Ulično sankanje
Ulično sanjkanje je ekstremna verzija sankanja na Zimskim olimpijskim igrama. Vozači jurcaju niz betonsku stazu ili put na modifikovanom skejtbordu, brzinom do 110 km/h (70 mph), ležeći samo nekoliko centimetara iznad tla. Ulične sanke nemaju kočnice, pa su vozači primorani da usporavaju stopalima. Cilj je jasan: prvi stići do kraja staze. Svaka staza je različita, ali većina je duga od 1-5 km (od 0,5-3 mi). Takmičenja ima nekoliko vrsta, a od svakog se podjednako diže kosa na glavi. U duelima se dva takmičara bore za prolazak u narednu rundu, a postoje i takmičenja u kojima se četiri ili šest sankaša trkaju jedni protiv drugih, uz često spektakularne sudare.
2. Pravila na putu
Ne postoji jedinstveno rukovodeće telo, niti jedan komplet pravila, iako takmičarima nikada nije dozvoljeno da jedni druge izguraju ili šutnu sa puta. Sanke moraju imati branike spreda i pozadi, ali se težina, dužina i širina sanki razlikuju u zaivsnosti od zvaničnog tela. Na primer, Međunarodna asocijacija gravitacijskih sportova ne dozvoljava sanke teže od 25 kg (55 lb).
3. Trka za zalet
Za pobedu u trci, dobar start je od izuzetne važnosti. Takmičari se u trci za zalet, smešten između startne linije i početka staze, ubrzavaju rukama. Kada postignu veliku brzinu, iskusni vozači koriste vazdušnu struju iza drugih trkača da bi je održali.
4. Profil takmičara
Da bi se uspešno skrenulo pri velikim brzinama potrebni su čelični živci. Koncentracija trkača mora biti besprekorna, svaki propust može dovesti do sudara koji će ih skupo stajati.
Parkur
Parkur zahteva agilnost akrobate i duh ratnika, te stoga poseduje atribute borilačke veštine i plesa. On podrazumeva neprekinuto kretanje oko fizičkih prepreka, ispod, preko i kroz njih - obično u gradskom okruženju. Izvođači parkura se zovu trejseri. Ne postoje zadate staze, ali se iskusni trejseri istežu penjanjem uz zidove, preskakanjem prepreka i trčanjem po gelenderima. Svaka nova prepreka predstavlja nov izazov. Parkur zahteva više od puke snage, izdržljivosti i agilnosti. Njegovi sledbenici takođe veruju da on treba da sadrži otmenost i lepotu. Oni se većinom ne takmiče jedni protiv drugih, već protiv samih sebe u konstantnoj borbi za samopoboljšanje.
2. Skok vere
Svaka maršruta postavlja novi niz teškoća i iskusni trejser mora poznavati na stotine poteza. Ipak, osnovne veštine - skakanje, dočekivanje i kotrljanje za ublažavanje udara su podjednako važne. Skok preciznosti, ili „saut de precision“, je skok koji kombinuje snagu, gracioznost i preciznost.
3. Profil takmičara
Pre nego što osoba koja teži da postane trejser pokuša da savlada tešku maršrutu, mora trenirati mesecima, ako ne i godinama. Parkur zahteva snagu celog tela, ravnotežu i agilnost, ali je jednako važna i mentalna snaga - sposobnost da se bude potpuno svestan okoline i moć da se u deliću sekunde odluči da li je pokret izvodljiv ili ne.
Ekstremno penjanje
Ekstremni penjači savlađuju kamene i ledene površine koje se čak i onima koji se bave sportskim penjanjem čine nemogućim. Penjanje može biti slobodno i sa opremom. U penjanju sa opremom se kao oslonac koriste veštačke sprave, dok se u slobodnom penjanju koriste samo prirodna pomagala. Konopac svi koriste, osim kada se u slobodnom penjanju bira pomoć samo cipela i krede za ruke. Glavni izazov za većinu ekstremnih penjača je savladavanje novih i težih maršruta, ili dovršavanje maršrute za kraće vreme.
2. Oprema
Oprema se razlikuje u zavisnosti od vrste uspona. Slobodni penjač može koristiti samo cipele za penjanje, gimnastičku kredu za brisanje znoja sa ruku, i laganu odeću koja ne ometa kretanje. U penjačku opremu spadaju još i konopci, karabineri, klinovi i drugi delovi opreme. Ledeni penjači nose dereze preko cipela za penjanje i cepine i klinove za led. Ukoliko penjač planira da prespava na planini potrebna mu je vreća za spavanje ili vunena jakna; bivak vreća je takođe korisna.
3. Mesta za penjanje
Sve dolazi u obzir, pogotovo neistražena teritorija. U nove izazove za savlađivanje spadaju vertikalne litice, kamen koji se odranja, izbočine i teški vremenski uslovi. Usponi se klasifikuju po težini. Na primer, uspon koji ima ocenu A6 po sistemu „novog talasa“ je toliko opasan da, ako jedan član tima padne, njegova greška može dovesti do pogibije celog tima.
4. Iz prve ruke
Ljudi su se peli na planine hiljadama godina, ali prvi zabeleženi uspon na veliki vrh se dogodio 1786. na Mon Blanu u Francuskoj. Sedamdesetih godina dvadesetog veka u Rusiji se javlja takmičarske penjanje.
5. Profil sportiste
Penjačima su potrebni snažne ruke i noge, dobra mišićna koordinacija, izdržljivost, savitljivost i odličan osećaj za ravnotežu. Sposobnost da se održi prisebnost i samopouzdanje na vertikalnim liticama i izbočinama je podjednako važna.
Ultramaraton
Ekstremno trčanje ima različite oblike. Najpopularnije trke su ultramaratoni, izuzetni podvizi izdržljivosti pri prelasku rastojanja koja su duža od tradicionalnog maratona od 42 km (26 mi), i ponekad se pružaju preko ekstremnih terena. Takmičenja se odvijaju prema zadatoj određenoj razdaljini, na primer 50 km (31 mi), ili su ograničena određenim vremenskim periodom, kao što su 24 sata, tri dana ili šest dana.
2. Trčanje po pravilima
Pravila se razlikuju od takmičenja do takmičenja, ali s obzirom na veliki rizik od premora uobičajeno je da svaki trkač ima svoju ekipu za podršku, koja će voditi računa o njemu tokom pauza. Trkači napreduju oslanjajući se u potpunosti na svoju snagu i zabranjeno im je da koriste veštačke sisteme za rashlađivanje, ali mogu, i treba da nose, laganu trkačku opremu, kapu i naočare, i da nose dovoljno vode - iz očiglednih razloga. U nekim trkama se učesnicima dozvoljava da im kolega trkač diktira tempo. U trkama u prirodi, gde je nemoguće konstantno motriti napredak takmičara, trkači su obavezni da se prijavljuju na punktovima duž staze.
3. Mesta za trčanje
Ultramaratoni se trče na atletskim stazama, pute-vima, zemljanim stazama ili po prirodnom terenu. Neki su samo testovi izdržljivosti dok drugi pružaju dodatni izazov. Bedvoter ultramaraton od 215 km (135 mi), koji se održava na vrelim temperaturama, startuje u Dolini smrti u Kaliforniji i uspinje se više od 2.600 m (8.600 ft). Učesnici u seriji Četiri pustinje moraju istrčati trke od 250 km (156 mi) preko pustinja Sahare, Gobi i Atakame, da bi se plasirali za poslednju trku - na Antarktiku!
4. Profil sportiste
Fizička i mentalna izdržljivost su od najvećeg značaja. Treninzi u što dužim vremenskim periodima i u surovoj klimi razvijaju srce i mišiće. Nošenje tegova takođe pomaže u dobijanju na snazi. Nije nimalo lako steći mentalnu izdržljivost za trčanje satima ili danima, ali bez nje će čak i najspremniji pojedinac biti neuspešan u izazovu sa ultravelikim rastojanjem.
Ronjenje na dah
Ronjenje na dah je opasan sport u kojem takmičari pokušavaju da duboko zarone, što duže ostanu pod vodom ili pređu što veću razdaljinu samo jednim udahom, bilo u prirodnoj vodi ili u bazenu. U potrazi za novim rekordima i izazovima ronioci na dah se izlažu brojnim opasnostima, kao što je gubitak svesti na velikoj dubini i davljenje. Ronjenje na dah je sport zasnovan na pojedinačnom uspehu, u kojem se discipline izvode ili kao pokušaji postavljanja rekorda, ili kao takmičenja u kojima najbolji pojedinačni rezultat odlučuje pobednika.
2. Ronilačke discipline
Postoji pet dubinskih disciplina koje priznaje Međunarodno udruženje za razvoj ronjenja na dah (AIDA), zvanično rukovodeće telo ovoga sporta. Konstantni balast sa perajima je najčešće takmičenje u ronjenju na dah i u njemu ronilac tone u dubinu uz pomoć peraja i tačno određenih tegova. Konstantni balast bez peraja je najteža dubinska disciplina i odvija se pod istim pravilima kao i konstantni balast sa perajima, ali bez upotrebe plivačke opreme. U disciplini slobodni zaron ronioci koriste stub da bi se spustili u dubinu i vratili se nazad na površinu. U disciplini promenljivi balast ronilac koristi sanke sa tegovima za spuštanje i svoju sopstvenu snagu za izranjanje, bilo plivanjem ili penjanjem uz kanap. Bez granica je nazi discipline sa najvećim dubinama, u kojoj se ronilac spušta upotrebom sanki sa tegovima i podiže koristeći metod po svom izboru.
3. Iz prve ruke
Žek Majol i Enco Majorka su bili inspiracija za organizovano takmičarske ronjenje na dah. Dvojica sportista su često obarali rekorde jedan drugom i zainteresovali su javnost za ovaj sport tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. Majol se prvi spustio na dubinu od 100 m (328 ft). Majorka je bio vlasnik čak 13 svetskih rekorda između 1960. i 1974. Majol je 1983. godine, kada mu je bilo 56 godina, zaronio na dubinu od 105 m (345 ft).
4. Profil ronioca
Izuzetan plućni i anaerobni kapacitet je preduslov za bilo kog ronioca. Ronioci na dah takođe imaju mišićavu i aerodinamičnu građu koja im dozvoljava da seku kroz vodu do ekstremnih dubina. Psihološka kontrola i sposobnost da se sačuva prisebnost su takođe od velikog značaja.
Skokovi sa litica
Opisan od strane Svetske federacije za skokove u vodu sa velikih visina (WHDF) kao „akrobatsko savršenstvo skoka u vodu“, skok sa litice je sport visokog rizika u kojem atlete skaču sa strme litice i izvode teške kombinacije okreta i salta dok se survavaju u vodu ispod njih. Takmičari nasoje da izvedu skokove u skladu sa strogim kriterijumima, za čije proce-njivanje je zadužena sudijska komisija koja dodeljuje poene nakon svakog uspešnog izvedenog skoka.
2. Takmičarske lokacije
Takmičenja u skoku sa litice se održavaju na mestima koja imaju potpuno vertikalnu površinu litice i vodu koja mora biti duboka makar 5 m (16 ft). Standardne dozvoljene visine su od 23-28 m (75-92 ft) za muškarce i od 18-23 m (59-75 ft) za žene. U međunarodnim takmičenjima odskočna daska se uglavnom nalazi na 1 m (3 ft) od površine litice, iako je uobičajeno da takmičari skaču direktno sa ivice grebena u takmičenjima koja nisu međunarodnog tipa.
3. Pravila i propisi
Standardno takmičenje se sastoji od tri runde i svakom skakaču je dozvoljen jedan skok po rundi. Petočlana komisija dodeljuje ocene za skok na skali od jedan do deset. Najveći i najmanji rezultat se eliminišu, a zbir preostala tri rezultata se množi sa stepenom težine koji se pripisuje skoku. Stepen težine skoka se odlučuje davanjem unapred utvrđenih rezultata koji se odnose na pet različitih kategorija: odskok, salto, okretanja, broj položaja u vazduhu i ulazak u vodu. Na kraju treće runde pobednikom se proglašava takmičar sa najvećim ukupnim zbirom.
4. Iz prve ruke
Kralj Kahekili (1710-94), poslednji nezavisni kralj ostrva Mani, bio je poznat po lele kava, što u prevodu na srpski znači: „skakanje sa visokih litiva i uranjanje u vodu nogama bez prskanja“. Jednu generaciju kasnije Havajci su počeli da praktikuju lele kava kao sport, u kojem se ocenjuje stil skoka i količina prskanja po ulasku u vodu.
5. Profil skakača
Skakači sa litice su hrabri sportisti koji izuzetno vladaju telom. Takmičari imaju vitka, mišićava tela što im dozvoljava da izvedu kompleksne manevre u vezduhu tokom tri sekunde, koliko prosečno traje skok.
Ekstremni brdski biciklizam
Baš kao i ekstremna takmičenja u snou-bordu i skijanju, ekstremni brdski biciklizam obuhvata niz stilova vožnje koje sve povezuje jedan cilj-vožnja bez ograničenja. Bicikli sa većim i boljim vešanjem omogućuju duže i brže spustove, sve veće skokove i putovanje ekstremnijim stazama.
2. Veliki skokovi
U ekstremnom brdskom biciklizmu takmičari spontano izvode skokove i trikove na prirodnom terenu ili urbanoj stazi, tako da nije lako organizovati takmičenja. U najvažnijim takmičenjima se može učestvovati samo ukoliko vas pozovu, i u njima se najbolji ekstremni biciklisti takmiče za novac, a sudije dodeljuju ocene za težinu, brzinu, fluidnost, trikove i stil. Jedno takvo takmičenje je Red Bul Rempejdž, koje se održava na prirodnoj podlozi, sa dodatkom drvenih prepreka. Urbana takmičenja na veštačkim stazama su danas sve popularnija.
3. Stil sa severne obale
Izdanak ekstremnog biciklizma koji se brzo razvio je stil Severne obale, koji je dobio ime po oblasti oko grada Vankuvera u Kanadi, gde je i nastao. Vozilo se po drvenim šetalištima koja su prvobitno sagrađena za prelazak pešaka preko mesta sa bujnom vegetacijom, i razvilo se u vožnju po uskim drvenim daskama po imenu „skini“, panjevima drveća, uz rampe i preko provalija, i čak preko masivnih klackalica. Pod uticajem stila Severne obale, drvene prepreke su postale deo običnog ekstremnog biciklizma.
4. Profil bicikliste
Biciklisti se odlikuju snažnim gornjim i donjim delom tela, velikim kapacitetom pluća i tehničkim veštinama potrebnim za vožnju bicikla - ravnotežom, tehnikom skoka, sposobnošću da izaberu pravu stazu, i pravovremenim reakcijama. Takmičarima je takođe potrebno mnogo samopouzdanja i potpuna kontrola nad biciklom u svakom trenutku - jedna greška može dovesti do povrede kostiju.
Jedrenje na suvom
Kormilari se trkaju po ravnom zemljištu u vozilima sa tri točka koja se pokreću na vezduh. Kormilar upravlja iz ležeće pozicije upotrebom pedala ili poluga. Kontrolišući ugao jarbola, vest kormilar može postići brzine tri puta veće od brzine trenutnog vetra. Pošto nema kočnica, kormilar mora koristiti vetar za zaustavljanje. Jedrilice na suvom se često prevrću, tako da u ovom sportu nesrećni slučajevi nisu retkost.
2. Pravila na plaži
Kormilari ne smeju dopustiti da njihove jedrilice ometaju drugo vozilo ili udare o njega. Ukoliko se dva trkača približavaju jedan drugom pod uglom, prednost ima onaj sa desne strane, i njegov protivnik mora usporiti ili se pomeriti u stranu. Jedrilica koja preteče drugu ne sme primoravati sportije vozilo da se pomeri u stranu, ali jedrilici koju preteče neko drugi nije dozvoljeno da uđe u putanju bržeg vozila.
3. Oblik terena
Dobro takmičenje zahteva dve stvari-veliki, relativno ravan otvoreni prostor, i vetar-tako da bilo koje mesto koje spada u ovaj opis može da ugosti trku jedrilica na suvom. Plaže, slaništa, zaleđena jezera (sa klizaljkama umesto točkova) aerodromske piste su pogodna mesta. Plaže u De Panu (Belgija), Le Tukeu (Francuska) i Teršelingu (Holandija) i suvo jezero u mestu Ivanpa u Nevadi (Sjedinjene Države) su popularna takmičarska mesta. Trke se obično odvijaju na zatvorenim kružnim stazama, sa oznakama za skretanje (zastava sa crvenom i belom dijagonalom) koje ukazuju na krivine na stazi. Rastojanje između oznaka mora biti makar 2 km (1,25 mi), a prepreke su odvojene čunjevima.
4. Profil takmičara
Kormilari moraju imati temeljno znanje o tome kako da iskoriste energiju vetra na najbolji način, a ova veština se ne stiče preko noći. Takođe moraju da budu pripremljeni na opasnosti koje sa sobom nosi vetar, o površini preko koje „jedre“ i o drugim jedrilicama. Munjevito brzi refleksi, fizička snaga, potpuna koncentracija i mnogo hrabrosti su takođe od ključne važnosti.
5. Klase jedrilica na suvom
Postoji nekoliko različitih takmičarskih klasa jedrilica na suvom, uključujući: KLASA 2 Najveća i najmoćnija klasa, sa koritom od staklenog vlakna, jarbolom u obliku krila visokim do 8 m (25 ft), i drvenom zadnjom osovinom. Ne predstavlja uvek najbrže vozilo, a najviše se koristi u Evropi. KLASA 3 Slična klasi 2 po izgledu, ali manja, ova klasa jedrilice je najpopularnija i sposobna je za dostizanje brzine od 110 km/h (70 mph) i više. KLASA 5 Manja klasa vozila od klasa 2 i 3, kormilar leži na sedištu od staklenog vlakna, postavljenom na cevastu šasiju od čelika ili aluminijuma, a ne unutar korita. STANDART Standart jedrilice su slične vozilu klase 5, sa jednom ključnom razlikom - svaka jedrilica je identična. Dizajnirane tako da pilot ne može da se osloni na tehnološku prednost, standart jedrilice ohrabruju trkače da testiraju sopstvene mogućnosti umesto performansi svog vozila.
Splavarenje
Splavarenje je uzbudljiv i neretko opasan rekreativni i takmičarski sport u kojem mala posada veslima kontroliše splav na naduvavanje određenom deonicom nemirne reke, Klubovi ili komercijalne organizacije nude avanturistima svih životnih dobi priliku da bezbedno savladaju brze rečne struje i da jezde niz brzake zabačenih reka širom sveta. Iskusniji splavari se mogu takmičiti na nacionalnim, kontinentalnim i međunarodnim takmičenjima uključujući i Svetsko prvenstvo u splavarenju.
2. Vrste splavova
Oni žele da upravljaju plovilom kroz zapenušane rečne vode najčešće koriste čamac sa veslima koja se drže u ruci. Za navođenje kroz brzake koristi se čamac sa fiksiranim veslima, koji je uglavnom veći, teži i stabilniji od rečnog čamca. Još jedna varijanta je dupli splav, koji se sastoji od dva paralelna gumena čamca povezana metalnim ramom, kojim upravlja dvočlana posada.
3. Rečne klase
Reke se rangiraju prema Međunarodnom sistemu ocenjivanja, od reke mirnog toka u klasi 1, do ekstremnih voda u klasi 6, koje mogu pokušati da savladaju samo timovi stručnjaka. Klasa 2 je teža od klase 1, klasa 3 ima nekoliko brzaka, a klasa 4 ima mnogo nabujale vođe. Klasa 5 je namenjena samo naprednim splavarima, jer skriva prepreke i opasnosti.
4. Profil takmičara
Splavari moraju biti fizički jaki i mentalno pribrani kako bi brzo menjali položaj tela i nosili se sa obrtanjima i skretanjima usled nabujale vode ili skrivenih prepreka.
Maratonsko plivanje
Maratonski plivači učestvuju u takmičenjima na duge pruge slobodnim stilom u vodama na otvorenom, kao što su reke, jezera ili odeani, ili u bazenima ili drugim veštačkim vodenim površinama. Nadmeću se jedan protiv drugog u raznim disciplinama na lokalnim, nacionalnim ili međunarodnim takmičenjima, kao što je Svetsko prvenstvo, koje se održava svake druge godine. Plivači često zadaju sebi izazov da savladaju velika vodena prostranstva poput Lamanša, severnoameričkih Velikih jezera ili norveških fjordova.
2. Trke izdržljivosti
Maratonski plivači se takmiče u trkama na različita rastojanja, obično na 5 km (3 mi), 10 km (6,25 mi) i 25 km (15,5 mi). Na drugim takmičenjima plivači se nadmeću u ograničenom vremenu, obično sat ili više. Međunarodna plivačka federacija (FINA) organizuje muška i ženska takmičenja na Svetskom prvenstvu, Svetsko prvenstvo u plivanju na otvorenom i Svetski kup u plivačkom maratonu, koji predstavlja seriju trka na 10 km (6,25 mi). U trkama na otvorenom svakog plivača prati sigurnosno plovilo u kojem se nalaze sudija i član plivačevog tima, koji može davati savete i motriti na stanje takmičara.
3. Izazovi na otvorenom
Mnogi maratonski plivači se takmiče u trkama na otvorenom, poput trke na 20 km (12,5 mi) preko Tornest kanala u Pertu u Australiji, ili takmičenja u plivanju na duge staze po kanalima u Holandiji. Drugi plivači uspešno savlađuju neke izuzetne izazove na otvorenom. Na primer, Amerikanka Lin Koks je postala prva osoba koja je preplivala Beringov moreuz, između aljaske i Rusije. Takođe je plivala u ledenim vodama Antarktika dužinom od 1,7 km (1 mi).
4. Profil takmičara
Maratonski plivači treba da razviju dobru tehniku sa dugim, glatkim i snažnim zamasima kojima se postiže dosledan ritam i ravnomeran tempo. Pored fizičke spremnosti plivači moraju posedovati mentalnu čvrstinu i održavati um aktivnim. Moraju biti sigurni da su u stanju da pređu zadato rastojanje i tokom takmičenja na otvorenom moraju se nositi sa hladnoćom, plimom i vetrom.
Zmaj
Sa vazdušnim strujama kao jedinim pogonom, zmajevi i njihovi piloti lete kao orlovi visoko iznad predela. Bilo iz čistog zadovoljstva ili u okviru kros-kantri i aerobatskih takmičenja, piloti lete svojim sve usavršenijim zmajevima preko velikih rastojanja i na velikim visinama.
2. Uzletanje i sletanje
Piloti obično uzlete u vazduh tako što se lansiraju nogama. Noseći zmaja na ramenima oni trče niz brdo ili planinu dok ne postignu dovoljnu brzinu za uzletanje. Takođe ih može vući čamac, kamion ili ultralaka letelica, ili ih u vazduh može povući vučna dizalica. Kad se nađu u vazduh može povući vučna dizalica. Kad se nađu u vazduhu, oni upravljaju zmajem premeštanjem težine svog tela, nalaze put kroz promenljive vazdušne mase, termale, u kojima se topli vazduh podiže naviše i kroz grebenska podizanja vetra, prilikom kojih vazdušne mase udaraju u liticu, brdo ili planinu. Da bi sleteo pilot skreće zmaja u pravcu tla, potom zaustavlja krilo rotirajući ga nagore i dočekuje se nogama o zemlju.
3. Jedno krilo
Zmajevi imaju jedno krilo trouglastog oblika, napravljeno od platnenog jedra montiranog na aluminijumski ram, koji može biti ojačan ugljeničnim vlaknom. Zatvoreni sistem platnenih pojaseva je zakačen na gravitacioni centar zmaja i u potpunosti podupire težinu pilota. Pilot može slobodno da premešta svoju težinu i da na taj način upravlja zmajem kroz vazduh.
4. Iz prve ruke
Nacionalna i međunarodna takmičenja se redovno održavaju u zemljama širom sveta. Takmičenja se organizuju za različite klase letenja zmajem - fleksibilne (klasa 1) i rigidne (klase 2 i 5) - u različitim kategorijama za individualce i timove. Svetski rekorder u letenju pravom putanjom je Dastin B.Martin, koji je 2012. preleteo 764 km (437,5 mi).
5. Osetljiv na vetar
Neophodan instrument mnogim pilotima je variometar, koji je veoma osetljiv na vertikalne brzine vetra. On može da ima glasan zvučni signal, ekran i u stanju je da izmeri visinu. Takođe meri stepen uspona i pada, što pilotu omogućava da precizno proceni termal ili grebensko podizanje vetra. Ugrađeni sistem globalnog pozicioniranja (GPS) pomaže pilotu - i sudijama - da vode računa o pravcu na takmičenjima.
Paraglajding
Paraglajding je kao sport sličan letenju zmajem - piloti satima ostaju u vazduhu i žestoko se bore za kros-kantri i aerobatske nagrade. Razlikuju se na nekoliko načina. Piloti paraglajdera su obično privezani u sedećem položaju ispod krila koje se naduvava vazdušnim pritiskom i kontroliše vezama. Paraglajderi su lakši, prenosiviji i lakši za sklapanje od zmajeva - ali sporije lete i imaju slabije performanse.
2. Osmišljeni za jedrenje
Paraglajderi su savršeni za lagano jedrenje vazdušnim strujama, bilo da se radi o termalima ili grebenskim podizanjima vetra. Iskusni piloti prosečno ostaju u vazduhu 3 h i mogu dostići nadmorsku visinu od preko 3.000 m (9.842 stope). Rekord za ostajanje u vazduhu je 11 h, a najveće zabeleženo rastojanje koje je prešao pilot paraglajdera je 502 km (311 mi).
3. Iz prve ruke
Poput letenja zmajem postoje nacionalna i međunarodna takmičenja u paraglajdingu širom sveta. Postoje individualna i timska takmičenja u kros-kantri paraglajdingu, paraglajdingu preciznosti i aerobatskom paraglajdingu, i na svakom se primenjuje Svetski sistem rangiranja pilota (WPRS), utvrđen od strane Međunarodne aeronautičke federacije (FIA). Jedanaesto svetsko prvenstvo FIA je održano 2009. u El Penjonu, u Meksiku. Švajcarac Andi Aebi je pobedio u ukupnom kros-kantri takmičenju, dok je Eliza Udri iz Francuske pobedila u ženskom kros-kantriju. Premijerno FAI Azijsko prvenstvo u paraglajdingu je 2004. održano u Hadongu, u Koreji.
4. Samonaduvavajući padobran
Krilo paraglajdera je osmišljeno da se ispuni vazduhom i naduva samo do sebe. Kada je vetar lagan, pilot trči napred sa krilom iza sebe, tako da vazduh ulazi u ventile u redovima dugih „ćelija“, koje su spreda otvorene, a pozadi zatvorene. Kada je vetar jači, pilot je okrenut prema krilu kao da je u pitanju papirni zmaj i kontroliše ga tako da se ispuni vazduhom.
Skokovi sa padobranom
Skakanjem sa velike visine, obično iz aviona, padobranci slobodno padaju izvesno vreme pre nego što otvore padobrane da bi se sigurnom brzinom spustili u zonu za sletanje. Ovo je obično rekreativni sport, ali iskusni padobranci učestvuju u takmičenjima i mogu izvoditi razne varijacije, kao što su slobodan stil, obrazovanje formacije, surfovanje nebom, letenje neposredno iznad tla i slobodno letenje.
2. Skokovi u formaciji
Tokom perioda slobodnog pada skakači se mogu udružiti da bi obrazovali formaciju, u skoku poznatom kao relativ. Oni se skupljaju - ponekad na stotine njih - na kratko vreme i obrazuju različite šablone koje su prvo pažljivo uvežbali na zemlji. Kenopi, podvrsta relativ skoka, je veština u kojoj skakači otvaraju padobran odmah nakon iskakanja. Oni se skupljaju u gomilu da bi obrazovali formacije poput dvokrilca i dijamanta.
3. Padobrani
Padobranci u slobodnom padu putuju brzinom od 190 km/h (120 mph) ili više. Padobrani koje koriste, koji su obično samonaduvavajuća aerodinamična krila, dizajnirani su da se otvore u ovim uslovima. Padobrani imaju kanape za upravljanje i poluge koje skakči koriste da bi kontrolisali let i bezbedno se prizemljili.
4. Iz prve ruke
Svetska, regionalna i nacionalna takmičenja u skokovima se održavaju za čitav niz padobranskih disciplina - od umetničkih takmičenja, poput onih slobodnim stilom, surfovanja nebom i slobodnog letenja, do kenopija, skokova na cilj, i formacijskih skokova. Obično postoje kategorije za muškarce, žene, timove i juniore.
5. Odlazak na skakanje
Padobranci obično iskaču iz aviona i uglavnom je potrebno da nebo tom prilikom bude vedro. Oni poleću sa male piste i iskaču iz aviona na visini od oko 4.000 m (13.000 ft). Neko vreme slobodno padaju, često leteći u položaju „stomak prema zemlji“. Mogu izvoditi aerobatske manevre, kao što su petlje i okreti. Konačno, oni otvaraju padobran koji se ispuni vazduhom na visini od oko 760 m (2.500 ft) i nastoje da se prizemlje u organizovanoj zoni za sletanje.
Bandži skokovi
Skakanje bandžijem je aktivnost u kojoj pojedinci u potrazi za uzbuđenjem skaču sa visokog mesta glavom nadole i obrušavaju se ka zemlji da bi ih u poslednjem trenutku spasio izuzetno elastično uže. Ovaj sport mnogi opisuju kao vrhunski adrenalinski užitak i on je skoro u potpunosti lišen takmičarskog karaktera.
2. Izvođenje skoka
Potpuno pouzdana elastična užad su izuzetno važna za bezbednost ovako opasne aktivnosti. Užad napravljena od pramenova lateks gume su ili prekrivena ili otkrivena, u zavisnosti od zahtevane vrste istezanja i odskoka. Težina tela skakača se pažljivo meri i oni se obavijaju pojasom za telo pre nego što odu na platformu sa koje će izvesti skok. Skok traje nekoliko sekundi i podrazumenva nekoliko odskoka. Uže apsorbuje veći deo gravitacione sile tako da skakač postojano usporava umesto da njegovo telo pretrpi oštar trzaj.
3. Visoka mesta
Mostovi, baloni, kranovi i tornjevi su neka od mnogih visokih mesta koja bandži skakači koriste za svoje padajuće podvige. U neka od najpoznatijih spadaju most na reci Blukrans u Južnoj Africi, brana Verzaska u Švajcarskoj i Kavarau most na Novom Zelandu. Komercijalne bandži kompanije koriste pokretne kranove za skokove.
4. Iz prve ruke
Inspirisani gol ritualom sa ostrva Pentakost u pacifičkoj ostrvskoj državi vanuatu, četiri člana Kluba opasnih sportova su vezali elastično uže za nožne članke i skočili sa mosta Klifton u Bristolu 1979, čime su otpočeli modernu eru bandži skokova.
5. Promovisanje bezbednosti
Mnogi klubovi za bandži skokove širom sveta imaju izuzetno dobre bezbednosne istorijate, jer su uveli sigurnosne mehanizme za zaštitu svojih skakača. U nekim zemljama, ovaj sport je regulisan, tako da su klubovi, na primer u Velikoj Britaniji, članovi Britanske asocijacije sportova sa elastičnim užetom (BERSA), organizacije koja promoviše bezbednost, trening i licenciranje.