Veslanje
Veslanje je sport u kome jedan ili više veslača u specijalno oblikovanom plovilu teže tome da za najkraće moguće vreme veslajući pređu određenu razdaljinu. U drevna vremena, Feničani, Grci i Egipćani trkali su se galijama na prirodnim vodenim putevima ili čak i na veštačkim jezerima usred ogromnih rimskih koloseuma koji su bili posebno prilagođavani za ovu priliku. Prve savremene veslačke regate organizovane su u Engleskoj u osamnaestom veku, ali su trke čamaca između studenata univerziteta Oksford i Kembridž, održane 1829, uvele veslanje među takmičarske sportove. Prva oda sada već čuvenih engleskih regata, Hinli rojal, održana je 1839, a popularnost ovog sporta proširila se na Francusku otprilike u isto vreme. U Sjedinjenim Državama 1852. univerziteti Harvard i Jejl održali prve trke čamaca nalik onim između dva univerziteta. U međuvremenu, sport je nastavio da se širi po Evropi, pa je 1892. osnovana Međunarodna veslačka federacija (FISA - Federation internationale des societes d'avir�n). Četiri godine kasnije, 1896, veslanje se prvi put pojavilo na olimpijskim igrama. Godine 1976. olimpijski sport postalo je i veslanje u ženskoj konkurenciji ali su takmičarke još uvek isključene iz kategorije dvojac s kormilarom i četverac bez kormilara. Prvo svetsko prvenstvo u muškoj konkurenciji održano je 1962, a prvo prvenstvo za žene usledilo je 1974. FISA prati veslački sport i organizuje međunarodna prvenstva.
2. Organizacija takmičenja
Vodena površina na kojoj se odvija trka je pravolinijska i podeljena na šest do osam staza. Trke na kojima treba preći razdaljinu od 4 do 6 km održavaju se na rekama. U zavisnosti od broja takmičara, kvalifikacione runde sastoje se od kvalifikacija, četvrginala i polufinala. Oni koji postignu najbolje vreme u polufinalu imaju privilegiju da u finalu startuju u središnjoj stazi, čime dobijaju bolji pregled napretka protivnika. Na olimpijskim igrama veslači se takmiče u osam disciplina u muškoj i šest u ženskoj konkurenciji.
3. Pregled sporta
Veslanje može da se opiše kao brzo trkanje unazad u nestabilnom plovilu, ne obazirući se na bol u plućima i mišićima. Kao jedna od retkih sportskih disciplina u kojoj se koriste sve glavne grupe mišića u telu, veslanje zahteva izuzetnu fizičku spremnost i snagu takmičara. U okviru ovog sporta razvile su se mnoge različite discipline - na primer, težinske kategorije (teški i laki veslači), i trke na kratke ili duge staze - kako pojedinačne, tako i ekipne, koje uključuju najviše 8 članova posade.
4. Formati trka
Postoje brojne različite vrste veslačkih trka koje ukazuju na dugu istoriju ovog sporta. Pored standardnih trka na 2.000 m, tu su i trke na hronometar, trke na duge staze kao što je Tour du Leman, i regate na neolimpijske razdaljine. U ujedinjenom Kraljevstvu postoje i trke na dodir koje podrazumevaju poteru u cilju „dodirivanje“ čamaca ispre, dok je u Americi popularna trka (stake-racing) u kojoj se veslači trkaju do udaljene oznake i nazad do startne linije.
5. Trke na 2.000 metara
Olimpijske trke, Svetski kup i Svetska prvenstva se veslaju na dužini od 2.000 m (2.187 yd). Od 1976, kada su uvrštene i discipline u ženskoj konkurenciji postoji 14 različitih disciplina na Olimpijadi i Svetskom kupu, 8 za muškarce i 6 za žene. Takmičenja u Svetskom kupu se održavaju svake godine. Svetsko prvenstvo se takođe održava svake godine, osim u godini održavanja Olimpijade, i ima 22 takmičenja, 13 za muškarce i 9 za žene. Prilagođene veslačke discipline za veslače sa fizičkim invaliditetima prvi put su uvrštene u program Svetskog prvenstva 2002. godine ii Paraolimpijskih igara 2008. u Pekingu.
6. Trke na hronometar
Kao alternativa uporednom trkanju, trke na hronometar podrazumevaju učešće na stotine posada koje startuju u povorci, sa samo nekoliko sekundi razlike, i jurenje niz pravac jedne za drugom. Najstarija ovakva trka, nastala 1926, je Head of the River Race na reci Temzi u Londonu u Velikoj Britaniji, a svakako najveća je bostonska Head of the Charles, u SAD, koja predstavlja najveće dvodnevno veslačko takmičenje u svetu.
7. Veslanje u lakoj kategoriji
Veslanje je jedan od retkih neborilačkih sportova koji ima specijalnu „laku“ kategoriju, što omogućava učešće zemalja čiji su takmičari „sitnije građe“. U muškoj konkurenciji, veslači moraju da budu teški u proseku 70 kg (154? lb), i nijedan član posade ne sme da bude teži od 72,5 kg (159,8 lb); u ženskoj, prosečna težina posade je ograničena na 57 kg (125 lb), sa maksimalnom težinom takmičarke od 59 kg (130 lb). Discipline u lakoj kategoriji su prvi put uvedene na Svetskom prvenstvu 1974, za muškarce 1985. za žene, a Olimpijada ih je prihvatila 1996. godine.
8. Druge trke
Vremenom su i druga takmičenja našla svoje mesto na veslačkom kalendaru. Prvi put održana 1829, trka čamaca između studenata univerziteta Oksford i Kembridž se održava jednom godišnje dužinom od 6.779 m (4 mi 374 yd) rekom Temzom u Londonu. Univerziteti Jejl i Harvard vode sličnu godišnju „bitku“ od 1852. u Novom Londonu, u Konektikatu, SAD. Postoje razne druge varijacije univerzitetskih trka i regata na razdaljine preko 2.000 m, kao što je Henley Royal Regatta. Održano prvi put 1839, ovo jedinstveno i prestižno takmičenje u veslanju podrazumeva uporedno trkanje dva čamca stazom dugom 2.112 m (1 mi 550 yd). Godine 1988. održana je prva Henley Women�s Regatta, a 1993, u program Henley Royal Regatte uvrštena je prva pojedinačna skul disciplina u ženskoj konkurenciji. Danas učestvuju i ženski osmerci i četverci.
9. Klase čamaca
Ovde je prikazano sedam glavnih klasa čamaca, sa odgovarajućim brojem članova posade i minimalnim dužinama i masama čamaca u skladu sa klasifikacijama FISA. Osma klasa čamaca, kormilarski par, se ređe koristi u takmičenjima. Četverac bez kormilara - U ovoj školjci sede četiri veslača, po dva sa svake strane. Četverac skul - Školjka ima četiri skulera, dugačka je 13,4 m (44 ft) i ima masu 52 kg (114 lb). Četverac sa kormilarom - Sa četiri veslača i kormilarom, ova školjka je dugačka 13,7 m (45 ft) i ima masu 51 kg (112 lb). Osmerac - Ova školjka ima osam veslača i kormilara; dugačka je 19,9 m (62 ft) i ima masu 96 kg. Skif - Sa jednim skulerom, ova školjka je dugačka 8,2 m (27 ft) i ima masu 14 kg (30 lb 13 oz). Dupli skul - Dva skulera sede u ovoj školjci dugačkoj 10,4 m (34 ft), mase 27 kg (59 lb). Dvojac - Iste veličine i težine kao dupli skul, ova školjka ima jednog veslača s leve i jednog s desne strane.
10. Pravila veslanja
Svaka zemlja ima nacionalno upravno telo sa sopstvenim pravilima za rimen i skul veslanje. Iako se ova pravila neznatno razlikuju, sva imaju za cilj da omoguće bezbedno i ravnopravno trkanje. Svako nacionalno upravno telo je član Međunarodne veslačke federacije (FISA), internacionalnog upravnog tela za ovaj sport. Trke i Regate - Regate se održavaju pod nadzorom zvanične komisije na čelu sa predsednikom. Pre porinuća čamca, zvaničnici proveravaju da li su posada i čamac usklađeni sa propisima. Na početku trke, sve posade se postrojavaju u svojim stazama uz pomoć elektronskog mehanizma ili pomoćnika za poravnavanje koji ih drže u mestu, dok poravnjavač proverava da li su svi čamci jednako postrojeni. Za oglašavanje starta trke se koriste glasan zvučni signal, pištolj, semafor, ili starter može jednostavno da uzvikne: „Sad“. Čamci se oslobađaju u tom trenutku i trka počinje. U slučaju pogrešnog starta, oglašava se zvono i starter maše crvenom zastavom, za opoziv posada. Posadama je dozvoljen samo jedan pogrešan start. Ako se ponovi, sledi diskvalifikacija. Sudija prati trku celom dužinom pravca i proverava da li posade krše pravila upravljanja zbog čega mogu da budu diskvalifikovane. Truba se oglašava sa prolaskom svakog čamca preko linije cilja, a sudija podiže belu zastavicu na kraju trke kao potvrdu da je trka uspešno izvedena. Pobednik je čamac čiji je pramac prvi dotakao liniju cilja. Trojica sudija za foto-finiš presuđuju ukoliko postoje nejasnoće u vezi s tim ko je prvi prešao cilj. Porota od najmanje tri zvaničnika, koje imenuje glavni sudija pre početka trke, rešava eventualne zvanične proteste koji nastanu kao posledica događanja na takmičenju.
11. Trka do pobede
Veslači pomno brinu o broju zaveslaja koje posada napravi u minutu. Stopa zaveslaja je visoka na početku trke (više od 50 za muški osmerac), dok čamci sprintaju napred. Tokom ove faze, veslači naporno rade i u mišićima im se skuplja mlečna kiselina. Kada je čamac dostigao željenu brzinu, posada ustaljuje svoj trkački tempo i stopa zaveslaja postaje odmerenija - oko 38-40 za muški osmerac. Na taktičkim tačkama trke, ili za odbijanje pretnji konkurencije, može da se zahteva „power ten“ za noge ili „up two“ za zaveslaj. Dok se približava cilju, posada se sprema za još jedan sprint tako da stopa zaveslaja ponovo raste - 46 ili više nije neuobičajeno - i mišići i pluća veslača počinju da „gore“ još više nego na startu trke. Međutim, visoka stopa zaveslaja nije garancija brzine: tehnički uigrana ekipa može da se kreće brže od manje sposobne ekipe koja vesla uz veći broj zaveslaja.
12. Iz prve ruke
Počeci „modernog“ takmičarskog veslanja leže verovatno u trkama čamdžija na Temzi u Londonu, ali se do kraja 18. veka proširilo na Evropu i Severnu Ameriku. U Velikoj Britaniji, trka čamaca između univerziteta Oksford i Kembridž prvi put je održana 1829, a posle nje je usledila regata u Hinliju 1839. U SAD, Jejl i Harvard su ustanovili sopstvenu univerzitetsku trku 1852, a do 1892, popularnost sporta omogućila je njegovo uključivanje u program Olimpijskih igara u Atini 1896, iako je loše vreme sprečilo njegov debi na Olimpijadi sve do Igara u Parizu 1900. Discipline u ženskoj konkurenciji su predstavljene prvi put na Olimpijadi u Montrealu 1976, dok je veslanje u lakoj kategoriji olimpijski sport od Igara u Atlanti 1996. godine.
13. Profil sportiste
Za veslanje je potrebna nesvakidašnja kombinacija snage, izdržljivosti, ravnoteže, tehničkog umeća i mentalne discipline. Veslači troše više energije od ostalih sportista; veslanje na 2.000 m (1 mi 427 yd) zahteva startnost sprintera, ali i fizičku i mentalnu izdržljivost koje omogućavaju nastavak takmičenja, čak i kada mišići gore od mlečne kiseline. Istovremeno, veslači moraju da održavaju ravnotežu, ritam i tehničku kontrolu. Visina je od velike pomoći pošto dugačke noge i ruke pružaju prednost dugog zaveslaja kroz vodu; mnogi vrhunski veslači su visoki blizu 2 m (6ft 7 in), dok su njihove koleginice često visoke preko 1,8 m (6 ft).
14. Timski rad
Osim za pojedinačnog skutera, veslanje zahteva visok stepen timskog rada. Jedan veslač ne može samostalno da dovede posadu do pobede; za nju je potrebno angažovanje cele ekipe. Rad lopatica i pravovremene reakcije moraju da budu sinhronizovani, položaji tela i pokreti koordinirani. Članovi posade se broje od pramca do krme: na prvom mestu je veslač najbliži pramcu, posle njega slede dvojka, trojka, itd., sve do sedmice i na kraju štrokera (glavnog veslača).
Kajak na mirnim vodama
Kanue i kajake su pre više od 6.000 godina izumeli urođenici iz Kanade i sa Grenlanda, koji su ih koristili kao prevozno sredstvo. U devetnaestom veku ova plovila počinju da se upotrebljavaju u raznim sportovima, uključujući i trke na mirnim vodama. Prvi kanu-klub osnovan je u Londonu 1865, a 1924. osnovana je Međunarodna kajakaška asocijacija (IRK) u Kopenhagenu. Iste godine, trke na mirnim vodama bile su pokazni sport na Seni na Olimpijskim igrama u Parizu; godine 1936, na Olimpijskim igrama u Berlinu, postaju zvanična olimpijska disciplina. Trke na mirnim vodama su najstariji oblik takmičenja u kanuu i kajaku. Međunarodna kajakaška federacija (ICF - International Canoe Federation), koja je zamenika IRK, osnovana je 1946. godine u Stokholmu. Prva kajakaška takmičenja za žene održana su 1948. na Olimpijskim igrama u Londonu. Najvažnija međunarodna takmičenja su olimpijade, svetska prvenstva i takmičenja u svetskom kupu, seriji od šest trka koje se održavaju tokom perioda od dvanaest meseci.
2. Takmičenje
Trka na mirnim vodama predstavlja ispit brzine na mirnim vodama bez prepreka. Postoje dve vrste čamaca: kajak i kanu. Na olimpijskim igrama održavaju se trke na 500 i 1.000 m u sledećim kategorijama: K1, K2, K4, C1 i C2. Žrebom se određuje startna pozicija u kvalifikacijama. Raspodela staze za polufinale i finale utvrđuje se na osnovu rezultata prethodne trke. Automatski sistem za start je obavezan; trka je završena kada pramac čamca pređe liniju cilja sa svom posadom na okupu.
3. Karakteristike veslača kajaka
Trke kajaka na mirnim vodama zahtevaju izuzetan earobni kapacitet i mišićnu izdržljivost veslača. Najviše se koriste mišići ruku, ramena i leđa. Za ovaj sport su takođe neophodni snaga, spretnost, koordinacija, motivacija i takmičarski duh. Da bi se dostigao nivo forme potreban za međnarodna takmičenja, neophodno je trenirati najmanje 10 godina.
4. Pregled sporta
Od adrenalinskog uzbuđenja slaloma niz plitke brzake, do čiste brzine i napora sprinta na mirnim vodama, vožnja kajakom je sport koji zahteva najvišu atletsku sposobnost i tehničko umeće. Na Olimpijadi se održavaju trke jednoseda, dvoseda i četvoroseda na različitim dužinama, kao i dramatični slalom niz plitke brzake. U ovoj pojedinačnoj trci na hronometar, svaki takmičar vesla određenim redosledom i pravcem oko serije kapija, bez dodirivanje bilo kog dela kapije. Pored olimpijskih disciplina, maraton i trke na divljim vodama se održavaju na međunarodnom nivou. Čak postoji i sport sa loptom koji se zbunjujuće zove kanu polo, iako se igra u kajacima.
5. Na pravcu
Olimpijske discipline na mirnim vodama podrazumevaju trke na 200 m (218 yd), 500 m (542 yd) ili 1.000 m (1.083 yd). Pravac je podeljen na devet staza, od kojih je svaka široka 9 m (29 ft 3 in). Slalomi se održavaju na brzacima prirodnih voda, ili namenski napravljenim vodenim tokovima. Pravac varira u dužini, ali je na njemu uvek između 18 i 25 kapija (parova stubova) obešenih iznad površine vode. Svaka kapija ima broj koji pokazuje trasu pravca. Takmičari moraju da savladaju najmanje šest kapija uzvodno.
6. Klase na mirnim vodama
U olimpijskim takmičenjima postoje tri klase kajaka: K1, K2 i K4. Slovo „K“ označava „kajak“, dok broj predstavlja brojno stanje posade u čamcima. U olimpijskim K1 i K2 klasama, muškarci se trkaju na 200 m (218 yd) i 1.000 m (1.083 yd), dok se u K4 klasi takmiče na preko 1.000 m (1.083 yd). Žene se trkaju na 200 m (218 yd) u WK1 klasi (slovo „W“ označava „žene“) i preko 500 m (542 yd) u svim trima klasama.
7. Trke na mirnim vodama
Telo je pokretačka snaga svih ključnih zaveslaja. Početnici često pokušavaju da zaveslaj pojačaju rukama, što dovodi do brzog umaranja i loše tehnike. Iskusni kajakaši koriste telo kao motor, ruke kao prenosnike i lopatice kao točkove. Još jedna česta greška početnika je preterano stiskanje vesla obema rukama. Iskusni kajakaš čvrsto drži veslo samo jednom rukom. Veslo bi trebalo slobodno da se rotira u drugoj ruci.
8. Drugi kajakaški sportovi
Trke na mirnim vodama i slalomi su jedine kajakaške discipline prisutne na Olimpijskim igrama, ali postoje mnoga druga takmičenja i sportovi koji se održavaju na međunarodnom nivou. Trka na divljim vodama je trka na hronometar koja se održava na rečnim brzacima. Maratonske trke su takmičenja na duge staze na prirodnim tokovima, a kanu polo je sport sa loptom koji u kajacima igraju dve ekipe od po pet igrača.
9. Slalom trke
Cilj slalom trka je da se savlada brzi prirodni ili veštački rečni tok dužine oko 400 m (1.300 ft). Pravac je obeležen sa 18 do 25 kapija i takmičar mora da ga pređe za najkraće moguće vreme, bez pravljenja prekršaja. Kretanje svakog takmičara se precizno meri, a za svako dodirivanje kapije sledi vremenska kazna od dve dodatne sekunde. Međunarodno takmičenje se sastoji iz dva pokušaja, i vremena se sabiraju da bi se dobilo celokupno prolazno vreme.
10. Iz prve ruke
Takmičenja u vožnji kajakom prvi put su se pojavila u 19. veku, kada su ljudi počeli da se trkaju na određene razdaljine. Vožnja na mirnim vodama je postala zvanični olimpijski sport na Igrama u Berlinu 1936. Slalom trke su uvrštene u olimpijski program u nešto skorije vreme, postavši redovna disciplina od Olimpijade u Barseloni 1992.
11. Profil takmičara
Kajakaške discipline na mirnim vodama zahtevaju visok aerobni kapacitet i mišićnu snagu. Takmičari moraju da zadrže odličnu tehniku pod pritiskom. Tehnička veština igra veliku ulogu u slalomima, ali su snaga i aerobna izdržljivost od suštinskog značaja.
Kanu na divljim vodama
Pre više stotina godina prvobitni stanovnici Kanade jurili su rečnim brzacima koristeći kanu kao prevozno sredstvo. Današnje slalom trke na divljim vodama predstavljaju ispit brzine i preciznosti. Veslači moraju da savladaju niz kapija, od kojih neke treba proći uzvodno. Slalom trke su novijeg datuma. Nakon što su 1972. uključene u program Olimpijskih igara u Minhenu, dvadeset godina ih nije bilo na ovim takmičenjima. Ponovo su postale olimpijska disciplina 1992. godine u Barseloni. U kanuu i kajaku na divljim vodama muškarci nastupaju u kategorijama C1 i C2, a žene u kategoriji K1.
2. Takmičenje
Takmičenja u slalomu na divljim vodama održavaju se u pojedinačnim i grupnim kategorijama K1. C1 i C2 za muškarce i K1 za žene. Takmičari moraju savladati niz kapija po redu i u određenom pravcu i ne smeju ih dodirnuti lopaticom vesla, telom ili čamcem. Kapije se prolaze nizvodno i uzvodno. Takmičenje uključuje dve trke, a ukupni rezultat određuje konačno rangiranje. Takmičari koji dodirnu kapiju dobijaju dve sekunde kazne, dok kaznu od pedeset sekundi dobijaju ako prođu kroz kapiju u pogrešnom pravcu ili je promaše. Startni redosled se određuje žrebom, a takmičari počinju trku u intervalima od jednog minuta.
3. Vodena staza
Staza može da bude prirodna ili veštačka, sa dvadeset do dvadeset pet postavljenih i brojevima označenih kapija, uključujući najmanje šest koje moraju da se savladaju uzvodno.
4. Karakteristike veslača kanua
Pored tehničkog znanja, kanuisti moraju posedovati snagu, energiju i spretnost. Trening van vode sastoji se od trčanja i dizanja tegova kako bi se održala kardiovaskularna izdržljivost i snaga mišića. Treninzi na vodi na duge razdaljine pojačavaju izdržljivost mišića, treninzi na razdaljine srednje dužine povećavaju brzinu i broj zaveslaja u minutu, dok treninzi na kraće razdaljine razvijaju snagu pri maksimalnom broju zaveslaja u minutu.
5. Pregled sporta
Vožnja kanuom je naporan vodeni sport u kome se muškarci ili žene takmiče pojedinačno ili u parovima. Takmičari se utrkuju u prelaženju staze za najkraće vreme i koriste jednostrano veslo za upravljanje plovilom kroz vodu. Postoje dve takmičarske discipline, slalom i kanu na mirnim vodama. U slalomima koji se održavaju na brzoj vodi, takmičari moraju da savladaju niz kapija, dok se u trkama na mirnim vodama takmičari trkaju uporedo. Za razliku od kajakaša, kanuisti uglavnom veslaju u klečećem položaju.
6. Staza za slalom
Takmičenja u slalomu se održavaju na prirodnim vodenim tokovima kao što su brze reke, ili na namenski izgrađenim stazama koje oponašaju uslove brzih struja. U oba slučaja, staza je duga oko 400 m (1.300 ft). Kapije su obešene iznad vode i one definišu trasu. One sa zelenim i belim prugama treba da se savladaju nizvodno, dok najmanje šest kapija sa crvenim i belim prugama zahtevaju od kanuiste da vesla uzvodno. Staze za slalom se takođe koriste za vožnje kajaka.
7. Slalom trke
Cilj slalom trka je da se savlada brzi prirodni ili veštački rečni tok dužine oko 400 m (1.300 ft). Pravac je obeležen sa 18 do 25 kapija i takmičar mora da ga pređe za najkraće moguće vreme, bez pravljenja prekršaja. Kretanje svakog takmičara se precizno meri, a za svako dodirivanje kapije sledi vremenska kazna od dve dodatne sekunde. Međunarodno takmičenje se sastoji iz dva pokušaja, i vremena se sabiraju da bi se dobilo celokupno prolazno vreme.
8. Slalom na divljim vodama
Slalom na divljim vodama je tehnički zahtevna trka u kojoj takmičari upravljaju svojim kajacima kroz niz numerisanih kapija po brzacima prepunim izazova. Na Olimpijadi postoje pojedinačni slalomi za muškarce (K1) i žene (WK1). Svaki takmičar ima pravo da dva puta pređe pravac. Konačni rezultat se zasniva na pravcu koji je pređen brže, ili na ukupnom vremenu u oba pravca. Divlje vode - Za razliku od slaloma, u divljim vodama nema kapija koje ne smeju da se zanemare; jednostavno, cilj trke je da se staza pređe za najkraće moguće vreme. Sprintevi su uzbudljivi juriši na 500 do 750 m (542-820 yd). Kajaci koji se koriste za trkanje na divljim vodama su duži i uži od onih koji se koriste na mirnim vodama.
9. Trke na mirnim vodama
Priznate od strane ICF-a, trke kanuom na mirnim vodama održavaju se na jasno definisanim pravcima bez prepreka. Takmičari se trkaju uporedo, često u stazama dugim 200 m (650 ft) do 1.000 m (3.250 ft). Minimalni broj kanua koji učestvuju u svakoj trci je tri, a pobednik je prvi kanu koji pređe liniju cilja. Kao i kod slaloma, odvojene discipline se održavaju za muškarce i žene.
10. Ostali sportovi za veslanje kanuom
Maraton - Minimalna dužina maratonskih trka, u skladu sa pravilima ICF-a, je 20 km (12/2 mi) za muškarce i 15 km (914 mi) za žene. Na svetskom kupu i svetskim prvenstvima, staza se uglavnom prostire na 40 km (25 mi) i sadrži prepreke kao što su stene i plićaci. Mnoge maratonske trke su takmičenja u ekstremnoj izdržljivosti koja traju satima i u kojima se prelazi više stotina kilometara. Kanu polo - Opisivan kao spoj vaterpola i vožnje kajaka, kanu polo je sport u kojem je cilj postići više pogodaka od protivnika tokom dva desetominutna poluvremena. Sport se uglavnom igra u zatvorenom bazenu. Popularan u mnogim zemljama širom sveta, kanu polo ima i prvenstvo sveta koje se održava svake dve godine.
Jedrenje
Postoji mnogo vrsta takmičenja u jedrenju, koja uključuju različite klase čamaca, na svakom okeanu i po svim vremenskim uslovima. U četvrtom veku pre nove ere Egipćani su koristili snagu vetra za pokretanje splavova od papirusa po Nilu, a Polinežani su upotrebljavali auflegere da bi se njihovi izdubljeni kanui s jedrima - preteče današnjih vipetrupnih brodova - brže kretali. U drevna vremena, Rimljani, Feničani, Grci i Kinezi poboljšali su kvalitet jedrilica, što su kasnije učinili i Španci, Portugalci, Francuzi i Englezi. Prva regata je održana u Engleskoj 1660. godine, između čamaca koji su pripadali vojvodi od Jorka i Čarlsu II. Godine 1749. princ od Velsa osmislio je trofej za trku jedrilica na ušću Temze. Kup za hiljadu gvineja održan je 1851; pobedio je američki čamac, što je dovelo do organizovanja čuvenog Kupa Amerike. Početkom dvadesetog veka hrabri i uzbudljivi podvizi navigatora poput Slokuma, Čičestera, Motesera i Tabarlija održali su u životu popularnost jedrenja. Danas je jedrenje i rekreacija i visoko razvijeni sport, olimpijski od 1896. Međunarodna federacija za jedrenje (ISAF - International Sailing Federation) organizuje i kontroliše sva takmičenja.
2. Takmičenje
Postoje tri osnovne kategorije takmičenja u jedrenju: regate na olimpijskim regatnim poljima, trke na okeanima i trke suočavanja. Iako se brodovi i regatna polja razlikuju, cilj je u svim trkama isti: završiti ispred konkurencije. Na trkama učestvuju i muškarci i žene, izuzev određenih kategorija na olimpijskim igrama. U trkama na okeanima kao dodatak pravilima takmičenja važe međunarodna pravila za sprečavanje sudara. Postoji devet klasa čamaca na olimpijskim igrama, a trke se voze na olimpijskom regatnom polju u obliku trougla, čija je dužina određena površinom vode koja se koristi za takmičenje, trenutnim pravcem vetra, vremenskim uslovima i brojem jedrilica koje se takmiče. Polje je označeno bovama, koje moraju biti postavljene na određen način, tako da ekipa, uglavnom sastavljena od kormilara koji upravlja brodom i posade, jedri u orcu (oštro u verat), bok i krmu. Razdaljina između bova varira prema tipu broda koji se takmiči.
3. Pregled sporta
Jedrenje se nepravedno opisuje kao pokušaj stajanja ispod jakog tuša i cepanja novca dok neko na vas izručuje kofe pune hladne vode. Međutim, ovo je uzbudljiv i zahtevan sport, i fizički i psihički. Postoje brojne različite vrste trkanja koje su regulisane strogim međunarodnim pravilima kao i lokalnim propisima. Trke mogu da se održavaju na jezerima ili priobalnim zalivima i ušćima, kružnim stazama koje su utvrđene privremenim obeležjima; u priobalnim vodama, gde se koriste fiksirane navigacione oznake za određivanje kursa; ili daleko od obale na otvorenom okeanu. Jedriličari mogu da se trkaju pojedinačno, sa malom posadom ili sa posadom koju čini 20 ili više sportista.
4. Vrste trka
Trke koje se održavaju u blizini obale uglavnom prate trasu obeleženu fiksiranim navigacionim plovcima. Kraće priobalne i kontinentalne trke imaju privremena obeležja koja su postavljena na način da najbolje stave na ispit jedriličarsku sposobnost u odnosu na uslove trke. Olimpijske staze - Takmičenja se sastoje od kratkih trka koje traju 30-75 minuta. Kod klasične olimpijske staze, razdaljina između bova je 1,6 km (1 mi), a same bove su postavljene tako da omoguće jedrenje pod različitim uglovima. Jedrenje prema vetru predstavlja najbolji test sposobnosti i ovaj deo trke je najvažniji na celoj stazi. Na olimpijskoj stazi, kao što je trouglasta staza dole, etapa prema vetru se jedri dva puta, i postoji najmanje jedna etapa niz vetar. Jedrenje na boku (jedrenje između 45 i 135 stepeni prema vetru) je najlakši i najbrži deo trke, i uglavnom postoji jedna takva etapa u oba pravca. Startna linija je idealno smeštena pod pravim uglovima uz vetar da bi svi čamci imali jednak, nepristrasan start. Trouglasta staza - Od samog starta, jedrilice se trkaju direktno prema vetru do prve bove. Jedrenje vetrom do bočne bove i nazad do mesta gde je trka počela obrazuje trougao. Zatim se ponavlja etapa uz vetar, ali je ovaj put povratak direktno niz vetar.
5. Okeanske trke
Okeanske trke su vrhunac svih jedriličarskih takmičenja, krajnji test za čamce i jedriličare. Ove trke traju mesecima, prelaze se ogrlomne razdaljine i putuje daleko od mirnih luka domaćih voda. Sve okeanske trke se održavaju u skladu sa pravilima trkanja Međunarodne jedriličarske federacije (ISAF). Neke imaju samo jednočlanu posadu i stavljaju na ispit izdržljivost jedriličara koji se suočava sa ekstremom usamljenošću i teškim izazovima. Ipak, većina njih izdrži i odaje im se priznanje za veštinu i snalažljivost u teškim uslovima. U drugim trkama učestvuju višečlane posade, gde se umeće skipera ogleda u njegovom upravljanju ekipom koja živi i radi zajedno na veoma malom prostoru, praćena olujnim i mirnim vodama. Zanimljivo je da upravo periodi mirnog jedrenja izazivaju psihološke teškoće; fenomen besciljne plovidbe okeanom, daleko od planiranog kursa zato što nema vetra koji pokreće čamac, dovodi do frustracija sa kojima mnogi jedriličari teško izlaze na kraj. Okeanski jedriličari moraju da budu snalažljivi. Moraju da znaju kako da postignu najbolje brzine jedrenja i bezbedno plove neobeleženim vodama. Takođe se suočavaju sa tehničkim kvarovima do kojih dolazi u stresnim uslovima, tako da moraju da improvizuju popravke složene opreme uz pomoć tek nekoliko osnovnih materijala ili alatki koje su im pri ruci.
6. Pravila takmičenja i taktika
Sve trke jahti i dingi se održavaju u skladu sa propisima koje je ustanovila Međunarodna jedriličarska federacija (ISAF), dok su lokalna pravila primenjiva po potrebi. Pravila su složena, a da bi se uspešno trkali, takmičari moraju da ih odlično poznaju i budu sposobni da ih taktički primene. Taktičko trkanje - Trke jedrilicama su prvenstveno fokusirane na taktiku. Za neupućene, neki manevri koji se izvode tokom trke mogu da deluju kao oštriji trening; ali kada oba kormilara temeljno poznaju pravila, svaki treba da ih koristi u punoj meri kako bi ostvario prednost. Ovo je najočiglednije gledaocima koji prate trke poput kupa Amerike, gde se dve ravnopravne jahte trkaju na kratkom kursu. Trkačka komisija nema zadatak da vodi računa o kršenju pravila. Ponekad je moguće postaviti sudijske čamce u vodu tako da nadgledaju sve učesnike, posebno na tačkama skretanja. U suprotnom, jedan čamac može da „protestuje“ jer drugi krši pravila tako što podiže crvenu zastavu. Ako je protest sporan, Protestna komisija će pribaviti dokaze sa oba čamca posle trke, ii presuditi.
7. Taktika i letanje
Za jedrenje nije potrebno samo tehničko umeće, već i taktička potkovanost kako bi se iskoristila svaka moguća prednost, a protivnicima odmoglo.
8. Protiv vetra do pobede
Jedrenje direktno u vetar zahteva cik-cak plovidbu koja je poznata kao „orca“. Svaki put kada čamac promeni pravac tako da vetar duva preko pramca, kaže se da on „leti“. Ako vetar duva bočno, a jedra nisu dovoljno zategnura, kaže se da čamac „jedri vetrom“. Pravac čamca kada je vetar direktno iza njega se zove „krma“. Okret pri kome vetar duva preko krme zove se „prelet“.
9. Tehnike jedrenja
Suština jedrenja je da se vetar najbolje iskoristi, da se dobije na brzini i stigne na utvrđeno odredište. Važnu ulogu u ovome imaju postavka jedara i hidrodinamičnost trupa u vodi. Sve počinje dizajnom čamca; međutim, tehnike koje nautičari moraju da nauče tiču se podešavanja jedara i održavanja ravnoteže plovila.
10. Okretanje jedrilice
Da bi se promenio pravac čamca, oba jedra i kormilo moraju da se podese. Jedra najviše obezbeđuje snagu: uvlačenje glavnog jedra („trešenje“) okreće čamac prema vetru; popuštanje jedra ga okreće od vetra. Istovremeno, ruda kormila ili volan se okreću da bi se pomerilo kormilo, a flok se podešava da efikasno funkcioniše sa novim položajem glavnog jedra. Ako se čamac trka, letanje i preletanje su kritični manevri koji moraju da se izvedu uz potpunu koordinaciju posade. Manjak preciznosti može da dovede do gubitka dragocenih sekundi, tako da posade provode sate vežbajući. Letanje - Ako se pravc vetra preko pramca promeni, jedra „lete“ na drugu stranu čamca. Da bi se promenio let, posada uvlači oba jedra i podešava kormilo. Dok se čamac kreće kroz čeoni vetar na novi let, jedra se okreću na njegovu drugu stranu. Ovo mora da se izvede brzo i glatko, tako da jedrilica ne prekine svoje napredovanje. Preletanje - Pramena pravca kada vetar duva iza čamca se znatno teže kontroliše od leta: kod jedrenja u polukrmi ili krmi, jedra su izbačena daleko na jednu stranu. Jedra se prvo uvlače što je više moguće bez menjanja kursa, a onda, dok se ruda kormila oštro okreće, bum i glavno jedro preletaju preko čamca na novu stranu. Jedra se brzo podešavaju da bi čamac nastavio glatko da jedri.
11. Naginjanje i balansiranje
Čamac se prirodno naginje u jednu stranu prilikom udara vetra u jedra, ali ujedno brže jedri ukoliko je nivelisan u vodi. Kod dinge i malog čamca sa kobilicom, posada sprečava naginjanje tako što premešta svoju težinu prema trupu, a zatim izvan spoljašnje ivice trupa. Kod konvencionalnih dingi, ovo znači da takmičar sedi na talasnjači (rubu čamca); nožne prste fiksira ispod remena za noge i naginje se unazad iznad vode. Ovaj efekat može da se pojača upotrebom trapeza - jedriličar se kači za sajlu zakačenu blizu pripona i stoji na talasnjači da bi se nagnuo unazad iznad vode. Neke moderne jedrilice, kao što je četrdesetdevetka, imaju krila koja znatno povećavaju daljinu sa koje posada može da balansira. Balansiranje - Ako posada koristi svoju težinu kao protivtežu naginjanju čamca, može da iskoristi tu snagu da brže potera čamac napred, umesto da pusti da vetar gura čamac bočno.
12. Iz prve ruke
Međunarodna jedriličarska federacija (ISAF) je nasledila organizaciju iz 1907, Međunarodnu jedriličarsku uniju (IYRU), osnovanu u Parizu. U njoj su učestvovali stručnjaci za jedrenje iz Francuske, Austrougarske, Holandije i Belgije, Finske, Danske, Nemačke, Velike Britanije, Italije, Norveške, Švedske, Švajcarske i Španije. Osmislili su kod za merenje trkačkih jedrilica, kao i pravila evropskih trka. Godine 1929, Severnoamerička jedriličarska unija je uskladila svoja pravila sa Evropom, a 1960. je usvojen svetski kod. IYRU je postala ISAF 1996. godine. Neka od pravila koja su osmišljena 1907. koriste se i dan-danas.
13. Profil takmičara
Fizička spremnost i snaga su važni za jedriličare, ali su mentalne veštine i stav ključ za uspeh. Snaga gornjeg dela tela je potrebna za dizanje i podešavanje jedra; neophodne su i snažne noge za brzo kretanje po čamcu, kao i snažan trup za naginjanje. Brzo razmišljanje i dobre reakcije su od suštinskog značaja, pošto je jedrenje taktičarski sport u kojem se maksimalno iskorišćavaju stalno promenljivi elementi. Sa jedrenjem se može početi u ranom dobu: deca se trkaju u malim čamcima, mnogi olimpijci su u dvadesetim godinama, dok u trkama oko sveta učestvuju takmičari koji su često mnogo stariji od sportista koji se takmiče na međunarodnom nivou u drugim sportovima.
Jedrenje na dasci
Kao kombinacija jedrenja i jahanja na talasima, jedrenje na dasci objedinjuje različite brzinske i akrobatske tehnike. Pošto ovaj sport zavisi od vremenskih prilika sportisti moraju naučiti da raspoznaju različite vrste vetra i kretanja talasa. Iako mnogi tvrde da je ovaj relativno nov sport upravo njihov izum, patentirala su ga dvojica Amerikanaca, Hojl Švajcer i Džejms Drejk, 1968. Osamdesetih godina prošlog veka tehnološki razvoj dovodi do nastanka kraće daske, lakše za upravljanje - fanborda - čime je jedrenje na dasci postalo pristupačnije. Prva takmičenja održana 1986. Ovim sportom se bavi više od petnaest miliona ljudi širom sveta; postao je olimpijska disciplina u Los Anđelesu 1984. u muškoj, i u Barseloni 1992. u ženskoj konkurenciji.
2. Takmičenje
Postoje tri vrste takmičenja: trke s bovama (na duge staze, slalom i druge staze) za sve vrste dasaka; takmičenje na talasima i slobodnim stilom i olimpijske trke, kod kojih je oprema striktno određena. Brzinske trke su retke. Trke s bovama na duge staze - Staza za trku može biti u deonicama, od jedne do druge tačke, ili se sastojati od dosezanja određene tačke i povratka na start. Trka traje dva do četiri sata. U idealnim uslovima brzina vetra je preko 15 čvorova. Pobednik je onaj ko prvi pređe liniju cilja. Slalomi i druge staze s bovama - Takmičari startuju s plaže ili iz vode. Takmiče se u eliminacionim krugovima da bi stigli do finala, gde je pobednik prvi takmičar koji pređe liniju cilja. Trkači što je brže moguće obilaze oko bova, koristeći flokove kod slaloma; na drugim stazama, trkači obilaze bove ili pomoću jedra ili prostim okretanjem. U slalomu takmičari jedre samo kada je vetar pod određenim uglom u odnosu na jedro; ostale staze uključuju i jedrenje više uz vetar. Broj postolja i bova razlikuje se od takmičenja do takmičenja. Slalom trke traju od 5 do 10 minuta, dok trke na drugim stazama traju 20-30 minuta. Takmičenje na talasima i slobodnim stilom - Takmičenja na talasima održavaju se isključivo na okeanu - gde ima talasa koji se prelamaju - i traju 10 do 15 minuta. U idealnim uslovima talasi su visoki dva ili više metara, a vetar duva brzinom od 14 čvorova. Takmičari pokušavaju da izvedu najveći broj manevara, promena pravaca plovidbe uz izvođenje figura (prelaza) i skokova. Takmičenja slobodnim stilom održavaju se na jezerima, okeanu ili veštačkim vodenim površinama. Jedriličari moraju napraviti što je moguće veći broj prelaza, manevara i figura bez zaustavljanja za 10 do 15 minuta. Žiri sastavljen od 3 do 5 sudija daje ocene od 0 do 10 za umetnički aspekt i tehničku vrednost izvedenih figura. Olimpijska staza - Svaka staza obeležena je sa dve do četiri bove. Start je grupni, pobednik je onaj ko je u kvalifikacijama imao između tri i dvanaest najboljih završnica. Svi trkači koriste isti tip daske, nil prajd RS. Za održavanje trke neophodan je vetar od najmanje 6 čvorova. Svaka kvalifikaciona runda traje od 20 do 60 minuta, u zavisnosti od brzine vetra. Trkači mogu koristiti tehniku pumpanja (pomeranja jedra), koja povećava brzinu daske pri slabom vetru. Brzina - Znak za start nema: prosečna brzina se meri za razdaljinu od 50 metara. Pobednik je takmičar s najboljim prosečnim vremenom. SX (superkros) - Ovo je disciplina kod koje takmičari izvode manevre po slobodnom nahođenju na stazi za slalom.
3. Pregled sporta
Vindsurfing (jedrenje na dasci) je vodeni sport koji objedinjuje brzinske i akrobatske tehnike. Takmičari jedre ili se trkaju na dasci koju pokreće jedro, na jezeru ili otvorenom moru. Profesionalni jedriličari pri brzinama do 80 km/h (50 mph) izvode trikove koji prkose sili teže, poput skokova, rotacija i salta. Postoji određeni broj profesionalnih disciplina od kojih se neke fokusiraju na brzinu i tehničko umeće, dok se kod drugih akcenat stavlja na trikove i stil.
4. Daske za jedrenje
Daske za jedrenje mogu biti različitih oblika i veličina. O potrebnom stilu daske za jedrenje odlučuje vrsta jedrenja koja se upražnjava. Neki jedriličari nose kombinezone, naročito u hladnim uslovima, i moraju da nose prsluke za spašavanje koji su predviđeni za takmičenje. Savetuje se i nošenje kaciga, ali nije obavezno. Daske - Veličina daske se meri zapreminom u litrima. Početničke daske uglavnom imaju zapreminu 150-250 l (33-55 gal). Profesionalne daske su mnogo lakše; na primer, daska za slobodni stil ima zapreminu od 80-110 l (18-24 gal), zbog čega je teža za upravljanje, ali je brža i njome se lakše manevriše. Profesionalne daske su prilično krhke - sastoje se od polistirenskog jezgra i ojačane su kompozitnim oblogom od karbonskog vlakna, kevlara i fiberglasa. Jedra - Veličina i oblik jedra omogućavaju različite stilove jedrenja. Veća jedra hvataju više vetra, pa su pogodna za upotrebu u uslovima slabijeg vetra, pa su pogodna za upotrebu u uslovima slabijeg vetra, dok se manja jedra koriste pri snažnim vetrovima. Olimpijske daske - Svi takmičari moraju da koriste daske za jedrenje napravljene po istim specifikacijama. Moraju da koriste daske mase manje od 15,45 kg (34 lb). Daske u klasi Formula su slične veličine. Daske za slalom - Daska i jedro koji se koriste za slalom trke su dizajnirani za maksimalnu brzinu i glisiranje. Jedro za slalom je uglavnom kraće od olimpijskog jedra ali ima više lata zbog čega je jedro više zategnuto i samim tim brže. Daske za slobodan stil - Manevrisanje i skokovi su ključne odlike jedrenja na dasci slobodnim stilom. Samim tim, daske su kraće i teže samo od 5 do 7 kg (11-15 lb). Daske za jedrenje na talasima su sličnih dimenzija.
5. Pravila takmičenja
Takmičenja u svim disciplinama podležu strogim pravilima, prvenstveno u pogledu davanja prednosti. Kada se jedriličari na dasci nalaze u istom „letanju“, onaj koji se nalazi niz vetar ima prednost u odnosu na jedriličara koji se nalazi uz vetar. Kada su na suprotnim letanjima, jedriličar na levom boku (vetar duva s leve strane daske) mora da propusti jedriličara na desnom boku (vetar duva s desne strane daske). Uglavnom, jedriličari u letanju moraju da se drže podalje od onih koji nisu u letanju. U takmičenjima u jedrenju na dasci, ako se jedriličar nalazi s unutrašnje strane linije prilikom obilaženja bove, ima prednost u odnosu na takmičara koji se nalazi sa spoljašnje strane linije. Kod trikova, jedriličari koji se približavaju obali moraju da prepuste prednost onima koji se udaljavaju od nje. Kod jedrenja na talasima, ako dva takmičara dele jedan talas, prednost ima prva daska koja je potpuno na talasu i jedri prema obali.
6. Akrobacije u vazduhu
Takmičenja na talasima i slobodnim stilom su najzanimljivija za gledaoce kada je reč o jedrenju na dasci. Iskusni takmičari izvode vrtoglave kombinacije akrobacija i trikova graciozno i naizgled lako. U jedrenju na talasima, jedriličari izvode salta i skokove; dok jedre na talasu prema obali, izvode brojne okrete i rotacije. Žiri (najčešće 3-5 članova) dodeljuje bodove na osnovu stila, raznovrsnosti i kvaliteta izvođenja.
7. Tehnike jedrenja
Kod jedrenja na dasci, jedro hvata vazduh da bi se daska podigla i počela da klizi po površini vode. Što je vetar jači, to se daska brže kreće. Ključna tehnika jedrenja na dasci je „trimovanje“, držanje jedra pod optimalnim uglom za povećanje ili smanjenje količine vetra u njemu, i samim tim kontrolisanje brzine kretanja daske. „Usko trimovanje“ (držanje jedra blizu tela) povećava snagu tako što hvata više vetra. „Široko trimovanje“ (držanje jedra podalje od tela) smanjuje snagu tako što hvata manje vetra. Još jedna ključna tehnika, dozvoljena samo u nekim disciplinama je „pumpanje“: prilikom slabog vetra, jedriličari neprekidno privlače jedro prema telu da bi stvorili vetar koji može da omogući kliženje po vodi i poveća brzinu.
8. Iz prve ruke
Prvi patent za dasku za jedrenje je odobren 1970. u SAD, Džimu Drejku i Hojlu Švajceru, koji se smatraju osnivačima modernog jedrenja na dasci. Međutim, jedrenje na dasci su mnogo ranije praktikovali vešti amateri. Tokom 1940-ih, jedan mladi Australijanac je napravio grubu dasku od delova gvozdenih kanua i opremio je jedrima i bumovima od bambusa. Uspešno je jedrio njome na reci Pert i smatra se prvim pojedincem koji je jedrio na dasci.
9. Profil takmičara
Jedrenje na dasci je fizički veoma zahtevan sport. Istraživanja su pokazala da su olimpijski jedriličari fizički spremni poput olimpijskih veslača i kros-kantri skijaša. Takmičari imaju izuzetno snažne grudi i ramena da bi mogli da kontrolišu jedro. Ujedno moraju da imaju i snažne nožne mišiće kako bi lakše upravljali daskom na otvorenim vodenim prostranstvima. Izdržljivost je ključna u dugim trkama u teškim uslovima.
Kajtbording
Kajtbording spaja elemente sudovanja i parajedrenja kako bi se dobio ekstremni sport u kojem takmičari koriste velikog zmaja za upravljanje daskom na vodi uz izvođenje trikova i skokova. Popularnost sporta je porasla od kasnih 1990-ih, a u 2012, nakon snažne kampanje, Olimpijski komitet se složio da ga uvrsti u zvanični program Igara 2016, kao zamenu za jedrenje na dasci. Međutim, komitet je poništio tu odluku kasnije iste godine.
2. Stilovi
Postoje brojni stilovi jedrenja sa zmajem, a najpopularnije takmičarske discipline su slobodan stil, jahanje na talasima, trkanje na stazi i slalom. Kod slobodnog stila, takmičari izvode trikove kao što su rotacije i skokovi, a poene im dodeljuje žiri sastavljen od nekoliko sudija. Jahanje na talasima je nešto između kajtbordinga i takmičarskog sudovanja; takmičari izvode komplikovane manevre na obrušavajućim talasima. U trkama na stazi, cilj je da se staza pređe za najkraće moguće vreme, dok slalom podrazumeva trku više takmičara duž staze u obliku osmice.
Skijanje na vodi
Skijanje na vodi je sport u kome skijaši na dve ili na jednoj skiji plove po vodi dok ih vuče čamac. Ovaj sport, zanimljiv za gledanje, rekreativna je aktivnost, ali i zahtevna sportska disciplina. Zahteva koordinaciju, snagu i ravnotežu. Prvi patent za skije na vodi registrovao je Amerikanac Fred Voler 1925. godine. Prvo evropsko prvenstvo, održano u Evijanu u Francuskoj, organizovala je Francuska federacija za skijanje na vodi. Međunarodna federacija za skijanje na vodi (IWFS - International Water Ski Federation) osnovana 1946. godine, a prvo svetsko prvenstvo održano je 1949. godine u Žian le Panu u Francuskoj. Svetska prvenstva u skijanju na vodi održavaju se svake druge godine.
2. Organizacija takmičenja
Prilikom održavanja takmičenja u skijanju na vodi kvalifikacije eliminacionog tipa organizuju se na osnovu broja prijavljenih takmičara. U opštem slučaju, ako vremenske prilike dozvoljavaju, t