Nastava telesnog vaspitanja
Telesno vaspitanje u svetu
Nastava telesnog vaspitanja kao i svaki drugi nastavni proces, predstavlja naučno zasnovan i sistematsko organizovan institucioni vaspitno-obrazovni rad, namenjen učenicima, odn. polaznicima određenog uzrasta i diferenciranog stepena obrazovanja: u školama (predškolske ustanove, škole I i II stepena, visoke škole, akademije, fakulteti) i u vojsci Srbije.
2. Telesno vaspitanje širom sveta
Nastava telesnog vaspitanja kao organizovani sistem pripreme omladine za vršenje građanskih dužnosti i za vojničku službu bila je na zamernoj visini već u staroj Grčkoj i Rimu. U ranom srednjem veku sa nastankom i učvršćenjem feudalizma, antički oblici telesnog vaspitanja iščezavaju postepeno, što je u direktnoj vezi sa vladajućom ideologijom feudalnog društva, hrišćanstvom i njegovim asketizmom, njegovim trapljenjem i proglašavanjem telesnog za grešno. Tek na višem stadijumu feudalizma, u vreme njegovog procvata, poklanja se veća pažnja telesnom vaspitanju vitezova, od kojih se zahteva znanje, odn. veština jahanja, gađanja lukom i strelom, mačevanja, dvoboja na turnirima i dr. Stvaraju se i odgovarajući sistemi nastave, pojavljuju se razne vrste telesnog vežbanja i igara. Neke od njih se, uporedo sa razvojem gradova i porastom njihove važnosti, usvajaju i šire među građanstvom. U doba Renesanse, u Italiji se javljaju pokušaji osnivanja takvih škola u kojima bi nastava telesnog vaspitanja imala važno mesto (Vittorino da Feltre 1378-1447). Međutim, pokušaji humanista da se telesno vaspitanje uvede u škole ni u Italiji ni drugde nisu imali uspeha. No može se reći da u celom periodu prelaza od feudalizma ka kapitalizmu u evrposkim zemljama ne prestaje borba naprednih pedagoga i mislilaca da što pravilnije teorijski i praktično, postavi pitanje mesta i uloge telesnog vaspitanja u školama, naročito kod dece. Tako su u Francuskoj pisac Francois Rabelais (1494-1553) i filozof Michel de Montaigne (1533-92) pobornici povezivanja vaspitanja sa životom, intelektualnog obrazovanja sa telesnim vaspitanjem. Jan Amos Komensky (1592-1670), čuveni češki pedagog, gledao je na telesno vaspitanje u školi kao na veoma važan deo ukupnog pedagoškog procesa, a posebno je naglašavao to da briga o telesnom vaspitanju mora početi od najranije dečijeg doba. Engleski filozof John Locke (1632-1704) stavljao je telesnom vaspitanju u zadatak, to da učvršćuje zdravlje dece i da zadovoljava njihovu prirodnu potrebu za kretanjem. Francuski prosvetitelj i pedagog Jean Jacques Rousseau (1712-78) isticao je značenje telesnog vaspitanja za duhovni razvoj dece i za njihovu obuku u radu, a pridavao posebnu važnost telesnom vaspitanju žena. Veliki doprinos izradi i usavršavanju metoda telesnog vaspitanja dali su u Nemačkoj tzv. filantropisti. Philantropinium J.B. Basedow (1724-90), u Dessauu, bio je prva nemačka javna škola u kojoj su đaci, pod rukovodstvom svojih učitelja, imali redovnu nastavu telesnog vežbanja. Filantropisti J.C.F. Guts Muths (1759-1839) i G.U.A. Vieth (1763-1836) stvorili su temelje nemačkog sistema gimnastike, koji je usavršio F. Jahn (1778-1852), a A. Spiess (1810-58) prilagodio uslovima rada u školi. Telesno vaspitanje postaje školski predmet, uz neznatne izuzetke, u drugoj polovini XIX veka. Od pedesetih godina, nastava telesnog vaspitanja, uglavnom gimnastika, uvodi se u manjem ili većem opsegu u svim evropskim zemljama, među kojima prednjače pojedine nemačke države, Danska i Norveška, Francuska, Italija i Rusija. U Srbiji uvodi se srazmerno kasno i neravnomerno, što je odraz opšteg nepovoljnog stanja u organizaciji njihovog školstva druge polovine XIX veka.
3. Telesno vaspitanje predškolskog deteta
Iako se ideja o potrebi telesnog vaspitanja malog deteta javila u starom veku, sve do XVII veka nije bilo potvrda o neophodnosti tog vaspitanja u životu dece. Veliki pedagog ? Jan Amos Kamensky prvi je obrazložio potrebu predškolskog vaspitanja i analizirao njegov sadržaj. Govoreći o telesnom vaspitanju, on preporučuje umeren život, zdravu hranu, vežbanje, rad i odmor. John Lacke nastavlja ideje Komenskog i traži da deca ojačaju svoje telo redovnim šetnjama, odn. boravkom na vazduhu, prikladnom odećom, umerenom hranom i disciplinom u spavanju. Nema nijednog značajnijeg pedagoškog teoretičara XVII i XVIII veka koji ne bi bio potpuno svestan osnovne vrednosti zdravlja i telesnog vaspitanja dece. Prvu „školu za malu decu“ (Infant school) imenovao je utopijski socijalist R. Owen (1771-1858) u radničkoj kancelariji u New Lanarku. U toj školi negovalo se i telesno vaspitanje. Predškolske ustanove zatim niču u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj da bi se zatim proširile na sve razvijenije zemlje u svetu. Pred kraj XIX veka otvorene su u Engleskoj i Škotskoj škole za malu decu koje su bile neka vrsta zabavišta za decu od 3. do 7. godina. Najpopularniji je na zapadu sistem predškolskog vaspitanja lekara - pedagoga - Marije Montessori (1870-1952). Dve su njene metode: probuditi u detetu aktivnosti i samopoštovanje te princip slobode i individualizacije vaspitanja. Do kraja Prvog svetskog rata u nas, zbog ekonomskih, kulturnih, socijalnih i političkih razlika naših naroda, predškolske ustanove različito su se razvijale. Samo se u nekim delovima Srbije, Slovenije i Hrvatske javljaju predškolske ustanove vrlo rano i tu imaju najbrojnije, dok se u drugim našim krajevima javljaju kasnije i u manjem broju. Prve jaslice i čuvališta javljaju se 1855 u Zagrebu. U tim ustanovama radilo je nekvalifikovano osoblje, a rad se svodio na fizičku zaštitu dece, iako su ona u tim ustanovama, boravila i 12 do 14 sati dnevno. Pod uticajem ideja F. Frobela otvaraju se zabavišta. Prvi državni dokumenti o tom datiraju iz 1878, no bilo je zabavišta u Celju (1860) i Somboru (1869) uz osnovne škole, kojima su rukovodile stručne vaspitačice. U Zagrebu Antonija Cvijić otvara 1872 prvo državno zabavište na maternjem jeziku u Hrvatskoj, dok se uz samostane otvaraju privatna zabavišta. A. Cvijić objavila je 1895 Priručnik za zabavišta i osnovala prvu školu za vaspitačice (1880) u Zagrebu. Predškolske ustanove u predratnoj Jugoslaviji životarile su u skučenim materijalnim uslovima. U Srbiji je 1938 bilo preko 50% svih tada postojećih zabavišta u našoj zemlji. Potreba za takvim ustanovama je sve veća, a time i potreba za stručnim kadrom, pa tako 1939 Tatjana Marinić otvara u Rudama kraj Zagreba dvogodišnju školu za vaspitačice u skloništima i dečijim domovima. Uz školu ona otvara i sklonište pod nazivom Mala škola. U toj se školi, uz ostalo vaspitanje, velika pažnja poklanja i telesnom vaspitanju. Posle Oslobođenja širi se mreža predškolskih ustanova. Otvaraju se domovi za predškolsku nezbrinutu ili socijalno ugroženu decu. Oni se otvaraju u gradovima, industrijskim centrima uz fabrike i u mesnim zajednicama. Godine 1948 donesena je uredba o osnivanju dečijih jaslica i dečijih vrtića. Ovom uredbom prvi put je predškolskim ustanovama sa funkcijom obdaništa dat naziv dečiji vrtić i time istaknuta njihova vaspitna funkcija. Iste godine otvorena je u Hrvatskoj četvorogodišnja škola za vaspitače, a u drugim republikama petogodišnja. Vaspitači su osposobljeni da stručno rukovode vaspitnim radom predškolske dece, a posebna pažnja poklanja se telesnom vaspitanju. Telesnim vaspitanjem u predškolsko doba od navršene 3. godine do polaska u školu, nastoji se dete pripremiti za školu i za život u društvenoj zajednici. Unutar predškolskog doba deteta razlikuju se tri faze: mlađe predškolsko doba (u 4. godini života), srednje predškolsko doba (u 5. godini) i starije predškolsko doba (u 6. godini). Prelazi iz jedne faze u drugu nisu iznenadni, a vremenske granice između njih nisu precizne. Detetu u najranijim godinama potrebni su pre svega pravilna ishrana, telesna snaga, povoljni zdravstveno-hihijenski uslovi života i kretanje. Od tih faktora zavisi pravilan i napredan rast i razvitak svakog deteta. Telesno vaspitanje predškolskog deteta usmeren je i na razvoj osnovnih psihomotoričkih sposobnosti (brzine koordinacije, preciznosti, gipkosti, ravnoteže i dr. u skladu sa individualnim mogućnostima svakog deteta). Telesnim vežbanjem nastoje se ojačati mišići leđa i trbuha, jer od njihove snage i tonusa zavisi držanje tela, usavršavaju se ranije usvojena kretanja i uče nova, a naročito ona koja su detetu potrebna u svakodnevnom životu. Dete od rođenja do 3. godine života savladava podizanje, hvatanje, bacanje, puzanje, potiskivanje, hodanje, vučenje, dizanje, nošenje, penjanje, silaženje, trčanje i skakanje. No, ta kretanja samo su relativno savladane. Telesnim vežbanjem deci se pruža mogućnost izvođenja i primene tih kretnji u različitim uslovima, postepeno sve težim, a time se usavršava dečija motorika. Osim toga, decu treba učiti plivati, skijati, klizati, rukovati različitim spravama (loptama, kockama, palicama i dr.), voziti trotinet, tricikl, dečiji bicikl, rolere - bez očekivanja nekih posebnih rezultata. Sastavni deo telesnog vaspitanja je i navikavanje na red, ispunjavanje nekih dužnosti (spremanje i pripremanje igračaka i sprava i dr.), podsticanje samostalnosti na taj način što dete samo rešava neke motoričke zadatke, pronalazi samo nove igre, razvija samopouzdanje i smelost. Deca se navikavaju na kolektiv, na poštovanje prava drugih, ali se u njima razvija i svest o vlastitim pravima i dužnostima. Instinkt kretanja pomaže deci da lako i brzo savladavaju raznovrsne pokrete sasvim sama, bez naročitog učenja, demonstriranja ili objašnjavanja. Dete po prirodi poseduje osećaj za kretanje, ali samo za prirodna i dinamička kretanja. Anatomsko-fiziološke i psihičke osobine dece uslovljena su specifičnosti njihovog telesnog vaspitanja, diktiraju primenu posebne nastave, posebnu organizaciju rada i metode drugačije od onih za vaspitanje dece školskog uzrasta. Veoma je važno imati na umu svojstva deteta, a to su: plastičnost organizma deteta (osetljivost i slaba otpornost), relativno mala mišićna masa na opštu težinu unutrašnjih organa, nesposobnost za velike i dugotrajne napore, brzo zamaranje, nesposobnost izvođenja složenih i fino koordiniranih pokreta, nesposobnost svesnih kontrole i položaja tela i udova, nezavršena izgradnja živčanog sistema, potpuno psihomotoričkih centara i automatizma, slaba motivacijska struktura, velika emotivnost i živa produktivnost mašte, naivnost i korektnost mišljenja, sugestibilnost i sklonost oponašanju drugih, nezainteresovanost za pokrete koje diktira tuđa volja, a ne vlastita inicijativa. Različiti oblici telesnog vaspitanja osiguravaju dovoljno raznovrsnih aktivnosti, koje su svakodnevna potreba deteta predškolskog uzrasta. Ti oblici mogu biti organizovani kao: igra, čas telesnog vaspitanja i boravak dece na vazduhu (šetnja, izlet, slobodne aktivnosti, jutarnje telesno vežbanje).
4. Igra
Igra, osnovni oblik telesnog vežbanja u predškolskom uzrastu snažno se odražava na emotivnom i intelektualnom životu deteta, a deluje na dete celovito. Ona je u radu sa mlađom grupom gotovo jedina forma pomoću koje se ostvaruju zadaci telesnog vaspitanja. U predškolskoj pedagogiji usojen je teemin pokretna igra, te igre se zasnivaju na pokretu, a osnova im je hodanje, trčanje, skakanje, puzanje, penjanje, gađanje, bacanje, vučenje i dr. Pokretna igra ima višestruko značenje: ona zadovoljava dečiju potrebu za kretanjem, njome se utiče na razvoj telesnih sposobnosti dece i ostalih dimenzija ličnosti deteta i na razvoj čitavog dečijeg organizma. Organizuju se takve igre koje pobuđuju dobro raspoloženje i pozitivne emocije. Izbor igre zavisi o psihofizičkim sposobnostima dece; mlađoj grupi odgovaraju igre sa jednostavnim pravilima i zadacima, sa lakim i njima poznatim kretnjama. Te igre moraju biti jednostavne i kratke, npr.: „vrapci traže hranu, naiđe mačka i oni se razbeže“. U početku primene igre glavnu ulogu (mačka, vuk, lisica) preuzima vođa. Paralelno sa razvojem dečijih sposobnosti prelazi se postepeno na složenije igre. Igre za decu srednje grupe mogu biti tematski raznovrsnije i bogatije sadržajem. U ovim igrama ima više uloga (voz, automobil, policajac, psi, mačke, zečevi i sl.). Ovde su i zadaci složeniji, a oblici raznovrsniji (vrapčići skakuću i traže mrvice, kad naiđe mačka, trče i skrivaju se). Pravila su i dalje jednostavna, pristupačna, a na njihovom poštovanju više se insistira. Za decu starije grupe igre su još raznovrsnije i složenije. Od dece se zahteva dosledno poštovanje i ispunjavanje pravila svake igre. Igra ne sme biti ni preteška niti prelagana, jer jedna i druga nije deci interesantna. Pri biranju igre treba paziti i na materijalne prilike potrebne za igru, vremenske uslove, aktuelnosti igre i na ostale aktivnosti dece. Zato se vođa za igru treba dobro pripremiti. On mora dobro poznavati zadatke i pravila igre, kao i eventualno potreban tekst, recitaciju, pesmu ili melodiju koja ide uz igru. Objašnjenje igre mora biti izneseno sa puno pažnje, da svako dete shvati sadržaj igre i pravila. Tok igre i njen završetak može uslediti tek onda kad je sve ostalo pripremljeno: prostor za igru, potrebne sprave, pomagala i dr., a i kad deca shvate igru. Trajanje igre zavisi od niza faktora: od interesa dece, karaktera igre itd., a obično je u mlađoj grupi oko 5-7 minuta, u srednjoj oko 8 minuta, a u starijoj oko 10-12 minuta.
5. Vreme telesnog vaspitanja
U mlađoj grupi sprovode se prelazni oblici od igre ka vremenu telesnog vaspitanja. To su kratke telesne aktivnosti koje traju 10-12 minuta, dok u srednjoj i starijoj grupi vreme telesnog vaspitanja traje 20-30 minuta. Obično se spajaju dve veće poznate pokretne igre sa još nekim osnovnim pokretima, a sve je povezano sa jednostavnom, deci razumljivom, temom (vetar njiše grane, guska maše krilima), ili deca naprosto imitiraju pokrete životinja, ljudski rad ili vremenske nepogode. U tim grupama daju se deci motorički zadaci: da pređu preko mosta, da se provuku kroz obruč, preskoče prepreke, poskoče uvis da dohvate neki predmet, da pužu i da se kotrljaju, da se penju na ogradu ili stepenasto poređane trupce, da trče uz brežuljak i sl. Pokreti su često propraćeni muzikom koja pomaže lakšem izvođenju, unosi više živosti i razvija osećaj za ritam. Obavljeno vreme telesnog vaspitanja predstavlja tema koja se provlači od početka do kraja časa. Ona se uzima iz domena dečijeg doživljavanja (poseta zoološkom vrtu, zimske radosti, proleće i sl.). Jedna kretnja proizilazi iz druge, a tema pri tom ne sme biti izveštačena, jer se dete može uživeti samo u ono što je doživelo. Priča izražena pokretima igra važnu ulogu, jer predškolska deca lakše pamte recitacije, pevanje i pripovetke, ako tekst proprate pokretima. Vreme telesnog vaspitanja ima posebnu vrednost ako se izvodi izvan zatvorenih prostorija; tako npr. vreme koje se izvodi u šumi od neprocenjive je vrednosti. U takvom ambijentu, deca imaju najraznovrsnije mogućnosti kretanja, kao trčanje uz i niz brežuljak, penjanje na brežuljak, preskakanje niskog grmlja, malog potočića itd. U šumi deca dobijaju prve spoznaje o orijentaciji u prostoru, a time stiču dragocena iskustva. Malim telesnim aktivnostima posvećuje se velika pažnja u dečijim vrtićima. Ona se provode svakodnevno. To su vežbe u obliku igara koje služe za aktivan odmor, a vrednost im je u tome što se sprovode uvek na drugačiji način. Sprovode se za vreme jutarnjeg skupljanja dece ili između nekog drugog rada. Jutarnje telesno vežbanje stvara vedro raspoloženje i već rano ujutro pomaže organizovati dečiji kolektiv.
6. Boravak dece na vazduhu
Boravak dece na vazduhu redovno se primenjuje u dečijim vrtićima. Deca dnevno borave na vazduhu 3 do 4 sata. Odeća ne sme biti pretopla i ne sme decu sputavati u pokretima. Iskusna vaspitačica zaposlit će decu tako da će se ona već nakon nekog vremena boravka na vazduhu osećati ugodno. Pre izlaska sa decom obavi se dogovor šta će se sve tog dana raditi. Uređivanje zimskog igrališta pruža najviše mogućnosti za aktivno kretanje dece, npr. veštački brežuljak za sankanje ili teren za grudvanje. Na zimskom igralištu treba napraviti usku stazicu za klizanje. Njena dužina zavisi od uzrasta deteta. Za stariju grupu duga je oko 1,5 m, a široka 20-25 cm. Klizanjem se razvija ravnoteža. Bez sankanja ne može se ni zamisliti zimski boravak dece na vazduhu. Ono ide u najomiljenije dečije aktivnosti. Spuštajući se sa brežuljka, većina dece mora savladati strah. Sankanje ima i veliku vaspitnu vrednost: deca se privikavaju da mirno čekaju na red, da se ne guraju, da pomažu jedno drugom pri uspinjanju itd. Starija predškolska deca već mogu da nauče hodati na skijama i spuštati se blagim padinama. Deca najpre uče stavljati skije na noge, a zatim uče postavljanje skija u paralelan položaj, pa onda hodanje, naginjanje, okretanje i spuštanje, sve u igri. Za ovu aktivnost je najbolji dobro utabani sneg. Deca nadalje uče čuvati skije, negovati ih i spremati. Na igralištu ne sme nedostajati ni sneško belić. On stoji na istaknutom povišenom mestu. Što je sneško belić veći, veća je i radost dece. Deca ga toliko vole da se često na igralištima nađe toliko sneška koliko i dece. Deca vole i grudvanje, ali tu se mora paziti, da ne dođe do povrede i do prehlade. Kad je loše vreme, deca se nalaze pod nadstrešnicama, koje se podižu uz dečije vrtiće. Leti deca tu nalaze hladovinu. Sunčanje, leti treba nastojati da deca veći deo dana borane na vazduhu. Posebna pažnja poklanja se igrama na suncu i u vodi. No, sunčanje treba primenjivati postepeno, čime se već u proleće stvara zaštitna preplanulost. Ona štiti kožu od opekotina. Prva sunčanja se provode ujutro pre 10 sati ili popodne posle 4 sata, kad sunce nije prejako. Deca štite glavu kapama ili šeširićima. Pri sunčanju važno je da deca menjaju položaj, tako da su sve strane tela izložene suncu podjednako. Kupanje i učenje plivanja provodi se uporedo sa sunčanjem. Igrom u vodi deca se upoznavaju sa vodom, njima se nastoji potisnuti eventualni strah pred njom. Zato se deci daju zadaci u plićaku, gde se licem približavaju vodi i onda izvode razne pokrete, tako da ni ne primećuju da im voda zapljuskuje lice. Vrlo su korisne igre u kojima deca duvaju u vodu. Time se ona privikavaju na dublje disanje i na izdisanje vazduha pod vodom, što uveliko olakšava nastavu plivanja. Kod dece od 4 godine starosti opaža se težnja da nauče plivati. Osnovna uputstva daju im se na suvom, a onda se polazi u vodu i izvode različiti zadaci, najpre sa igračkama, a onda i bez njih. Retki su dečiji vrtići koji imaju vlastitu salu za vežbanje. Stoga se deca negde vode u posebne dvorane, a negde za tu svrhu služi soba dnevnog boravka. Sprave koje se primenjuju u nastavi telesnog vaspitanja dece predškolskog uzrasta obično imaju višestruku namenu. To su: dva paralelno položena konopca, niska greda ,švedska klupa, učvršćeni balvan, razmaknute opeke i niski panjići. Sprava posebno kontruisana za sve grupe dece zove se most, a sastoji se od dva nogara i tri daske od 3 m dužine. Daske se mogu po volji dizati i spuštati po nogarima, a mogu se i zakačiti za nogare, čime se stvara veštački brežuljak i tobogan. Nogari se mogu upotrebiti i bez dasaka, pa se deca po njima penju, provlače i skaču u dubinu. Slična sprava je balvan podignut na nogarima. Na balvan se deca penju pomoću merdevina, a spuštaju po dasci ili skaču u dubinu. Penjanje treba da bude kratkotrajno. Omiljena penjalica je šestostrana ograda. Po njemu se deca penju, kroz nju se provlaže i prelaze. Na tu „ogradu“ se mogu zakačiti švedske klupe ili se kroz nju provuku daske, te se brežuljak pretvara u skele. Deca starije grupe se rado penju po stepenasto ukopanim trupcima. Najviši trupac ima 2 m, dva trupca koji su do njega manji su za 60 cm, a ostali su stepenasto niži za po 25 cm. Srušeno drvo sa otpiljenom krošnjom, tako da su ostale samo velike grane, zasenjuje sve sprave za penjanje. I debelo uže služi za penjanje ako se na brežuljkastom terenu zaveže o stablo. Deca se tada penju po brežuljku, a rukama se drže za uže. Univerzalna sprava „Dario“ (konstruktor I. Stella) omogućava deci narazličitija kretanja u obliku penjanja, provlačenja, ljuljanja, gađanja, spuštanja o kosoj dasci i sl. Za potrebe mlađih grupa konstruisana je niska ograda koja se sastoji od više krila. Visina ograde iznosi 100 cm, a razmak između pritki je 20 cm. Gađanje u cilj je omiljena aktivnost dece. Uobičajena sprava za gađanje je štit od šperploče ili lesonita. To su tri okvira postavljena jedan uz drugi, podignuta na visinu dečijih očiju. Naročitu radost pričinjavaju deci mete koje se usled pogotka okrenu, sruše ili daju neki zvuk. Gađaju se lopticama ili vrećicama peska. Puzanje i provlačenje je takođe svojstveno deci predškolskog uzrasta. Ona sama vešto pronalaze mogućnost provlačenja, bilo da se provlače ispod nogu svojih drugova, ispod stolica, stola, razapetog užeta, bilo da trčeći četvoronoške oponašaju psa, ili se šunjaju kao mačke itd. Pomagalo za provlačenje je obruč učvršćen na stalcima i luk od šperploče, a posebno je privlačno bure za provlačenje podignuto na nogarima. Merdevinama se deca popnu u bure, a po kosoj dasci se spuštaju. Već trogodišnja deca sa zadovoljstvom skaču sa povišenog mesta u dubinu. Ti skokovi su povezani sa pokretnim idejama dece: tako maca nečujno skače sa ograde, ili je koka skočila sa gnezda itd. Za skok uvis obese se baloni, lopte ili druge igračke, a deca poskakuju da ih dohvate. Starija grupa može preskakati i uže razapeto na stalcima za skok uvis. Za tu svrhu prave se stalci visoki 125 cm. Uže na krajevima ima vrećice sa peskom koje služi kao teg, a na sredini užeta visi crvena marama da deca bolje vide visinu. Za skok udalj najbolja je šperploča položena ispred strunjače u sali ili rupa za skokove napolju. Od ostalih pomagala upotrebljavaju se velike i male gumene lopte, dugo i kratko uže, vijače, drveni obruči za kotrljanje i bacanje, palice za vežbanje, papirnate vetrenjače, zmajevi, zastavice, dečija kuglana, razni plodovi (kesten, žir, šišarka i dr.), sunđerasti štapići, marame i dr. Igralište za decu ima površinu 14 m x 20 m, a pokriveno je travom. Ono treba da je zaštićeno od prodora prašine, a okolo je zasađeno drveće, tako da ima hladovine. Sprave za vežbanje poslagane su uz ivicu igrališta. Na jednom kraju igrališta mogu da budu bazen, tuševi i peščanici a oko igrališta su klupice za odmor. Organizovano telesno vaspitanje dece ostvaruje se i u drušvima za telesno vaspitanje i rekreaciju Partizan. Tu se izvode organizovani časovi vaspitanja u trajanju od 30 minuta. Na tim časovima primenjuju se vežbe oblikovanja, daju se deci motorički zadaci i uče nove igre. Društvo Naša deca okuplja predškolsku decu, organizuje za njih letovanja i zimovanja sa težištem rada na telesnom vaspitanju. Škole za ritmiku i ples uspešno izvode ritmiku sa predškolskom decom. I pionirska pozorišta uvežbavaju sa decom različite tačke za njihove predstave.
Telesno vaspitanje u školama
Najrašireniji organizovani oblik nastavnog rada ove vrste u školama I i II stepena je čas telesnog vaspitanja, zaokružena didaktička celina različita trajanja; za mlađe učenike traje 30 minuta, a izvodi se svakog dana. Ne ulazi u redovnu satnicu, nego se odražava onda, kad nastavnik opazi da su učenici umorni. U predmetnoj nastavi telesnog vaspitanja od IV, odnosno V razreda osnovne škole, nastavni čas traje 45 minuta. Nastavni čas telesnog vaspitanja u školama Jugoslavije obuhvata četiri dela: uvodni, pripremni, glavni i završni. Uvodni deo traje 10% od ukupnog trajanja nastavnog časa; učenici hodanjem, trčanjem ili igrom pojačavaju funkciju kardiopulmonalnog sastava; nastavnik stvara pogodnu atmosferu. Pripremni deo traje 15-20%; aparat za kretanje kao celi organizam priprema se za zadatke u glavnom delu časa. Glavni deo traje 60-70% od ukupnog trajanja časa; učenicima se daju motoričke informacije iz pojedinih grana telesnog vežbanja, kako bi se tim znanjem služili u igri i takmičenju a naviknuli na permanentno bavljenje telesnim vežbanjem. Završni deo traje 5-10% trajanja nastavnog časa, a za to vreme se smiruju funkcije svih organskih sastava. Šema nastavnog časa samo je smernica i pomoć u organizovanju telesnog vežbanja. Prema svojoj nameni, takav čas može da je: čas opšteg telesnog vežbanja, čas sportskog vežbanja, čas treninga, čas sa dopunskim vežbama i čas sa radom u stanicama.
2. Čas vaspitnog vežbanja
Čas opšteg telesnog vežbanja dominira u osnovnoj školi u prvom razredu škole II stepena, a zastupljen je i od II do IV razreda gimnazija i stručnih škola, i u II i III razredu škola učenika u privredi, odnosno u školama sa praktičnom obukom. On pomaže svestranom psihosomatskom (psihofizičkom) razvoju učenika. Nadzornik se interesuje za potrebe dece i omladine, upoznaje njihovo predznanje i interes za čas, brine se za sprave i rekvizite, obraća pažnju na meteorološke prilike. Ti časovi zapravo imaju higijensku namenu, oni psihički osvežuju učenike i otklanjaju štetne posledice statičkih opterećenja pri ostaloj nastavi. Čas sportskog vežbanja, na kojem učenici stiču osnovne informacije o nekoj temi telesnog vežbanja, sprovodi se sa učenicima staijim od 12 godina. To je početni oblik u nastavi po izboru učenika i u njihovim slobodnim aktivnostima. Čas treninga dominira u nastavi po izboru učenika (viši stepen) i u slobodnim aktivnostima. Potpuno se usvaja tehnika i taktika određene grane telesnog vežbanja, formira individualni stil i priprema za takmičenje. Čas sa dopunskim vežbama poboljšava nastavni proces, jer se učenici angažuju duže vreme. Čas sa radom u stanicama je oblik kružnog rada adaptiran za školsko telesno vežbanje, i to u određenim intervalima godišnjeg ciklusa rada, kad se posebno želi razviti psihomotorička sposobnost (? Trening). Za organizaciju nastave posebno su važni tipovi nastavnog rada, modifikovani prema potrebama telesnog vaspitanja: Frontalni rad najčešći je u radu sa mlađim učenicima u kojem svi učenici izvode istovremeno iste zadatke. Grupna nastava (rad u odelenjima) u kojem su učenici jednog razreda podeljeni u grupe od 5 do 8, pa svaka grupa radi svoj zadatak. Ovaj tip nastave dominira u glavnom delu časa telesnog vaspitanja. Grupe za vežbanje su homogene, tj. formiraju se od učenika približno jednakih sposobnosti. Individualna nastava vredi za specijalne grupe pri terapeutskom vežbanju i u slobodnim aktivnostima. Oblici rada izvan časa telesnog vaspitanja su: čas aktivnog odmora i razonode; slobodna aktivnost učenika; takmičenja, izleti, logorovanja. Čas aktivnog odmora i razonode organizuje se jednom nedeljno ili dva puta mesečno. To su takmičenja, izleti u prirodi, igre, plivanje, sankanje, skijanje i dr., a mogu se povezati sa prirodnim i društvenim grupama nastavnih predmeta. Tom prilikom upoznaju se i prirodne, istorijske i kulturne znamenitosti kraja itd. Pogoduje mu petodnevna radna nedelja, a može se organizovati i kao sportsko poslepodne ili prepodne u toku školske godine, a kao rekreativno telesno vežbanje - u zimskim i letnjim praznicima. Slobodne aktivnosti učenika realizuju se u društvu za fizičku kulturu (školsko sportsko društvo). Jedinice društva su grupe, sekcije i klubovi; oblik aktivnosti bira se prema naklonostima učenika. Najčešći oblici su: sportsko vežbanje, sportski trening i takmičenja.
3. Takmičenja
Takmičenja su veoma važna za formiranje učenikove ličnosti. Učenici se podstiču na sistematsko telesno vežbanje, a učestvuju u organizaciji takmičenja, navikavaju se na samoupravljanje i na preuzimanje odgovornosti. Pri tom se učenici međusobno bolje upoznaju, posebno onda kad znaju da je aktivno učestvovanje mnogo važnije od postizanja vrhunskih rezultata. Iz nastojanja učenika da afirmiraju vlastiti razred ili školu, razvija se i smisao za kolektiv; međutim nastavnik pazi da ta nastojanja budu u određenim granicama, kako bi se izbeglo nedrugarsko shvatanje da se uspeh mora postići po svaku cenu. Takmičenja su sredstvo i metoda da učenici uoče vlastiti napredak u sportskim dostignućima. Školska sportska takmičenja su masovna i svestrana, najčešće usmerena na organizovanje takmičenja pojedinaca i ekipa između pojedinih odeljenja za prvenstvo razreda i škole. Tako se mogu takmičiti svi zdravi učenici jednog odelenja. Izbor sportskih grana za takmičenja usklađen je sa granama nastavnog programa. Sistem bodovanja za redosled na prvenstvu škole, opštine, grada itd. određuje se unapred, prema rezultatima takmičenja u svim sportskim granama. Takmičenja u pojedinim sportskim granama organizuju se pojedinačno ili ekipno, po jednostrukom ili dvostrukom bodovnom sistemu (svki sa svakim), ili po jednostrukom ili dvostrukom kup sistemu (na ispadanje poraženog), i po turnirskom sistemu (u kombinaciji tih sistema). Izbor zavisi od broja takmičara, odnosno ekipa, o terminima i broju sportskih grana. Poseban oblik je takmičenje za Školsku sportsku značku (? Takmičenje za sportske značke), kojim se obuhvataju učenici od 11. do 19. godina.
4. Izleti
Izleti u prirodi priređuju se radi odmora i razonode, a mogu biti poludnevni, jednodnevni i višednevni. Učenici do V razreda osnovne škole izvode se obično u neposrednu okolinu škole, a staiji učenici na udaljenija mesta. Na izlet se može ići peške, biciklom, na skijama, čamcima, a svi ti načini mogu se kombinovati i sa vožnjom nekim prevoznim sredstvom. Mesto izleta, njegov sadržaj i vaspitne mogućnosti izleta određuju se unapred. Potreban je i prethodni dogovor o opremi učenika, njihovoj ishrani, rekvizitima i, eventualno, o novčanom doprinosu. Na samom izletu preovlađuju aktivnosti koje omogućavaju širok otvoren prostor, dakle drugačije od onih u školskoj Sali ili na igralištima. U školama I i II stepena organizuju se u toku školske godine i izleti. Logorovanje je zapravo duži boravak u prirodi uz noćenje pod šatorima, u kolibama od granja, bačijama (pastirskim kućicama), seoskim kućama, društvenim domovima, odmaralištima ili u školskim zgradama. Organizuju se obično uz vodu i u šumi, na prostranom i očišćenom zemljištu zaštićenu od vetra. Posebna se pažnja poklanja organizovanju izleta i terenskih igara. U toku letnjeg logorovanja uči se plivanje i veslanje, za zimske mesece, skijanje. Za učenike škola II stepena organizuje se jedno zimsko i jedno letnje logorovanje, koje traje od 3 do 20 dana (? Logorovanje).
5. Priredbe fizičke kulture
Priredbe fizičke kulture javno pokazuju rezultate nastave telesnog vaspitanja. Najčešće se priređuju akademije, javni prikazi i smotre fizičke kulture. Akademija je svečana priredba u kojoj učestvuje manji broj selekcionih učenika, a priređuje se prilikom državnih praznika, proslava škole i organizacija za fizičku kulturu, i to na nekoj pozornici ili na stadionu za male sportove. Uz program iz područja telesnog vaspitanja uobičajene su i ostale tačke (solo-pevanje, kolektivno pevanje, recitacije itd.). Program se uvežbava izvan redovne nastave i zahteva posebno angažovanje učenika. Javni prikazi (Dan fizičke kulture) su završne školske svečanosti; program je sastavljen od delova redovne nastave telesnog vaspitanja, odnosno od prikaza dostignuća učenika u pojedinim sportovima i sportskim igrama, a u kojima učestvuje veći broj učenika. Češće se na takvim priredbama učenici, nastavnici i roditelji obaveštavaju o stupanju napretka, zdravstvenog stanja i telesnih sposobnosti učenika; proglašavaju se nosioci školske sportske značke, objavljuju pobednici i dele nagrade (diplome, pehati i sl.) za uspehe postignute na školskim sportskim takmičenjima. Smotra fizičke kulture je masovna zajednička priredba škola i organizacija za fizičku kulturu mesne zajednice, opštine, grada, regije, pokrajine, republike. Sadražaj tih vrsta priredbi je raznovrstan. Na njima se prikazuju dostignuća narodne fizičke kulture, pa se šira javnost upoznaje sa radom škola i organizacija za fizičku kulturu. Uz ostalo, učenici tu razvijaju smisao za red, tačnost, disciplinu, estetiku, saradnju, drugarstvo i patriotizam.
6. Nastavne metode
Nastavne metode pomoću kojih učenici usvajaju znanje uglavnom su ove: pokazivanje, promatranje, te živa reč i čitanje. Te metode omogućavaju sistemsko stvaranje vidnih i slušnih opažanja, pa prema tome i obnavljanje tih opažanja u obliku ideja (predstava), bez kojih se ne može naučiti nova telesna vežba. Metodom pokazivanja i promatranja učenici dobijaju na najjednostavniji i najbrži način osnovne podatke o pojedinim telesnim vežbama; nova vežba pokazuje se više puta, normalno i usporeno, pa se stvara jasna slika o vežbi. Pomoćna sredstva su: nastavni film, dijafilm, slike, crteži, kinogrami, modeli i dr. Ta metoda razvija sposobnost promatranja, koje se pospešuju objašnjavanjima. Metoda žive reči upućuje učenika na razmišljanje i odlučivanje o načinu kretanja, a to pobuđuje njegove kreativne sposobnosti. Vežba se objašnjava poznatim rečima, objašnjenja su precizna, slikovita, animirana, glasna, kratka. Telesne vežbe uče se celovito (sintetički) ili po delovima (analitički). Sintetičko učenje je prirodnije i češće. Učenik izvodi demonstrirano gibanje, i to povezano u celinu, pa ga može izvoditi individualno. Većina telesnih vežbi iz školskog telesnog vaspitanja može se naučiti sintetički načinom. Vežbe na spravama i stilizovane vežbe uče se analitičkom metodom, koja može biti i pomoćna, dopunska metoda pri usavršavanju tehnika i taktike sportskih igara. Sintetička i analitička metoda mogu se istovremeno primeniti tamo gde to pomaže ubrzanom savladavanju faza neke vežbe, a da pri tom složeni pokret ostaje pravilno koordinisan. U telesnom vaspitanju važan je proces nastave, tj. organizovan proces učenja, usavršavanje i automatizacija telesnih vežbi pod vodstvom stručnjaka. Proces usvajanja vežbi i stvaranja motorike odvija se uglavnom u četiri razdoblja: iradijacije, diferencijacije, koncentracije i stabilizacije. U razdoblju iradijacije, pojedinac se pri prvim pokušajima, zbog suvišnih nadražaja, redovno služi većim mišićnim grupama nego što je to potrebno, pa čini i suviše, nespretne, nedovoljno usklađene pokrete, uz preterano mišićno naprezanje. U razdoblju diferencijacije nestaju suvišni nadražaji, pa i suvišni pokreti, a ostaju samo oni neophodni. To se postiže ponavljanjem, analizom pokreta i neprestanim ispravljanjem grešaka, često i pomoću tzv. prinudnih pokreta; svest prati pokret i vežbu. U razdoblju koncentracije, pokreti su svesni, jači ili slabiji. Međutim, ponavljanjem redosleda pokreta postaje nesvestan, postepeno se automatizuje. Taj automatizam se učvršćuje stabilizacijom: vežba se u izmenjenim uslovima na raznoraznim terenima, u različitim meteorološkim prilikama i uz neprestano takmičenje. Nedeljni fond sati u pojedinim republikama i pokrajinama varira. Časovi telesnog vežbanja, koji su klasičan oblik nastave u gimnaziji, organizuju se u obliku osnovnog programa i programa po izboru učenika. Stručne škole, pored razlika u programu osposobljavaju za različite struke, razlikuju se i po trajanju. Srednje stručne škole (tehničke, ekonomske, muzičke, baletske i dr.) imaju najčešće 4 godine. Škole sa praktičnom obukom i škole učenika u privredi traju 2-3 godine, već prema struci i nivou obrazovanja. Fond sati nastave telesnog vaspitanja u svim je srednjim stručnim školama u Srbiji dva sata nedeljno. Međutim, u nekim školama oba časa koriste se za osnovni program (tj. otpada nastava po izboru učenika). U školama učenika u privredi i u školama sa praktičnom obustavom postoji, pored istih oblika nastavnog rada kao i u drugim školama, i poseban oblik nastavnog rada - pauza aktivnog odmora u toku radioničkog rada. Svrha mu je rekreacija, odnosno rasterećenje učenika i odmor od praktične nastave. Najbolje je da se on izvodi posle trećeg časa praktične nastave ili rada u radionici. Izbor sadržaja je prepušten učenicima. Zadatak ovog oblika nastavnog rada je da se poboljša funkcija kardiopulmonalnog sistema, rastereti centralni nervni sistem, reguliše emocionalni tonus i učenika pripremi za dalji rad.
7. Nastavni program telesnog vaspitanja
Nastavno gradivo telesnog vaspitanja u osnovnoj školi obrađeno je u tri stepena, prema karakteristikama pojedinog uzrasta. Nastavno gradivo za prvi stepen (I i II razred) sadrži: osnovno oblikovanje tela i pokreta, prirodne oblike kretanja (hodanje, trčanje, skakanje, bacanje, puzanje i penjanje, dizanje i nošenje, vučenje, potiskivanje i navlačenje); igre, ples, vežbe spretnosti na tlu i strojeve vežbe. Nastavno gradivo za II stepen (II, IV i V razred) i za III stepen (VI, VII i VIII razred) sadrži, pored prirodnih oblika kretanja, određene sadržaje pojedinih grana telesnog vežbanja, i to: atletiku, vežbanje na spravama, vežbe spretnosti na tlu, sportske igre (rukomet, košarka, odbojka), ples i plivanje te rvanje i fudbal (samo za učenike). Programom su obuhvaćeni i posebni zadaci, koji nisu vezani za određeni razred ni za redovnu nastavu, npr., za vreme pohađanja osnovne škole učenik treba da nauči plivati, skijati, klizati, voziti, bicikl i rolere, igrati stoni tenis i badminton. Program specifikovane posebne obrazovne sadržaje za učenike i posebne obrazovne sadržaje za učenice već na II stepenu (III, IV i V razred). Program za učenike sadrži vežbe oblikovanja, vežbe spretnosti na tlu, vežbe na spravama, atletiku, sportske igre (košarka, rukomet i odbojka), džudo ili rvanje, dizanje tereta, ples, strojeve vežbe, teoriju fizičke kulture, plivanje i skijanje (ovo dvoje samo za škole koje imaju uslove). Program za učenice sadrži vežbe oblikovanja, vežbe na spravama, vežbe spretnosti na tlu, atletiku, sportske igre (košarka, rukomet i odbojka), ples, strojeve vežbe, teoriju fizičke kulture, plivanje skijanje (ovo dvoje samo za škole koje imaju uslove). Nastavno gradivo telesnog vaspitanja za gimnazije programirano je za dva stepena: prvi stepen sačinjavaju učenici od 15. do 17. godine (I i II razred), a drugi stepen učenici od 17. do 19/20. godine (III i IV razred). Program po izboru učenika pruža mogućnost svakom učeniku da se za vreme školovanja, prema svojim interesima i sposobnostima, usmerava u jednoj ili dve grane telesnog vežbanja. Usmeravanje počinje u II razredu gimnazije, odnosno u III razredu ostalih škola II stepena, a nastava je podeljena na niži i viši rang. Učenik treba da završi oba ranga jedne grane telesnog vežbanja. U II razredu on se može uključiti samo u niži rang neke grane telesnog vežbanja; u III i IV razredu savlađuje viši rang te grane, ali se može uključiti i u niži rang neke druge grane. U nižem rangu obučava se tehnika i taktika, u višem rangu svaki pojedinac usavršava se individualno, treningom. Usput se učenici osposobljavaju za suđenje i upoznavanje sa osnovnim zakonitostima sportskog treninga i specifičnostima primene tih zakonitosti u grani telesnog vežbanja koju su izabrali. U programu nastave po izboru učenika nalaze se ove grane telesnog vežbanja: sportska gimnastika, atletika, sportske igre (rukomet, odbojka, košarka za učenike i učenice te nogomet samo za učenike, a plesovi samo za učenice). Ovo ne isključuje mogućnost da pojedine škole, ukoliko imaju materijalne uslove i potrebne stručnjake, u program nastave uvrste i druge grane telesnog vežbanja. Nastavno gradivo telesnog vaspitanja u stručnim školama postavljeno je na iste osnove kao i ono u gimnazijama, jer su učenici u stručnim školama i u gimnazijama na istom razvojnom stepenu. No, taj program u stručnim školama mora da bude prilagođen specifičnim i potrebama budućih zvanja učenika. Raznovrsnost struka svojim specifičnim uslovima rada, radnim operacijama i volumenom rada negira svaku uniformnost programa tih škola. U programu nastave za učenike tih škola mora doći do izražaja utilitarno, kompenzatorno i korektivno delovanje telesnog vežbanja. Utilitarno delovanje telesnog vežbanja izraženo je u savladavanju programa koji je praktično primenjiv u životu, tj. specifičnih vežbi kojima se olakšava ili čini efikasnijim rad u budućem zvanju. Kompenzatorno delovanje telesnog vežbanja ispoljava se u neutralizovanju, odn. sprečavanju negativnih posledica školske nastave, rada u radionicama i dnevnog života učenika. Posebnu pažnju treba obratiti na uklanjanje šteta od jednostranosti radnih pokreta kojima se razvijaju samo pojedini delovi tela i pojedini organi. Korektivno delovanje telesnih vežbi ispoljava se u primeni specifičnih vežbi koje treba da spreče deformacije, posebno deformacije lokomotornog aparata, koje nastaju kao posledica opterećenosti učenika radom i nastavom. Privredni razvoj Srbije karakterišu različiti tipovi proizvodnje - od visokoautomatizovane do uslužno-zanatske. Raznovrsni tipovi proizvodnje zahtevaju odgovarajuće stručne kadrove, pri čemu je specifičnost buduće profesije jedan od osnovnih elemenata za postavljanje programa nastave u stručnim školama u svim njegovim oblicima. Polazeći od toga, sve profesije su programski razvrstane u dve osnovne grupe. U prvu grupu idu sve profesije gde je mišićna aktivnost svedena na minimum ili gde prevladavaju statička opterećenja velikih grupa mišića. U drugu grupu idu profesije gde dominira dinamički mišićni rad manjeg ili većeg intenziteta. Grupa u kojoj prevladavaju statička opterećenja programski je razrađena tako da čini dve podgrupe. U prvoj podgrupi su profesije u kojima se rad pretežno obavlja sedeći (krojači, tkalje, tapetari, obućari, fotografi itd.), a u drugoj podgrupi su profesije u kojima se rad pretežno obavlja stojeći (pojedina radna mesta grafičke, kožerske, drvoprerađivačke i sličnih struka gde je rad automatizovan, frizeri itd.). Vežbe za ove podgrupe treba da su usmerene na pravilno držanje tela, povećanje pokretljivosti zglobova, rasterećenje donjih ekstremiteta, aktiviranje mišića koji za vreme rada miruju. Grupa u kojoj prevladavaju dinamička opterećenja takođe je programski podeljena na dve podgrupe. U prvoj podgrupi su profesije sa dinamičkim radom malog do umerenog intenziteta (radna mesta metalne, građevinske i sličnih struka); u drugoj podgrupi su profesije sa dinamičkim radom velikog opterećenja (transportni radnici, rudari, poljoprivredni radnici i sl.). U programu telesnog vežbanja prve podgrupe primenjuju se vežbe za usavršavanje motorike i kinestetičke osetljivosti. Pored vežbi za pravilno držanje tela i vežbi za rasterećenje donjih ekstremiteta, primenjuju se i vežbe za savladavanje otpora (borilačke vežbe i borilački sportovi). U drugoj podgrupi zastupljene su telesne vežbe za sprečavanje hipertonije mišića i vežbe za jačanje leđnih mišića sa obrzirom na pojavu insuficijentnih mišića leđa zbog pognutog (prinudnog) položaja pri radu. U programu su zastupljene i vežbe za povećanje koordinacije gipkosti, ravnoteže i brzine. Posebno su zacrtane vežbe za jačanje unutračnjih organa i povećanje izdržljivosti kardiopulmonalnog sistema. Najbolje je ako se sve te vežbe izvode na svežem vazduhu. Sadržaj nastave određuje se okvirnim nastavnim planom i programom koji propisuje Pedagoški savet republike, odnosno pokrajine. Na temelju tog okvirnog plana i programa, svaka škola programira svoj rad individualno, u skladu sa potrebama učenika, materijalnim uslovima, klimatskim prilikama, stručnim kadrom i specifičnostima društvene sredine u kojoj se škola nalazi. Za nastavu telesnog vaspitanja izrađuje se godišnji plan rada za celu školu i godišnji planovi za pojedine razrede. Na temelju godišnjih planova razrađuju se sezonski (jesenski, zimski, proletnji i letnji) planovi. Planiranje obuhvata razradu tema i metodskih jedinica za svaki pojedini sat. Planiranje i programiranje nastavnog rada prolazi kroz ove etape: dijagnostikovanje (utvrđuju se početna stanja somatskih, motoričkih i konativnih osobina učenika); postavljanje zadataka (analizom početnih stanja svakog razreda, grupe i pojedinog učenika); izbor sredstava za rešavanje postavljenih zadataka; kontrola i provera (biraju se merni instrumenti za proveru psihosomatskog statusa učenika i određuju termini za kontrolu njegove primene); praćenje i vrednovanje napretka učenika u toku cele školske godine.
8. Ocenjivanje
Ocenjivanje uspeha učenika u školama Srbije je sredstvo kontrole nastavno-vaspitnog rada u školi i odnosa svakog pojedinca prema tom radu. Međutim, uspeh učenika ne bazira se samo na znanju usvojenom kroz nastavu; odgovornost za uspeh učenika podeljena je na odgovornost škole, nastavnika i učenika. Kriterij uspeha učenika obuhvata svestranu analizu usvojenog znanja, rad i uloženi napor u savladavanje zadataka; smisao za udruživanje, organizaciju rada, korišćenje i praktičnu primenu stečenog znanja. Ocena učenika je objektivna i stvarni je pokazatelj njegovog znanja onda kad su upotrebljeni osnovni elementi vrednovani a to su: upoznavanje učenika i početnih stanja njegovih sredstava; praćenje učenika u toku nastave i kroz celu godinu; ocenjivanje brojevima (skala ocena od 1 do 5); merni instrument kojima se prate rast i motoričke sposobnosti učenika (provera na reprezentativnom uzorku učenika i učenica osnovnih i srednjih škola). Instrumenti su dvojaki: za procenu antropometrijskih dimenzija i za procenu psihomotoričkih sposobnosti učenika, a sadrže niz zadataka (baterija), opštih za sve škole I i II stepena. Školska administracija i evidencija nastave telesnog vaspitanja obuhvataju deo pedagoške dokumentacije: razrednu knjigu, imenik učenika, pregled rada telesnog vaspitanja, pregled rada slobodnih aktivnosti učenika i zapisnike sednica učeničkih organizacija; u njih nastavnici telesnog vaspitanja unose potrebne podatke.
9. Telesno vežbanje za učenike smanjenih telesnih sposobnosti
Izvestan procenat učenika oslobođen je od nastave telesnog vežbanja zbog bolesti, povreda ili zbog defektnosti organizma. No, među tim učenicima ima i takvih kojima bi telesno vežbanje bilo korisno, tj. kojima bi moglo popraviti stanje povređenog ili defektnog dela organizma. Na Prvom kongresu Društva pedagoga fizičke kulture i Udruženja lekara sportske medicine Srbije (Opatija, 1968) usvojen je stav da praktično ne postoji učenik koji pohađa školu za koga bi, bez obzira na njegovo oštećeno zdravlje, adekvatno telesno vežbanje bilo kontraindikovano. Iskustva mnogih zemalja koja organizuju posebno telesno vežbanje za takve učenike (Francuska, Mađarska, Poljska, SAD, SSSR i dr.) potvrđuju činjenicu da je oslobađanje učenika od nastave telesnog vaspitanja u stvari nehuman postupak prema tom učeniku, jer mu se uskraćuje pomoć da telesnim vežbama, uz ostale faktore, popravi svoje narušeno zdravlje. Dosad je u Srbiji zdravstvena sposobnost učenika za vežbanje klasifikovana ovako: sposoban, delimično sposoban, privremeno nesposoban i nesposoban. Sposobni su svi zdravi učenici koji mogu učestvovati u redovnom programu nastave telesnog vaspitanja i mogu se takmičiti. Delimično sposobni su učenici čije zdravstveno stanje zahteva oslobađanje od određenih vežbi i takmičenja, a ostali deo programa mogu izvoditi. Privremeno nesposobni (1-3 meseca) su rekonvalescenti ili povređeni učenici, iako prate ostalu nastavu u školi. Nesposobni su učenici koji ne smeju vežbati duže vreme (celu školsku godinu), jer bi im vežbanje moglo pogoršati zdravstveno stanje. S obzirom na zastarelost ove klasifikacije zdravstvenih sposobnosti učenika, u praksi se primenjuje nova klasifikacija, koja predviđa oslobađanje učenika od telesnog vežbanja samo u slučajevima opravdanih medicinskih indikacija. Kriterijumi za tu novu klasifikaciju jesu zdravstveno stanje, telesni razvoji telesne sposobnosti učenika. Na osnovu tih kritirijuma, učenik može biti ocenjen kao sposoban za vežbanje u osnovnoj grupi; sposoban za vežbanje u pripremnoj grupi; sposoban za vežbanje u specijalnoj grupi; privremeno nesposoban; nesposoban. Po programu osnovne grupe mogu vežbati zdravi učenici i učenici sa minimalni odstupanjem, ali sa dobrim telesnim sposobnostima. Po programu pripremne grupe mogu vežbati učenici sa malim zdravstvenim odstupanjem u pogledu zdravlja (primarno funkcionalnog karaktera) i telesnog razvoja i učenici sa slabijim telesnim sposobnostima. Po programu specijalne grupe mogu vežbati učenici sa znatnijim poremećajem zdravlja, trajnog ili privremenog karaktera za koje je kontraindukovano vežbanje po programu osnovne ili pripremne grupe. U ovoj grupi obavezno se primenjuje individualizovana metoda rada. Učenici se, uz pomoć zdravstvene službe, razvrstavaju prema vrsti nedostatka ili oštećenja u podgrupe, i to: učenici sa kardiovaskularnim oštećenjima; sa respiratornim oštećenjima; sa reumatičnim oboljenjima; sa oštećenim lokomotornim aparatom; rekonvalescenti i dr. Sa specijalnim grupama rade pri školi (ili u centru u kom je više škola ili pri nekoj zdravstvenoj ustanovi) nastavnici fizičke kulture koji su završili studije usmeravanja u kineziterapiji, i to uz kontrolu lekara. Saradnja nastavnika, lekara, učenika i roditelja jedina je garancija za efikasnost rada u specijalnim grupama. Ukoliko se zdravstveno stanje učenika tokom vremena poboljša, on može preći u pripremnu, pa i u osnovnu grupu za vežbanje.
10. Nastava telesnog vaspitanja u visokoškolskim ustanovama
U XIX veku nastava telesnog vaspitanja uvedena je na fakultete u Švedskoj i Nemačkoj kao sastavni deo vaspitno-obrazovnog programa. Nastavu telesnog vaspitanja uvode do kraja XIX veka mnogi fakulteti u SAD kao zdravstvenu preventivu. Godine 1925 nastavu telesnog vaspitanja sa higijenom uvode Harvardski, Yaleov univerzitet i dr. Od 1927. obavezna je nastava telesnog vaspitanja na pedagoškim i medicinskim institutima SSSR, a od 1929 ona je sastavni deo vaspitno-obrazovnog programa svih tamošnjih fakulteta i visokih škola. U SSSR ima svaki fakultet posebnu katedru za telesno vaspitanje, a u Poljskoj nastava telesnog vaspitanja na visokim školama veoma je važan faktor masovnog i vrhunskog sporta. U Austiji i Nemačkoj, za telesno vaspitanje studenata brinu se posebni instituti pri fakultetima; kao nastavni centri za telesno vaspitanje, oni su ujedno i centri za naučno-istraživački rad u području fizičke kulture i sporta. U Jugoslaviji su 1948 nastavu telesnog vaspitanja uveli zagrebački Filozofski fakultet i Veterinarski fakultet na fakultativnoj osnovi (za studente I godine), ali se održala samo godinu dana. Od Prvog jugoslovenskog kongresa za fizičku kulturu, održanog 1958 u Beogradu, čine se napori da se nastava telesnog vaspitanja uvede u sve visokoškolske ustanove, pa 1962/63 u Zagrebu uvode nastavu telesnog vaspitanja Građevinski fakultet za studente I (obavezno) i II godine (izborna nastava) i Visoka tehnička škola, 1964/65 mašinsko-brodograđevinski fakultet, 1965/66 Farmaceutsko-biohemijski, 1967/68 Rudarsko-geološko-naftni i Poljoprivredni, a 1969/70 Geodetski fakultet. Za nastavu se brine Zavod za fizičku kulturu studenata Univerziteta u Zagrebu. Program obuhvata više nastavnih olika: časove opšte fizičke pripreme, nastavu po izboru studenata, zimsku i letnju aktivnost, izletništvo, takmičenja i proveru psihomotoričkih sposobnosti. Studenti imaju na raspolaganju gimnastičku dvoranu, streljanu, sportske objekte u sastavu Akademskog sportskog društva Mladost i sportske terene uz jedan studentski dom. Organizovana nastava telesnog vaspitanja na ljubljanskom Univerzitetu počela je 1963/64 na Fakultetu za prirodne nauke i tehnologiju i na Mašinskom fakultetu, 1965 je uvodi i Medicinski fakultet. Nastava je izborna, prema jedinstvenom nastavnom programu. Na svim fakultetima i visokim školama Novog Sada obavezna nastava telesnog vaspitanja uvedena je 1964/65 za studente prve godine. Studenti upisuju jednu sportsku granu (atletiku, gimnastiku, košarku, odbojku, rukomet, opštu fizičku pripremu). Nastava je po izboru studenata, a poverena je Centru za fizičku kulturu Univerziteta, koji je izgradio vlastiti sportski park sa zatvorenim i otvorenim objektima. U Beogradu je do 1969/70 nastavu telesnog vaspitanja imao samo Veterinarski fakultet, od 1970 imaju je i drugi fakulteti, od kojih Rudarsko-geološko-naftni, Tehnološki, Saobraćajni, Poljoprivredni, Šumarski i Medicinski fakultet. U Nišu se od 1968 za nastavu telesnog vaspitanja brine Univerzitetska komisija u sastavu Univerzitetskog saveta. Nastava telesnog vaspitanja uvedena je 1969/70 na Medicinskom i Tehnološkom fakultetu Skopskog univerziteta.
11. Nastava fizičkog vaspitanja i sporta u vojsci Srbije
Savremeno ratovanje izlaže čoveka-vojnika fizičkim naporima, koji često dodiruju granice ljudskih mogućnosti, a na njegov moral i volju stavlja izvanredno velike zahteve. To su dugi i zamorni marševi, juriši, prebacivanja, savlađivanje različitih prepreka, ukopavanje, prenošenje tereta, sve to pod neprijateljskom vatrom, noću i danju, po vrućini i hladnoći, bez odmora i bez redovne ishrane. Vojnik mora računati i na primenu atomsko-biološko-hemijskih sredstava, koja ratovanje višestruko otežava. Opremljenost armije modernom ratnom tehnikom zahteva i veću fizičku sposobnost vojnika od one koja se zahtevala. Fizičko vaspitanje u vojsci Srbije pomaže fromiranju zdravog, svesnog, razvije