo, bilo da ga gledamo, pruža nam zadovoljstvo. Ako je takav pokret pun snage, lepote, ritma, onda se zadovoljstvo još povećava estetskim uživanjem. Dakako da za pravilan razvoj ljudskog organizma nije dovoljno samo pasivno, skriveno doživljavati telesne pokrete, već je potrebno i aktivno učestvovati u različitim granama igre, gimnastike, sportova i izletništva. To vredi posebno za omladinu kojoj je organizam još u razvoju. Zato pravilan fizički odgoj zahteva da se omladina ne odgaja za sportske čitaoce, mislioce i gledaoce, nego u prvom redu za sportiste koji će se aktivno baviti telesnim vežbanjem.
2. Organizacija nastave i treninzi
Pravilan razvoj sporta i sportista pomažu planinska i sistematska nastava i treninzi. Za uspešno provođenje nastave i treninga preko je potrebno poznavati telesne i psihičke osobine vežbača, koje su kod različitih uzrasta kao i kod muških i ženskih vežbača različite. Što je organizam stariji, izgrađeniji, zreliji, to je i sposobniji da izvodi složenije telesne zadatke. Ako vežbanja nisu prilagođena uzrastu i zrelosti organizma, onda ona mogu biti štetna za zdravlje. S obzirom na mogućnosti i svrhu fizičkog odgoja, u nastavi postoje različiti oblici rada. Opšte fizičko obrazovanje razvija svestrane telesne sposobnosti vežbača. Sportska vežbanja upoznaju početnike sa osnovama pojedine sportske grame kojom se vežbači bave zbog težnji da postignu vrhunske rezultate, ili da ojačaju zdravlje ili zbog razonode.
3. Uslovi za postizanje vrhunskih uspeha
Osim dobro organizovane stručne nastave, za postizanje vrhunskih rezultata potrebna je izvesna nadarenost, prirođena sklonost za pojedinu granu sporta i dobra telesna konstitucija. Društvena sredina može takođe povoljno uticati na postizanje sportskih uspeha pružajući vežbačima dobre uslove za razvoj njihovih prirođenih osobina. Pravilna ishrana, posebno u doba rasta, boravak i igranje na čistom vazduhu i suncu, telesna nega, svestran telesni odgoj te pravovremena i pravilna specijalizacija - sve je to od odlučne važnosti za razvoj vrhunskog sportiste. Od presudnog je značenja za vrhunskog sportistu i način života. On treba paziti na redovno i dovoljno spavanje i odmor, na pravilnu ishranu i ličnu higijenu. Mora se odreći pušenja i alkohola jer oni nepovoljno deluju na organizam i oslabljuju krvotok i živčani sistem. Za kvalitetna, vrhunska dostignuća potreban je pravilan sistematski trening. Veština pravilnog treninga sastoji se u pravilnom opterećivanju sportista. Zato se kod treninga moraju primenjivati načela savremene fiziologije, psihologije i metodike sporta, a osim toga trening se mora prilagoditi individualnim osobinama pojedinih sportista. Da bi postigao vrhunske uspehe, sportista mora podnositi mnoge žrtve, na koje ga potiče zdrava ambicija i svest da treniranjem i takmičenjem podiže svoje psihičke i telesne kvalitete i da uspešnim nastupanjem podiže svoj ugled i koristi ugled svoga kolektiva i svoje domovine.
4. Fizička kultura i život
Fizička kultura od davnine je tako usko povezana sa životom da se ona odražava u različitim životnim manifestacijama, naročito u umetnosti i književnosti. Različite igre, plesovi, vežbe dolazili su do izražaja u teškim i radosnim časovima pojedinaca, zajednica i naroda: kod različitih obreda, svečanosti, zabava, kod polaska u borbu itd. Bogatstvo sportskih građevina, zatim slika i kipova, sa sadržajem iz različitih sportskih delatnosti očito pokazuju u kolikoj je meri fizička kultura služila kao poticaj za umetničko stvaranje. Različite delatnosti iz područja fizičke kulture obrađivane su i u književnim delima. Njihove tragove možemo slediti počevši od klasika Homera, Pindara, Vergilija pa sve do savremenih književnika Ernesta Hemingwaya (Hemingvej), Jeana Cocteaua (Žan Kokto) i dr. Savremena filatelija je takođe obogaćena sportskim motivima. U novije vreme sportske teme pojavile su se i u filmovima. Posebno su česti dokumentarni filmovi o različitim nastavnim i sportskim problemima. Sportska štampa, fotografija, izveštaji na radiju, izvedbe na televiziji - sve to očito pokazuje kako je dubok koren uhvatila fizička kultura u životu savremenog čoveka i društva. Fizička kultura ne utiče samo na pravilan telesni odgoj nego i na intelektualni, estetski i moralni odgoj, pa joj stoga savremeno društvo poklanja veliku pažnju. U našoj zemlji fizička kultura po svojim mnogostrukim delatnostima ima važnu društvenu ulogu te zauzima vidno mesto u izgradnji novog socijalističkog poretka.