Drumski biciklizam
Prvu skicu bicikla, koji je imao dva točka sa žbicama, pedale i prenos preko lanca, nacrtao je Leonardo da Vinči krajem petnaestog veka u Italiji. Međutim, tehnologija tog vremena nije bila dovoljno razvijena da bi izumitelj uspeo da upotrebi tu tačku, a pokretala se nogama; njegova inovacija dobila je ime drajzin. Prvi bicikl sa pedalama napravljen je 1839. godine. Godine 1861. poluge za pedale dodate su na prednji točak, a zatim su usledila razna tehnička poboljšanja: točkovi sa metalnim žbicama, čvrste gume, kočnice, kao i menjač brzina. Pogon je 1885. prebačen na zadnji točak, a tri godine kasnije Irac Dž. B. Danlop izmislio je unutrašnju gumu, kojom je popunio šupljinu u spoljašnjoj gumi. Prva drumska trka vožena je 1869. godine u Francuskoj između Pariza i Ruana. Biciklistički savez Francuske (Union velocipede de France) osnovan je februara 1881. godine; 1895. održano je prvo svetsko prvenstvo u biciklizmu. Svetsko prvenstvo u drumskom biciklizmu nije održano sve do 1927. godine. Godine 1896. šest biciklističkih trka uključeno je u prve savremene olimpijske igre. Među tim trkama bile su i tri drumske: na 10 km, 100 km i jedna dvanaestočasovna trka, i sve su bile samo za muškarce. Svetsko prvenstvo u ženskoj konkurenciji prvi put je održano 1958. godine, a prve olimpijske igre u koje je bio uključen i ženski biciklizam održane su 1984. godine u Los Anđelesu. Takmičari voze bicikl što brže mogu na zadatom putu. Glavni cilj je preći liniju cilja pre drugih takmičara. Tako se rezultati beleže za svakog takmičara ponaosob, takmičari se udružuju u timove od šest do deset biciklista. Timski rad je neophodan: vozači u ekipi često moraju da pomognu svom najboljem biciklisti ili moraju da ga dovedu u poziciju koja je idealna za dobijanje trke, npr. tako što će kontrolisati beg protivnika.
2. Trka
Takmičari voze bicikl što brže mogu na zadatom putu. Glavni cilj je preći liniju cilja pre drugih takmičara. Iako se rezultati beleže za svakog takmičara ponaosob, takmičari se udružuju u timove od šest do deset biciklista. Timski rad je neophodan: vozači u ekipi često moraju da pomognu svom najboljem biciklisti ili moraju dovedu u poziciju koja je idealna za dobijanje trke, npr. tako kontrolisati beg protivnika.
3. Pregled sporta
Drumski biciklizam je jedan od najtežih sportova. U glavnim trkama, kao što je čuvena Tur de Frans, vrhunski biciklisti se takmiče do krajnjih granica fizičke izdržljivosti, prelazeći hiljade milja za samo nekoliko nedelja koliko trka traje. Biciklista mora da bude spreman da provede u sedištu ceo dan, da ubrzava vožnju do 80 km/h (50mph) ili više i osvaja najstrmije planinske klance. Međutim, najčudnija stvar kada je reč o ovom sportu je to što biciklisti moraju da budu spremni da žrtvuju pojedinačnu slavu da bi pomogli vođi ekipe da pobedi u trci.
4. Otvoren put
Drumske trke se održavaju na normalnim putevima. Uz izuzetak trke na hronometar, takmičari započinju trku zajedno, u velikoj grupi. Trka se odvija unapred utvrđenom trasom, koja varira u rastojanju u zavisnosti od vrste trke, ali je svrha ista: preći cilj prvi. Biciklisti se trkaju u ekipama od po osam do deset takmičara, a članovi ekipe sarađuju kako bi pomogli svom vođi da pobedi u trci.
5. Formati trka i serije (5, 5a, 5b, 5c i 5d)
Postoji nekoliko različitih formata trka, od tronedeljnih etapnih trka do jednosatnih kriterijuma. Najprestižnije elitne trke grupisane su u UCI Svetsku turu, uključujući Veliku turu, Prolećni klasik, kao i neke manje trke. Biciklisti i ekipe sakupljaju bodove u serijama i na kraju sezone, oni sa najviše bodova su pobednici. Druga veća takmičenja su UCI Svetsko prvenstvo koje se održava jednom godišnje, kao i Olimpijada koja se održava svake četvrte godine. 5a. Kružne trke Takmičari voze određen broj krugova unapred određenom stazom. Krug može imati razne izazove (uspone i nizbrdice). Trka počinje grupnim startom i odvija se u jednom danu. Glavna kružna trka za muškarce je svetsko prvenstvo, koje se od 1927. održava svake godine na različitoj stazi. Za razliku od ostalih trka, svetsko prvenstvo se vozi u reprezentativnim ekipama. Svetsko prvenstvo za žene održava se svake gorine od 1958. 5b. Klasične trke Klasične trke su jednodnevne, jednokratne trke koje se održavaju u proleće, pre početka Velike ture. Ovo su uglavnom duge trke - prelazi se razdaljina do 270 km (170 mi) - koje često podrazumevaju teške uspone ili neravne površine poput kaldrme, kao što je slučaj sa trkom Pariz-Rube. Ovo su uglavnom trke koje povezuju dva grada i imaju unapred određenu stazu. Klasične trke počinju grupnim startom i odvijaju se u jednom danu. Ove trke su veoma popularne još od početka dvadesetog veka i održavaju se svake godine. Svaka staza ima određena obeležja (kaldrma, teški usponi). Značajnije klasične trke su Pariz-Rube (održava se od 1986, na približno 270 km, uključujući i 50 km na kaldrmi, što ovu trku čini jednom od najspektakularnijih trka ove vrste), Milano - San Remo (od 1907, na 294 km), Trka oko Flandrije (od 1913, na približno 270 km i sa 15 uspona), Fleš-Valon (od 1936, na 200 km, sa 10 uspona, uključujući i tzv. „Haj vol“ kod linije cilje) i Lijež-Bastonj-Lijež (od 1892, na približno 265 km). 5c. Pojedinačni hronometar Nema skrivanja u gomili u ovoj takozvanoj „trci istine“. U pojedinačnoj trci na hronometar, biciklisti se trkaju sa vremenom, svako za sebe. Većinu etapnih trka uključuje ekipnu trku na hronometar, u kojoj se cela ekipa takmiči kao jedan takmičar. Biciklisti kreću pojedinačno u određenim razmacima (svakih 60 sekundi) i treba da pređu stazu (otvorenu ili kružnu) što brže mogu; dužina staze se razlikuju. Pojedinačni hronometar zahteva stalan napor bicikliste bez vremena za odmor. Najvažnija trka ovog tipa je Grand Prix des Nations, koja se od 1932. održava svake godine. 5d. Etapne trke Etapne trke su najveći ispit izdržljivosti u biciklizmu. Svaka etapa je ili celodnevna trka od jedne do druge tačke, ili ekipna ili pojedinačna trka na hronometar. Pobednik je biciklista koji pređe sve etape za najkraće vreme. Najprestižnije tronedeljne etapne trke-Šira d�Italija, Tur de Frans i Vuella a Espanja-poznate su kao trke Velike ture. Ove trke traju veći broj dana (od dva do dvadeset dva), na unapred određenoj stazi. Svaka etapa je trka koja traje jedan dan, na stazi ne dužoj od 260 km. Posle svake etape bodovi biciklista se sabiraju. Pobednik je vozač koji pređe celu razdaljinu za najkraće vreme (generalni plasman). Razna ocenjivanja u toku trke (savladavanje uspona, bodovi) omogućavaju biciklistima da se istaknu u specijalizovanim oblastima. U ovim trkama postoje različite vrste etapa (ravničarske, usponi, pojedinačni i ekipni hronometri). Najpoznatija etapna trka je Tur de Frans, koja se od 1903. održava svake godine (dvadeset dve etape, maksimalna razdaljina 4.000 km). Ostale značajnije trke su Trka oko Italije (poznatija kao „Điro“, održava se od 1909, ima dvadeset dve etape, maksimalna razdaljina 4.000 km) i Trka oko Španije (poznatija kao „Vuelta“, od 1935, maksimalna razdaljina 4.000km).
6. Trkačke tehnike (6, 6a, 6b, 6c i 6d)
6a. Beg Tehnika u kojoj jedan ili više biciklista naglo počnu da ubrzavaju kako bi se odvojili od glavne grupe. Da bi jedan biciklista pobegao potrebno je izuzetno veliko i produženo naprezanje; da bi pobeglo više biciklista, oni moraju sarađivati. 6b. Fen formacija (kolona) Ovo je tehnika koju najčešće koriste grupe biciklista. Oni voze jedan iza drugih kako bi smanjili otpor vetra. Prvi biciklista ulaže najviše napora, jer nije zaštićen od vetra. Kada se umori, on pušta ostale bicikliste da ga zaobiđu i staje na kraj kolone. Naredni biciklista ponavlja postupak. Ova formacija takođe omogućava i bolji pregled staze. 6c. Uspon U zavisnosti od stepena nagiba, biciklista vozi u sedećem položaju ili stojeći na pedalama, tako što pomera bicikl levo-desno dok nogama gura pedale što jače može. 6d. Spust Telo bicikliste je u vodoravnom položaju i maksimalno spušteno. Njegove ruke se nalaze u praznini iza volana, gornji deo nogu je blizu tela, a poluge pedala su paralelne sa tlom. Tokom spusta, biciklisti mogu dostići brzinu i preko 90 km/h.
7. Karakteristike biciklista
Biciklizam je jedan od fizički najzahtevnijih sportova. Trke su duge i veoma naporne i zahtevaju pravilan rad disajnog i kardiovaskularnog sistema. Ishrana je od velikog značaja. Biciklistima je naročito potrebna hrana bogata ugljenim hidratima (testenina, žitarice, voće). Mišići butina su neprekidno u upotrebi. Kvadricepsi i mišići kartice pokreću pedale: kvadricepsima se pedale guraju nadole, a mišići kartice se zatežu i podižu nogu nagore.
8. Tur de Frans
Tur de Frans je izvorna, najteža i najprestižnija biciklistička trka na planeti. Prvi put održana 1903, sastoji se od 21 celodnevne etape po ravnim, brzim drumovima i kroz vrtoglave planinske klance, tokom kojih se obilazi cela Francuska i pokriva oko 3.500 km (2.175 mi). Glavna nagrada je „maillot jaune“-žuta majica koju nosi biciklista koji završi sve etape u najkraćem ukupnom vremenu.
9. Brdoviti tereni
Sposobnost vožnje po brdovitom terenu od presudne je važnosti za dobijanje na vremenu u trci. Koliko dobro biciklista vozi zavisi od odnosa snage i težine. Lakši biciklista ne mora da koristi onoliko snage koliko je neophodno težem vozaču, s obzirom da gura manju težinu uz brdo. Iz ovog razloga, vrhunski penjači su uglavnom vitki i laki, dok su srinteri mišićaviji i često kriziraju na brdskim etapama. Prilikom dugih uspona, biciklisti uglavnom ostaju u sedištu i održavaju brz ritam (okretanje pedala) celim putem uz brdo. Izdizanje iz sedišta je rezervisano za kraće uspone, strme nagibe ili prilikom napada, kako bi se prestigao slabiji vozač.
10. Iz prve ruke
Istorija drumskog biciklizma je duga skoro koliko i istorija samog bicikla. Prva drumska trka održana je 1869, na potezu od Pariza do Ruana. Do trenutka održavanja prvog Tur de Fransa 1903, drumski biciklizam je već bio olimpijski sport za muškarce i njegova popularnost se proširila Evropom. Nakon uspeha biciklista iz Amerike i Australije, drumski biciklizam je opšteprihvaćen, ali je zbog nedavnih doping skandala dospeo na loš glas.
11. Profil biciklista
Drumsko trkanje je intenzivan i zahtevan sport koji predstavlja pravi napor za telo. Biciklisti moraju da održavaju maksimalan tempo dok prelaze velike razdaljine, što iziskuje mišićnu snagu, visok stepen kardiovaskularne kondicije i mentalnu pripremu. Trening i ishrana su važni - uravnotežena dijeta koja obiluje ugljenim hidratima pomaže im da nedeljno prelaze više stotine milja.
Brdski (planinski) biciklizam
Da bi prvi stigli na cilj, biciklisti specijalizovani za planinski biciklizam treba da poseduju kombinaciju izdržljivosti i veštine savladavanja prirodnih i veštačkih prepreka pri velikim brzinama. Ovaj sport, koji se naziva još i brdski biciklizam, nastao je sedamdesetih godina prošlog veka na klifornijskim planinama; mnogi zasluge za njegov nastanak pripisuju Džou Brizu ili Geriju Fišeru, ali postoji veliki broj sportista koji bi se mogli smatrati začetnicima. Zahvaljujući tome što povezuje tehnički napredak i povratak prirodi, planinski biciklizam postigao je jedan od najbržih komercijalnih uspeha u dvadesetom veku. Prva trka održana je 1976. godine na Mont Tempeleu u Kaliforniji, a pobednik je bio Bob Berouz. Posle prvog svetskog prvenstva, održanog u Vijar d� Lansu u Francuskoj 1987. godine, Međunarodna biciklistička unija priznala je ovaj sport time što je 1990. godine odobrila takmičenje u Purgatoriju u Koloradu. Svetski kup prvi put je održan 1989. u Evropi, a olimpijski kros-kantri prvi put se pojavio 1996. godine na Igrama u Atlanti. Na međunarodnim takmičenjima spust je prvi put održan 1993. godine.
2. Pregled sporta
Brdski biciklizam je najnoviji oblik biciklizma. Od svojih početaka krajem 1970-ih do Prvog svetskog prvenstva, koje je odobrila Međunarodna biciklistička unija 1990, njegova popularnost je naglo skočila, tako da je već 1996. postao olimpijski sport. Suština ovog sporta je da se tehnička i fizička veština bicikliste suprotstave terenu. Prolazno vreme je od presudnog značaja u većini takmičenja, s tim što trajals ocenjuju sudije.
3. Kros-kantri takmičenje
Ovaj ispit izdržljivosti održava se u jednom danu u prirodnom okruženju. Trka počinje grupnim startom, a biciklisti se trude da prvi stignu na cilj. Dužina puta, koja varira između 25 km i 40 km, određuje se na osnovu optimalnog trajanja trke (oko 2 sata i 15 minuta za muškarce i oko 2 sata za žene). Neke trke, poput svetskog kupa, voze se na kružnoj stazi dužine 6-8 km. Biciklistima nije dozvoljena nikakva pomoć; moraju samostalno da završe trku bez obzira na mehaničke kvarove, vremenske uslove ili gumi-defekte. Duž puta postavljeni su štandovi na kojima se biciklisti snabdevaju hranom i pićem. Kros-kantri trkanje je verovatno najpopularnija vrsta takmičarskog brdskog biciklizma, usled relativnog nedostatka specijalizovane opreme i veština u poređenju sa drugim disciplinama. Biciklisti se trkaju po valovitom kružnom putu određeni broj krugova - prvi koji pređe cilj je pobednik. Nedavna varijanta XC trkanja je trka izdržljivosti sa grupnim startom - može da traje 6 h, 12 h i 24 h, a tu su i verzije „od sumraka do svitanja“, „maratoni“ od 25 km (15� mi), 50 km (31 mi), 75 km (46� mi) i 100 km (62 mi), višednevne i etapne trke.
4. Individualni spust i 4X
Spust je biciklistički ekvivalent skijaškog spusta-biciklisti se takmiče pojedinačno, za najbolje prolazno vreme, niz stazu koja se prostire od vrha do podnožja brda, a pobeđuje takmičar sa najboljim vremenom. Izbor guma i vešanja može da bude presudan, kao i precizna linija spusta - sekunde se mogu osvojiti ili izgubiti prečicama ili preskakanjem prepreka. 4X je varijanta spusta sa četiri takmičara, koja se međusobno trkaju u kratkom spustu, sa skokovima, padovima i krivinama, pod nagibom koji testiraju veštinu biciklista.
5. Trajals
Oblik takmičenja koji stavlja na ispit pribranost, smelost i umešnost. Biciklisti se takmiče u dve klase, u zavisnosti od toga da li koriste bicikle sa točkovima od 20 inča ili 26 inča, i savlađuju prepreke bez dodirivanja tla, izvodeći razne trikove kao što su zečji skokovi, vožnja na zadnjem točku i dr. Biciklisti se ocenjuju na osnovu veštine, stila i inventivnosti, a dobijaju kaznene poene ukoliko nogama dotaknu zemlju.
6. Planinarenje
Kros-kantri brdski biciklizam se održava na brdovitom, često planinskom terenu, tako da biciklisti moraju da budu u stanju da se spretno popnu i brzo spuste. Iako okretanje pedala u stojećem položaju omogućava kratke brze nalete, najbolji način je da biciklista ostane u sedištu i glatko okreće pedale, na taj način čuvajući energiju.
7. Iz prve ruke
Takmičarskim brdskim biciklizmom rukovodi UCI, čije je sedište u Švajcarskoj. Unija organizuje Međunarodni svetski kup i Svetsko prvenstvo, dok takmičenja na nacionalnom nivou organizuju relevantna nacionalna tela, koja moraju da budu povezana sa UCI.
8. Profil vozača
Svaka disciplina brdskog biciklizma zahteva drugačije fizičke atribute. XC trkačima je potrebna odlična kardiovaskularna spremnost i snaga da bi izdržali celu trku; DH i 4X trkači moraju da imaju mišićavi gornji i donji deo tela za skokove sa biciklom i intenzivno okretanja pedala, dok je trajals biciklistima potrebna savršena ravnoteža i besprekorna veština upravljanja biciklom.
Drumske trke
Drumske motociklističke trke datiraju iz vremena trke Pariz-Ruan 1894, kada su se motocikli i automobili uporedo trkali. Prva trka Ostrva Man održana je 1907. Takmičenja na trkalištima su se pojavila tek 1949, kada je FIM organizovao Svetski šampionat za drumske trke za motore od 125 cc, 250 cc, 350 cc (sada nisu redovna) i 500 cc, kao i motore sa prikolicama. U početku, stazama su vladali italijanski i britanski trkači, ali su danas u ovom sportu dominantni Australijanci, Amerikanci i Španci. Superbajk šampionat (1000 cc) je uveden 1988, dok je Moto GP trka, koja je zamenila 500 cc, pokrenuta 2002.
2. Pregled sporta
Najpopularnije drumske trke su one u kojima takmičari vote motor po asfaltnim trkalištima ili zatvorenim javnim putevima. Najčuvenija trka ovog tipa su u klasama 125 cc i 250 cc, 800 cc svetski GP šampionati i svetski superbajk šampionat, kao i supersport, izdržljivost i prikolica, ali su moto-kros i superkros događaji čija popularnost sve više raste, naročito u SAD.
3. Trkališa i druge staze
Trkališta su uglavnom namenski izgrađene staze, i mada svaka od njih ima sopstveni izgled i poseban karakter, sve imaju zajedničke odlike. Među njima su lakat krivine, pravci, usponi i spustovi (ponekad), kao i pošljunčane površine za bolju bezbednost vozača. Staza mora da bude dovoljno široka da motori mogu da pretiču jedni druge, a ograde i vanstazne zone za hitne slučajeve moraju da budu propisno postavljene. Gledaoci prate trke sa brojnih manjih i većih tribina, dok se službena lica nalaze duž cele staze kako bi pružila pomoć trkačima koji dožive nezgodu. Drumske trke se ne odvijaju uvek na spevijalno izgrađenim trkalištima. Trke se ponekad održavaju na javnim putevima, pistama, ili kombinaciji javnih puteva i terenskih staza. Drag trke - Dva takmičara se trkaju duž pravog, asfaltiranog puta, ko što je dragster staza, koja je uglavnom duga 400 m (� mi). Uz brdo - Pojedinačni takmičari se trkaju na hronometar po brdskim deonicama puta. Drumski reli - Trkači voze po otvorenim javnim putevima između fiksnog starta i cilja, obilazeći kontrolne punktove duž staze, pritom poštujući ograničenja brzine i druga pravila na putu.
4. Manks trkači
Najpoznatija drumska trka je Ostrvo Man TT (Turist trofej na putevima ostrva Man), takmičenje koje se održava na Mauntin Korsu od 1907. Seniorska trka traje 6 krugova na stazi dugoj 61 km (38 mi). Rekord za najbrže pređeni krug postavio je Džon Mekginis (17 min i 12 s) 2009, a 2007. je Brus Enstej dostigao najveću brzinu ikada -332 km/h (206 mph).
5. Pravila puta
Trka Svetskog prvenstva u klasi 125 cc, 250 cc, kao i Moto GP trke, kojima rukovodi Međunarodna motociklistička federacija (FIM), dugačke su između 95-130 km (59-81 mi). Broj krugova koji se voze zavisi od dužine staze. Položaje u startnom poretku određuje najbrže postignuto vreme tokom kvalifikacija, a da bi se kvalifikovao za glavnu trku, takmičar mora da postigne vreme koje je do 7 procenata slabije od vremena koje je zabeležio najbrži trkač u njegovoj klasi. Pre starta, zvaničnici proglašavaju trku „suvom“ ili „vlažnom“, tako da motociklisti biraju koje će gume da koriste. Gume mogu da se menjaju na startnoj liniji pre početka trke. Posle jednog kruga zagrevanja, početak trke označavaju svetla. Crveno svetlo će biti upaljeno od 2 do 5 sekundi, i kad se ugasi, trka počinje. Ako dvojica trkača ne mogu da se razdvoje na cilju, pobediće onaj koji je najbrže prošao krug tokom trke.
6. Profil trkača
Pošto trke uglavnom traju sat vremena, izdržljivost trkača je nužna, zajedno sa snagom i malom telesnom masom. Takmičarima je takođe potrebna hrabrost da voze svoje motore brzinama većim od 320 km/h (200 mph).
Moto-kros trke
Moto-kros trkama označavamo svako takmičenje koje se ne odražava na asfaltiranom trkalištu ili putevima. Najpopularnije discipline su moto-kros (X), superkros (SX), spidvej, enduro, kros-kantri i trajals. U proteklim godinama, varijante poput bič-krosa su privukle veliki broj poklonika. Osim podloge, razlika u odnosu na drumske moto-trke je i u stilu motocikala.
2. Iz prve ruke
Moto-kros je u početku bio poznat kao britanska terenska trka po imenu „skrembis“, koja je sama po sebi predstavljala evoluciju trajal trka, popularnih na severu Britanije. Sport je postao još popularniji 1930-ih, posebno u Britaniji. Godine 1952. FIM je predstavio pojedinačni Evropski šampionat za motore od 500 cc, a 1962. je uveden i šampionat za motore od 250 cc. Sport je konačno našao svoje mesto i u ovoj nižoj kategoriji. Razvio se u niz poddisciplina kao što su takmičenja na stadionima, poput superkrosa i arena-krosa. Porasla je i popularnost trka slobodnim stilom (FMX) u kojima se takmičari ocenjuju na osnovu akrobatskih veština, a jednako popularan je i supermoto (stil moto-kros trkanja na asfaltu, ali i van puteva).
3. MX staze
Trke se održavaju na obeleženoj i ograđenoj stazi dugoj 1,5-2 km (1-1� mi), na kojoj se kombinuju strmi spustovi i usponi, brzi pravci, veštačke skakaonice i oštre krivine. Sve to predstavlja raznoliko i uzbudljivo trkačko okruženje. U skladu sa pravilima FIM-a, materijali za stazu moraju da budu prirodni i kadri da zadrže vodu, laki za održavanje i da pružaju trenje. Trajanje trke je unapred utvrđeno na 30 min, uz dva dodatna kruga, a maksimalan broj učesnika u trci je 30.
4. Druge staze
Određeni broj novih moto sportova razvio se iz spidveja i verovatno iz podviga Ivela Knivela. Ono što im je zajedničko je da se trke (uglavnom) održavaju na zemljanim stazama sa raznim preprekama u vidu skakaonica. Različiti tereni zahtevaju različite motore. Na primer, zbog ograničenog prostora na superkros trkalištima, motori od 250 cc su najzastupljenija klasa motora. Superkros - SX je verzija MX-a u zatvorenom prostoru, i ima sve karakteristike ovog drugog-uspone, skokove, lakat krivine i žestoko takmičenje- i sve to upakovano u tesno stadionsko trkalište. Ova verzija MX-a je spektakl za publiku. Posle kvalifikacionih rundi slede polufinale i „glavna trka“. Enduro - Trkačima se meri prolazno vreme na neravnoj stazi dugoj do 160 km (100 mi). Takmičari startuju u intervalima duž rečnih korita posutih kamenjem, šumskim stazama i uz strme, blatnjave obale, prijavljujući se na kontrolnim punktovima koji se nalaze duž cele trase. Kazneni bodovi se dobijaju za sporo prolazno vreme. Trajals - Svaka trasa je drugačija i osmišljena tako da maksimalno iskušava vozačevu veštinu kontrolisanja motora. Takmičari moraju da manevrišu trkalištem koje je prepuno krupnog kamenja, ispupčenja, vode, debala i paleta, bez dodirivanja tla nogama. Ukoliko im se to desi, „dodir“ se kažnjava. Spidvej - Po dva takmičara iz dva tima, na motorima od 500 cc sa jednom brzinom i bez kočnica trkaju se četiri kruga ovalnim trkalištem. Trka traje manje od minuta.
5. Profil trkača
Terenska vožnja zahteva veštinu, snagu, izdržljivost i koncentraciju. Trkači moraju da budu spremni da prime udarce i izblatnjave se. Trajals vozači moraju da budu naročito vešti, da imaju izuzetnu ravnotežu i vid kako bi savladali zahtevne prepreke, strme padine i oštre krivine.
6. Pravila
Svaka disciplina ima sopstveni pravilnik po kojem postupa upravno telo (FIM), ali nepoštena, nekorektna ili opasna vožnja uvek predstavlja osnov za diskvalifikaciju. Strogi propisi regulišu motore koji se voze, opremu koju trkač nosi, kao i gorivo koje se koristi. U šestodnevnim enduro trkama, motocikli su u posedu organizatora trke; to se zove parc ferme ili zatvorena kontrola, čime se sprečavaju prepravke na vozilima u periodima između dnevnih trka. Startovi se razlikuju u zavisnosti od discipline, tako da MX i spidvej imaju grupne startove, dok solo takmičari u enduro trkama startuju u vremenski utvrđenim intervalima.
Biciklistički moto kros - BMX
Nastao je kao alternativa motokrosu, a danas obuhvata brojne discipline čija je zajednička karakteristika spoj fizičkih veština bicikliste i izvođenja izuzetno teških akrobatskih tehnika. BMX (biciklistički motokros) pojavio se krajem šezdesetih godina XX veka u Sjedinjenim Američkim Državama i veoma brzo stekao veliku popularnost. Od 1979. godine američkim takmičenjima za profesionalne bicikliste upravljaju tri saveza (NBA, NBL, ABA). Ovaj sport stiče popularnost i u Evropi - najviše u Francuskoj, Belgiji i Holandiji. Godine 1981. osnovan je Međunarodni BMX savez (IBMXF - International BMX Federation), koji je organizovao prvo svetsko prvenstvo za trke na stazi, u Pontijaku, u američkoj državi Mičigen. Ovaj vid takmičenja je 1993. godine prihvaćen na svetskom nivou odlukom Međunarodne biciklističke unije (UCI - Union cycliste internationale). BMX je bio jedna od disciplina na prvom evropskom prvenstvu, uključujući i slobodni stil i akrobatsku vožnju. Među gledaocima je postao popularniji 1995. godine, uglavnom zahvaljujući demonstracionim takmičenjima kao što je Eks-gejms u sjedinjenim Državama. BMX će se na olimpijskim igrama prvi put pojaviti 2008. godine u Pekingu. Biciklisti se utrkuju na zemljanim stazama sa mnoštvom prepreka, dugim 300-40 m. U kvalifikacionim rundama učestvuje po osam takmičara; u svakoj rundi otpadaju četvorica najslabije plasiranih, tako da u finalu ostaje osam najbržih biciklista. Na međunarodnim takmičenjima takmičari koji imaju 19 i više godina nadmeću se u tzv. elitnoj kategoriji. Juniorska kategorija je za takmičare koji imaju 17 i 18 godina. U ostalim tipovima takmičenja postoji i „čelendž“ kategorija za dečake i devojčice od 5 do 16 godina.
2. Trke na stazi
Biciklisti se utrkuju na zemljanim stazama sa mnoštvom prepreka, dugim 300-400 m. U kvalifikacionim rundama učestvuje po osam takmičara; u svakoj rundi otpadaju četvorica najslabije plasiranih, tako da u finalu ostaje osam najbržih biciklista. Na međunarodnim takmičenjima takmičari koji imaju 19 i više godina nadmeću se u tzv. elitnoj kategoriji. Juniorska kategorija je za takmičare koji imaju 17 i 18 godina. U ostalim tipovima takmičenja postoji i „čelendž“ kategorija za dečake i devojčice od 5 do 16 godina.
3. Pregled sporta
Nastao u Sjedinjenim Državama šezdesetih godina dvadesetog veka, BMX (biciklistički moto-kros) je alternativa moto-krosu sa pogonom na pedale. Za sport koji podrazumeva vožnju po zemljanim stazama i takmičenja u slobodnom stilu, neretko sa uzbudljivim skokovima prepunim neverovatnih akrobacija, potrebni su zavidna hrabrost i veština.
4. Iz prve ruke
BMX su razvili mladi Amerikanci 1960-ih, koristeći svoje bicikle u želji da kopiraju motocikliste. Sport je brzo postao popularan kod skejtbord generacije, tako da danas ima sopstvenu industriju. Mnogi biciklisti žive od ovog sporta. Najbolji među njima su svetski poznate ličnosti; zarađuju ogromne sume novca od sponzora, poput proizvođača bicikala i kompanija za proizvodnju odeće.
5. Pravila trkanja
U tipičnoj trci na zemljanoj stazi, osam biciklista se takmiči u seriji kvalifikacionih rundi. U svakoj rundi učestvuju takmičari sličnih godina i sposobnosti. U međunarodnim takmičenjima, elitnu ili profesionalnu kategoriju čine vrhunski biciklisti koji imaju 19 i više godine. Takmičari od 17 i 18 godina čine juniorsku kategoriju. Posle eliminacionih rundi, najbrža četiri takmičara idu u finale. Pobednik takmičenja je najbrži biciklista u finalu.
6. Izvođenje trika
Trikovi su podeljeni na četiri glavna stila: bejs (base), grajnd (grind), vazdušni (aerial) i lip trikovi. Osnovni trikovi su pokreti u koje spadaju zečji skokovi (bunny hops), podizanja na zadnji točak (wheeles) i vožnja unazad (fakie). Biciklisti koriste pedale za izvođenje grajnd i lip trikova na stepenicama ili ivicama polucevi. Trikovi u vazduhu na zemljanim uzvišenjima i half-pajp rampama kombinuju veliku visinu sa akrobatskim okretima i zaokretima.
7. Profil bicikliste
BMX biciklisti moraju da budu izuzetno elastični i koncentrisani. Aerobna kondicija je od presudne važnosti na stazi, dok su stil i kreativnost neophodni za takmičenja u slobodnom stilu.
8. Skokovi na zemljanoj površini
Bilo da se radi o kvalifikacijama ili o samom finalu, takmičari imaju tri skoka. Prostor za takmičenje napravljen je od zemlje s jednim ili više uzvišenja. Biciklista ubrzava penjući se uz uzvišenja, zatim skoči i izvede trik u vazduhu. Postoji više od 20 različitih trikova. Četvoro sudija ocenjuju skokove na osnovu težine i načina izvođenja i daju konačnu ocenu do 100 bodova. Pobednik takmičenja je biciklista s najvećim brojem bodova posle tri skoka izvedena u finalu. Skokovi na zemljanoj površini su popularno takmičenje u slobodnom stilu, gde biciklisti izvode niz skokova preko zemljanih uzvišenja. Dok je u vazduhu, biciklista izvodi trik kojim impresionira sudije. Sudije boduju skokove na osnovu stila i akrobatske težine. Na kraju takmičenja, pobeđuje biciklista sa najviše bodova.
9. Slobodni stil-gde i kako
Slobodan stil ima pet disciplina, koje zavise od mesta gde biciklisti izvode svoje akrobacije: strit (ulica), park, half-pajp, stazu ili fletlend (vožnja na ravnom). Strit biciklisti improvizuju u urbanom okruženju - preko stepenica, ograda, nizbrdica - dok park biciklisti koriste cevi i rampe u skejt parku. U half-pajp takmičenjima, biciklisti koriste veliku polucev vertikalnih strana za izvođenje skokova ili trikova na ivici cevi. Staza je niz zemljanih uzvišenja na kojima biciklista izvodi trikove. Fletlend je najčistiji oblik slobodnog stila: tu su samo bicikl, biciklista, komad ravne zemlje i ništa što mu pomaže - ili odmaže, kao i mnogo mašte i umeća.
10. Karakteristike BMX bicikliste
Trening za sve BMX discipline obuhvata istezanje, jačanje svih mišića podjednako, kao i održavanje gipkosti. U trkama je bitan rad na koncentraciji i vizuelizaciji. Takmičari vežbaju brzo okretanje pedala tako što trče i voze bicikle na usponima. Pre nego što počnu da izvode svoje akrobatske trikove na čvrstoj podlozi, biciklisti ih uvežbavaju na podlogama koje su pokrivene sunđerima ili iznad bazena.
Velodromski biciklizam - Biciklističke trke na pisti
Tehnološki razvoj bicikla i njegovu popularnost krajem XIX veka brzo su iskoristili organizatori biciklističkih priredbi čija je namera bila da vožnju približe gledaocima. Zamisao da se biciklisti okupe na zatvorenoj stazi na kojoj će se odigravati trka prvi put je ostvarena 1868. godine, kada je organizovana trka u Sen Klodu (Francuska). Prve drvene piste pojavile su se u Parizu, Kelnu i Sjedinjenim Državama. Prvobitno, trke su se vozile na 1.500 metara i 10 kilometara, ali nedugo zatim pojavile su se trke izdržljivosti, koje su trajale 12 ili 24 sata bez prekida. Godine 1878. u Engleskoj se pojavio novi izazov: Šestodnevna trka, u kojoj su biciklisti okretali pedale šest uzastopnih dana, a zaustavljali se samo radi kraćeg odmora. Otprilike u isto vreme pojavile su se i nove discipline u trkama na pisti-sprintovi i trke izdržljivosti. Neke od njih deo su olimpijskih igara od 1896. godine, na primer sprint i kilometarski hronometar. Nove discipline, poput trka na bodove i potera, pridružene su standardnim disciplinama. Trke na pisti postale su izuzetno popularne u Japanu, gde je široko rasprostranjeno klađenje na keirin, koji je japanska specijalnost. Ženske biciklističke trke na pisti deo su olimpijskih igara od 1988. Iako cilj trke zavisi od discipline - sustizanje protivnika ili osvajanje što većeg broja bodova - cilj bicikliste je uvek isti: da određenu razdaljinju pređe brže od svojih protivnika. U zavisnosti od discipline, biciklista se oslanja na svoje sprinterske sposobnosti (postizanje najveće brzine u najkraćem mogućem vremenskom intervalu i njeno održavanje što je duže moguće) ili na izdržljivost (ravnomerno održavanje takta tokom prelaženja određene razdaljine). U trkama na pisti biciklisti se često takmiče jedni protiv drugih, zbog čega su taktika i tehnika od velikog značaja. U trkama u kojima se meri vreme sat se zaustavlja kada prednji točak bicikla pređe liniju cilja.
2. Takmičenje
Iako cilj trke zavisi od discipline-sustizanje protivnika ili osvajanje što većeg broja bodova - cilj bicikliste je uvek isti: da određenu razdaljinu pređe brže od svojih protivnika. U zavisnosti od discipline, biciklista se oslanja na svoje sprinterske sposobnosti (postizanje najveće brzine u najkraćem mogućem vremenskom intervalu i njeno održavanje što je duže moguće) ili na izdržljivost (ravnomerno održavanje takta tokom prelaženja određene razdaljine). U trkama na pisti biciklisti se često takmiče jedni protiv drugih, zbog čega su taktika i tehnika od velikog značaja. U trkama u kojima se meri vreme sat se zaustavlja kada prednji točak bicikla pređe liniju cilja.
3. Pregled sporta
Biciklistička takmičenja na pisti se sastoje od različitih trka koje se održavaju u zatvorenom, ovalnom trkalištu po imenu velodrom. Sport je nastao u Evropi kao vid zimskog treninga za drumske bicikliste, ali je ubrzo postao popularan jer je vožnju približio gledaocima. Danas postoji niz disciplina, od pojedinačnih trka na hronometar, do grupnih takmičenja, koja se završavaju uzbudljivim sprintovima u poslednjem krugu. Trke na kratke staze predstavljaju ispite sprinterske sposobnosti, dok se trke izdržljivosti izvode na većim razdaljinama.
4. Iz prve ruke
Trkanje na pisti je nastalo kao odgovor na neverovatnu popularnost bicikla krajem 19. veka. Velodromska takmičenja su unela uzbuđenje drumskih trka u zatvorenom prostoru. Takođe, ove trke su postale popularna metoda treninga drumskih biciklista. Prva dokumentovana trka održana je 1868. u Sen Klodu, u Francuskoj, i velodromi su uskoro počeli da niču širom Evrope i Sjedinjenih Država. Po ugledu na velike drumske trke, neke od prvih velodromskih trka bile su ispiti izdržljivosti monumentalnih razmera, uključujući 24-časovne trke i čuvene Šestodnevne trke, u kojima su se ekipe sa dva člana naizmenično trkale tokom šest dana i šest noći. Takmičenja u sprintu su takođe bila popularna, a pojedinačni sprint i trke na hronometar su bile deo programa prvih Olimpijskih igara u Atini 1896.
5. Velodrom
Velodromska pista je ovalno trkalište pod nagibom koje se sastoji od dva pravca spojena dvema krivinama od po 180 stepeni. Crna linija koja se proteže oko trkališta označava dužinu kružnog puta, koja varira između 150-500 m (492-1.640 ft) i može da bude široka od 7-9 m (23-29�ft), u zavisnosti od velodroma. Od januara 2000, veliki sportski događaji, kao što su Olimpijske igre i svetska prvenstva isključivo se održavaju na pistama od 250 m (820 ft). Na vrhuncu velodromskog biciklizma početrkom 20. veka, veličina velodroma bila je izgrađena u vidu dvorana. Ne samo da je natkrivena pista štitila od lošeg vremena i omoućavala takmičarima nesmetanu vožnju, već je predstavljala idealno mesto za okupljanje ljubitelja noćnog života i članova visokog društva, koji bi u rane jutarnje sate pratili šestodnevne trke, u vreme kada je većina pabova i barova bila zatvorena. U skorije vreme, namenski izgrađeni velodromi uglavnom se grade na otvorenom.
6. Takmičenje na pisti
Postoji čitav niz disciplina kada je reč o velodromskim takmičenjima. Trke mogu biti sprintovi na razdaljinama od 500 m (550yd) do 2 km (1� mi), ili izdržljivosti, u kojima razdaljina može da bude do 60 km (38 mi). Vremenom su u program Olimpijskih igara uvrštena različita takmičenja, a sam program je revidiran pre Olimpijade u Londonu 2012, da bi se postigla rodna jednakost, sa trkama u muškoj i ženskoj kategoriji u sledećim disciplinama: Pojedinačni sprint - Takođe poznata kao „utakmica“, u ovoj trci učestvuje dvoje biciklista koji odmeravaju snagu tokom tri kruga na pisti. Biciklista koji startuje sa unutrašnje strane vodi u prvom krugu. Pojedinačni sprint je igra mačke i miša sve do poslednjih 200 m, kada jedan biciklista jurne prema cilju da bi osigurao pobedu. Timski sprint - Dve ekipe sa po troje biciklista se takmiče u tri kruga. Svaki biciklista mora da predvodi svoj tim ceo jedan krug. Timska potera - U jednoj od najpoznatijih muških velodromskih disciplina dva tima sa po četiri takmičara se takmiče na razdaljini od 4 km (2� mi). Keirin - Trka sa grupnim startom, u kojoj tempo biciklista određuje moped do brzine od 50 km/h (31 mph), a zatim se takmičari samostalno trkaju u dva kruga. Omnium - U biciklističkom ekvivalentu sedmoboja i desetoboja, 24 takmičara se ogleda u šest različitih disciplina - tri sprinta i tri trke izdržljivosti - a pobeđuje najbolji takmičar u svim disciplinama. Tu su trke na hronometar sa letećim startom na 250 m, trka na bodove (30 km za muškarce, 20 km za žene), zatim trke eliminacionog karaktera, trka sa poterom (4 km za muškarce, 3 km za žene), startna trka (15 km za muškarce, 10 km za žene), i trka na hronometar (1 km za muškarce, 500 m za žene).
7. Profil bicikliste
Sprinterima su neophodni brzina, snaga i spremnost za najveće napore, zato moraju maksimalno da povećaju mišićnu masu, a nivo masnoća u telu održe na niskom nivou. Biciklisti u trkama izdržljivosti ulažu neprekidan i intenzivan napor na većim razdaljinama. Većina profesionalnih staznih biciklista provodi mnogo vremena u sedištu kako bi razvili kardiovaskularnu i respiratornu kondiciju. Samim tim, ishrana je od vitalnog značaja za sve bicikliste trkače.
8. Unutra i spolja
Na vrhuncu velodromskog biciklizma početkom 20. veka, većina velodroma bila je izgrađena u vidu dvorana. Ne samo da je natkrivena pista štitila od lošeg vremena i omogućavala takmičarima nesmetanu vožnju, već je predstavljala idealno mesto za okupljanje ljubitelja noćnog života i članova visokog društva, koji bi u rane jutarnje sate pratili šestodnevne trke, u vreme kada je većina pabova i barova bila zatvorena. U skorije vreme, namenski izgrađeni velodromi uglavnom se grade na otvorenom.
9. Velodromski bicikli
Na pistama se koriste dve vrste bicikala: bicikli za poteru, koji služe za trke izdržljivosti i trke na hronometar, i standardni bicikli, za kraće sprintove i trke na bodove. Za takmičenje najvišeg nivora, ramovi bicikala izrađeni su od laganog karbonskog vlakna ili titanijuma, sa jednom fiksiranom glavom i bez kočnica. Međutim, ramovi od aluminijuma ili čelika su mnogo jeftiniji izbor. Glavna razlika između dve vrste bicikala je u njihovoj aerodinamičnosti. Bicikli za poteru uglavnom imaju izuzetno efikasan - ali manje udoban - aerodinamični položaj, dok su standardni velodromski bicikli čvrsti i lagani i kao takvi pogodniji za brze sprintove. Bicikli za poteru mogu da imaju naslone za ruke na volanu, kako bi otpor vazduha bio što manji.